Употреба речи пита у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

“ Други пут опет дође, пита имамо ли брашна. А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље.

Једнога дана дође чича Марко. Лице му беше тужно, забринуто. „Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...

Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш... Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!...

око манастира, некада, опет, по три дана пије у манастирској механи; људи су га већ научили, па га нико ни за шта не пита. Ако га што запитају, он само ћути. Жена му такођер не избија из манастира, цела околина већ зна зашто.

Од оно доба једнако ме полази, дође ми на сну, на јави, у по ноћи и по дану; седне до мене, па ме лепо разговара, пита ме како ми је... Ја јој кажем, она се растужи и невесело махне главом, па ме остави...

Па уједанпут врисне... — Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и

Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?... Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Најпосле ето ти нам и лисице, која кроз врата вирећи: „Како си, стриче?” пита. „Зло, моја мила ћерко, та ходи ближе да ме нагледаш .

Чини као поп Муждало кад служи, помиње свога села поглаваре, а како изиђе из цркве и дође с њима у крчму, а он их пита: „јесте ли чули како ја вас спомињем? Да вас је анатема свију што вас је год!

И тако пођу. При освитку упази курјак да је псу огуљен врат. Пита га шта то значи. „Ништа, не питај.” — „Та кажи истом, нека знам, свашто је добро знаши.

Радо и весело оне чују то и пођу, кад ето ти петла. Пита их: далеко ли мисле. Кажу му ове све што су чуле. „Видиш да сте луде, праве кокошке без мома!

И право има. 63 Мишић и мишица Мишић, кад прирасти и почне из рупе истркивати, упази први пут у животу мачка. Пита мишицу каква је то ствар? „Не пштај, мој синко, зла и опака! Зове се мачак.

Овчарску кабаничицу и жезал и ћилим ту прострет, на кому се он богу мољаше. Пун удивљенија цар, и зачуђен, пита га шта то значи. Каже му ови совјет родитеља свога.

“ Кад, ето ти смрт стане пред њега, онако ружна као што је пишу, па га пита што |је зове. „Та ништа,” — одговори сиромах старац, уплашен, — „да ниси дошла, волио бих, ал' већ кад си овде, помози

, — веле јој друге — гди ће жаба бити колико јуне.” — „Не верујете? Стан'те мало.” Надме се колико игда може, пак пита: „Јесам ли?” |— „Јеси луда! Та ниси слепа, погледај на се, пак на јуне!

Ово се случи у зимље доба; зато, зебући човеку руке, прикучаваше их к устма и гријаше их. Сатир га пита шта то чини. Они му одговори да грије руке. Дођу у крчму, гди им се донесе вруће јело.

гробницу пуну костију, и кад расуди да се је могао наспавати и отрезнити, дође гробници на врата, пак стане куцати. Пита он: „Ко то лупа?” —„Ја сам — одговори жена с претвореним гласом — што мртвим|јело носим.

Али сам премучао, знајући да ко нема у глави, он мисли да има више него сви други. А игуман, дичећи се, пита намесника: јесам ли му како одговорио? „Мајде! (отвешта онај) имаће гди год дође шта повједати.

Трудити се и мучити да што научи, то је њему неугодно и противно, нити оно мари да зна да кад дође старост пита: гди ти је младост?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Кад уђем к цару, ја тако и учиним. Код њега стојао је толмач. Пита ме: ,Јесте ли ви Алекса, кнез ваљевски?’ — Ја му кажем да јесам. — ,Па шта сте тамо радили; и како с Турцима стојите?

” „Утом дође с оним официром и Мијушко. Пита га цар: тко је он и шта је тамо радио и ко га је на то послао. — Замуца мој г. Мијушко: ,Ваше Величество...

Кад сутра рано каваз оде, пита ме мој отац: „Знаш ли што онај каваз долази?” Кажем ја да не знам. „Послао га”, вели, „Хаџи-Муста-паша, да ми из уста

Он ме одведе код обрштерова конака, да ме не виде Турци (у парлаторији). Пита ме шта радимо. Кажем му ја да, како смо чули да је Црни Ђорђе почео палити ханове, и ми се купимо да тучемо у Ваљеву

; али то све бадава, Веса неће да пристане него једнако пита: „Шта је то, и нашто ће то изаћи?” Опет ја сирома почнем му с почетка говорити, како цар хоће да намести у Београд за

; но Веса неће низашто то да зна, већ опет пита: „Шта мислите ви људи, шта хоћете ви?” — Мени се већ досади казивати, док поп Леонтије из Уроваца рече: „О Весо!

