Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
?...“ Кад стриц заиска штолу, Бакоња махну руком странцу. У исти мах Тетка се упути к вратима, вичући: — Оди Пивалица, оди! — Ваљен Исус, дуовниче! — рече, управо векну тај Пивалица ушавши.
У исти мах Тетка се упути к вратима, вичући: — Оди Пивалица, оди! — Ваљен Исус, дуовниче! — рече, управо векну тај Пивалица ушавши. Глас му бјеше као у јарета, те ко би га слушао а не гледао, могао би помислити да њеко дијете подражава јарића.
Тетка растјера свијет са тријема, па се устави са ђаком испред своје ћелије. Пивалица преклони главу и пољуби Наћвара у руку. — Тако! А одакле оно ти бише, а? А како је било? Снива си?
— Тако! А одакле оно ти бише, а? А како је било? Снива си? — пита га фратар, пошто сједе и стави штолу. Пивалица, једнако оборене главе и обрћући капу међу прстима, понови оно што је причао Тетка. — Ајде клекни, кршћанине добри!
Од’, од’, ближе, ближе, да не морам пуно гласно говорити. Пивалица баци капу на столицу, извуче јатаган стави врху капе, па клекну и склопи руке.
— Даклен, кршћанине, кад си се исповидија послидњи пут? — поче исповједник. — Има управ дванајс година — одговори Пивалица уздахнувши. — Шта наопако?... Та-ако!... А зашта се ниси исповидâ за толико вримена?
Та-ако!... А зашта се ниси исповидâ за толико вримена? — Зато што ми је сотона обузеја душу — рече Пивалица спуштајући главу све ниже. — Ја сам ти, оче, највећи грешник на свиту... Ја сам сав огризнуја у крви...
Ја сам сав огризнуја у крви... Ја сам заслужија не вишала, него да ме жива пеку... Пивалица заћута. Брне видје како му се рамена малко тресу и чу како му цвокоћу зуби.
То је било у зору. Нико није видија. И данас се мисли да га је нико други убија... Пивалица исприча то напретег, па застаде, као очекујући шта ће на то исповједник, који дихаше као цигански мијех.
— Ма зашта си убија човика? Зашта си убија дите? — пита Брне, једва дошав к себи. Али Пивалица канда не чу то, но настави као у некој грозници, говорећи брзо: — Па ’нда сам бија сву другу годину болешљив.
— Та јеси ли ти при себи, човиче — викну Брне, сав дркћући, и измаче се. — Камо срића да нисам! — рече Пивалица примичући се на кољенима. — Чуј даље.
— Ма зашта си чинија та крвна дила, не кажеш ми? — Зашта? — понови Пивалица спустивши руке низа се. — Зашта? — Да, зашта?