Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Знате, сваки има свој гешмак. Дођу још два госта, добри пријатељи чика-Гавре; господар Пинтерић и господар Чарукџић, све сами весељаци.
Она њега задиркује, он опет њу. — Ал’ је здрава ова паша госпођа Макра, — рече Гавра. — Мислим, — дода Пинтерић. — Све ти нешто зазубице расту за госпођом Макром, но немој, брате, очемерићеш се, — рече Чарукџић.
Ја не требам младе, јер ни ја нисам већ млад, па се тако обоје можемо сложити. Хајде, пођите за мене, па Пинтерић да нам буде кум! — Шта, ја да пођем за вас? То никад бити не може! — А зашто?
— Већ кад би’ тако морала, наравно не би’ старијег тражила; старог сам већ имала. Сад се почне Пинтерић и Чарукџић чика-Гаври потсмевати. — Видиш, како си прошао! — Тако му треба кад је машкртан.
— Ексцелент виц! Дође кафа. Фрајла се дигне, поздрави госте, па оде у другу собу. Кад се кафа попила, Пинтерић, Чарукџић и чика-Гавра остану, те се опет чашице лате, а госпођа Макра титра се с њима и узима их на миндрос.
— Та, већ знамо како те воли кад је казала да се не би на таковим маторим ждрепцима возила! — рече Пинтерић. Док је Пинтерић ово говорио, чика-Гавра је устао са своје столице, па га је отерао са његова места да може поред
— Та, већ знамо како те воли кад је казала да се не би на таковим маторим ждрепцима возила! — рече Пинтерић. Док је Пинтерић ово говорио, чика-Гавра је устао са своје столице, па га је отерао са његова места да може поред госпође Макре сести.
— Хајд’мо! — Хајд’мо! Чекмеџијић је особито наваљивао, па мора и чика-Гавра. Сви се дигоше. Најпре оде Пинтерић и Чарукџић, почем се са чика-Гавром и Љубом опростише. Сад се опет Љуба и чика-Гавра праштају.