Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Ово што се тако види, одговорили су му, то су остаци Пиринч-хана или, како су га дорћолски житељи називали, Пиринчане. Тако је, док још није ни крочио у Београд, млади Анастасијевић чуо причу о Пиринчани.
Тако је трајало све док пред рат, Кочину крајину, то је већ готово крај XВИИИ века, надмоћ Пиринчане није постала сувише очигледна, јер је све друго пропадало у злоћудном времену.
Најзад су, пошто је још једно столеће почело да измиче изнад развалина Пиринчане, у јесен 1930, како је писала „Политика“, „остаци старог турског хана на Дорћолу, ругло овог краја, разрушени и
Онда, одједном, као да је осетио мирис рибе из рибарница код београдског пристаништа и, чудно, мемљив дах Пиринчане. То није било могуће, нигде ни дашка источног ветра, причинило му се, али зашто?