Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Није долазио. Можда због глади која је била честа гошћа, а можда и због воде коју су становници Пешчаре из далека, на леђима, доносили, јер нигде докле је око сезало није било ни извора, ни бунара.
Узалуд су се надали да ће неком у сусрет потрчати. Од старости је једва лајао, али је и он покушавао да побегне са Пешчаре. Да није било наде да ће се отац вратити и дечак и његова мајка отишли би некамо где се лакше и радосније живи.
— Ту воду нећеш наћи. — Ја и не тражим воду! — рече младић. — Тражим кључ. Људи који су преко Пешчаре дошли да га виде смркнуто су слегали раменима. Пореметио се момак у свету, то је! Ко је још нашао воду у Пешчари?
Протрчаше кроз њу јелени и кошуте, настани се у крошњама шарено јато птица, али некадашњи дечак са Пешчаре још увек је стајао крај свог бунара, гледао у њега, а на ветру му се лепршала коса бела, бела.