Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Али непријатељска артиљерија као да је помахнитала. Убрзаном паљбом и разорним гранатама засипа наше разређене пешачке ровове.
У свануће настао је покрет пешака и прикупљање јединице. Одаслате су одмах пешачке патроле да „ухвате везу“ са непријатељем. Муниционе колоне су довлачиле муницију.
Изгледа да ће дан бити леп. У даљини се чују појединачни пуцњи. Патроле су се сигурно среле. И последње пешачке јединице замичу међу шумарке и високе кукурузе у правцу одакле допиру пуцњи.
А шта — намигну на Алексу — дошао мајчин син. Да видиш сад кад завапи: „Господине потпоручниче, у зони сам пешачке ватре, не могу да осматрам“ — потпоручник Радојко пљесну рукама и протрља дланове, а из груди му се заталаса широки
— и он ме пријатељски потапша по рамену. — А, збиља, имали смо једнога који је одмах известио како је у зони пешачке ватре, и да не може да осматра. — Ја не знам... али починем да верујем у судбину...
— Ситна посла — одговори командир. — Чекамо главнину. Ове остављамо пешацима. На почетку равнице видимо наше пешачке ровове. Пешаци гамижу око њих, довлаче нека дрвета, а многи поскидали блузе, сигурно се требе од вашију.
И лево и десно од нас буктало је од пешачке и артиљеријске ватре, па чак негде и позади нас. Чинило нам се као да смо у неком узаврелом котлу и као да ће нас врео
Ја сам са командиром. Не видим бојно поље, али по темпу паљбе осећам пулс и ток пешачке ватре. Наши плотуни су били прво пребачајни, онда је командир скраћивао, затим повећавао да љину за педесет метара,
— Јест, богами!... Нисам веровао својим очима. — А где је? — Код командира Свете. Ту је обично почетак њихове „пешачке каријере“ — говорио је Александар, као да хоће још више да наједи командира. — Добро, је ли видела она тебе?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Живео, живео, живео! — одјекује кроз дубраве из хиљаде снажних грла. Изиђосмо изван пешачке каре и Краљ проговори: — А сад, хајдмо у пешачки ров.
На путу се измешале пешачке коморе, муниционе колоне, артиљерија, а са стране придолазе нове трупе са бугарског фронта.
Са командантом дивизиона, пуковником Пејовићем, изишао сам на Забрдањску Косу. Ту затичемо команданта пешачке бригаде, који је одређивао земљишне рејоне, где треба да се распореде пешачки пукови.
Ено видите, молим вас, густе пешачке колоне, које наступају у правцу Лерина. Они су преко своје шпијунаже тачно обавештени о свему. Дабогме! — И сад журе!
А иза наших леђа је море... Целе ноћи се нисмо смирили. Са командантом и извиђачима обилазили смо батерије и пешачке делове на нашем фронту. Ситуација је очајна.