Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
прва на оку путницима који су лађама пристизали у дунавско пристаниште, сва раскошна од добро погођених сразмера, Пиринчана је одувек изазивала дивљење.
Неприкосновена у својој надмоћи Пиринчана је постала легенда. Причало се да је, кад је грађена у XВІІ веку, у њен темељ жив узидан осуђеник који је био мученик
То је, по веровању житеља, било оно због чега је Пиринчана остајала непромењена док су деценије промицале а зла витлала. Веровало се да је, у првој половини XВИИИ века, кад су
Веровало се да је, у првој половини XВИИИ века, кад су Аустријанци завладали Београдом, Пиринчана постала станиште аустријског принца. Отуда се после име Пиринч-хан тумачило као Принчев хан.
Тако се сада сматра да, у доба аустријске владавине над Београдом, Пиринчана није била дворац него војна апотека а да је, кад су Турци повратили Београд, постала, данашњим језиком речено, нека
Али шта год да се догађало око ње и у њој, Пиринчана је изгледала као здање којем мало времена не може ништа а много времена не може много: људи су пролазили кроз своје
мало времена не може ништа а много времена не може много: људи су пролазили кроз своје животе и излазили из њих а Пиринчана је остајала као белег моћи над временом.
Онда су и устанци прошли а Пиринчана је дотрајавала, у развалинама. (Али и то је дотрајавање дуго трајало: млади и сиромашни Анастасијевић постепено се
Мајор-Мишу који ће, готово век после Кочине крајине, 1885, у дубокој старости умрети у свом стану у Букурешту, а Пиринчана је још једнако опстајала у улици која се више није звала Дуга него Дунавска, па Видинска, па Душанова.