Сремац, Стеван - ПРОЗА
Седне тако па се разговара с Милом Мутавџијом и Цветком Дивизијарем (то јест писарем из дивизије). Претресу ту све и сва.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Она се нервозно диже и рукова са писарем, правдајући се узгред: — Ах, извините, молим вас. Јадна моја деца... оставила сам их онако. Не знам сад ни где су.
И она брзо, не осврћући се више, оде онамо где је децу оставила. Нарочито је пренерази свршетак разговора са писарем, па хтеде сад одједном да угуши сећање на њега. С тога се одмах, живо, с неком грозничавом журбом предаде послу.
— Е сад ви нама да дате један савет, јер зато смо управо и дошли, рече она, па им исприча свој јутрошњи разговор с писарем, изостављајући наравно све оно, што није потребно да они знају.
потом ста доше излазити уморна деца, протежући се целом снагом, а за њима покуњен, снуждена погледа, изиђе и Гојко са писарем. — Овај би и заспао у школи, чекајући да ја одем, рече писар смејући се.
»Шта ми се он ту љути... као да има какво право нада мном. Баш ћу за инат да га једим, још више ћу да се смејем са писарем, нек пуца од једа«. Гојко остаде озбиљан, вечно намрштен и повучен; избегаваше сваку прилику да се не сретне са њом.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— А, ево нам трећега! — викну апотекар, који сеђаше са Живком Чапљом, пенсионованим писарем. Видећи да је Вујо расположен, он лупну о сто. Прљаво слушче са масном запрегачом појави се на вратима.