Ћипико, Иво - Приповетке
Каткада с каменом у руци застане, па гледа у своју сјенку како се миче у сунчевој свјетлости, прислушкује и пиркање вјетра и о нечему као да размишља, па наново мирно, са спокојним лицем слаже камење и — креће даље...
Ћипико, Иво - Пауци
Мјесец је лијепо отскочио и нагињао к западу. Они се приближаваху првим кућама, ослушкујући пиркање вјетра и шуштање ког осамљеног стабла. Цвиљење у трави бијаше престало, ваздух се расхладио.
С једне стране сунце га захваташе, па почеше налијетати пчеле и пољске мухе. Уз пиркање лахора, отпоче зујање и бренцање. — Дакле, хоћемо ли тргат'? — јави се Ивин отац. — Ча ћемо дангубит?...
У ишчекивању наименовања подаваше се животу у природи, посматраше море, смирај дана и ослушкиваше пиркање и хуку вјетра.