ми дође неки обрлајтнант, који је на кордону; он је римског вероисповеданија, али је препун човекољубија и правице; пита он мене зашто се бијемо с Туцима; ја му све показујем: какве смо зулуме трпили, „и даље би трпили, но дахије пописаше

као што сам му уз пут казао, стане с дугом пушком иза Црнога Ђорђа, а био је личан и обучен у најлепшим хаљинама. Пита генерал Ђенеј зашто се бијемо с Турцима.

— Пита генерал Ћенеј даље: „Шта зактевате ви од Турака, шта ли Турци од вас? Мени је мој двор наредио да вас помирим”.

” Пођемо скуту и одемо. Дођем у логор, опет се искупе старешине, и Карађорђе пита ме: „Е, којекуда, шта си добио?” — „Добио сам три велика олмаза”, одговорим ја, „неће паша сведока”, и по реду све

— Сад дођу думенџије и узму сваки свој чамац, и путујемо неколико низ воду. — Чује се нешто где хучи! — Пита мене мој побратим Протић: „Чујеш ли, побратиме, штогод?” — „Чујем нешто хучи, а не знам шта је.

Питамо се ми опет са Живковићем како са непознатим, износимо наше ̓аљине, али мало смо и имали. Пита нас обрштер: „Попо, ако Бог да ви?

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

певајући један, а држи у десној руци две и у левој једну карту, хитро их премеће, већ што треба у тој игри н виче, и пита узгред Радана. — Ја вала, сад из вароши — одговори Радан. — Ово је поп!

— Како је ове године летина? — пита капетан једнога од њих. — Та свакојако, господине! Нема оних старих година. — Нема, ја — нестало је оног берићета.

Само имам мало муке с Раданом. — Шта? Хоћемо ли му скоро да дрекнемо с јаретом? Ха, ха, ха! — пита и смеје се капетан преко масног залогаја пилетине. Поп Перо ухвати се за браду и учини као јарац: »Мехе-хеее!

Снуждио се, невесео: пустим га у канцеларију капетану, па се наслоним да слушам. »Одакле си ти?« пита га капетан онако мало оштро. »Из Миокуса, господине.« — »Шта ћеш?« — »Та потврдио бих неку процену.« — »Дођи сутра!

« — »Добар«, велим ја, »бољег ретко где има.« »Што ли то сад пита?« мислим сам. Кад, а ми право окретосмо се кући Радановој. Толи је! Сад знам.

— Зафаљујем на вашем часном имену — вели Пупавац фино, па пита: — А одакле путујете? Ако смемо питати, љубопитни смо знати... — Са суве границе сад, а био сам свуд по народу.

Ревизор пита ђаке. »Кажи ти, мали, ко је био први човек на свету?« упита једног, па завири у исти мах у кујну: »Премажи мало сланино

« па одмах извири у кујну: »Нек се само добро истишти!« Ђаче одговори и то. Ревизор пита даље другог: »Кога ми морамо поштовати?« па опет у кујну: »Пази да свуд порумени кожица!« Ђаче одговори и то...

— Вала, људи, мени се чини — поче Марјан тако важно као да казује неку бог те пита каку тајну — да је то само капетанов инат...

« Шта да ради, него потеци некој Анђи, травари и гатари, да је пита има ли му каква лека. — Богами, пријо, није добро! — вели јој Анђа.

— Добрим у свако доба! — одговори Срећко идући им на сусрет. Ту се лепо здравише, као људи и пријатељи. Пита их Срећко којим су добром потегли к њему у Овчину.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

И болесник се прекрсти и целива, па онда рече: — Ал’ сам уморан! — Хоћеш прилећи мало? - пита га попа. — Хоћу - вели он. Попа га поведе до своје постеље, па му рече да легне.

— Одскочио си, али да се порвемо! — рече Лазар. — Ја и ти?! — пита Станко зачуђено, јер се њих двојица никад не рваше. — А што? — Да видимо ко је бољи рвач? — Остави се! — рече Станко.

Алексу освестише ове речи пуне прекора. — Јаој, старости моја! — јекну сиромах. — А где ти је тај несрећник? — пита кмет мрко. Он пружи руку на гумно, које не беше далеко. — Симо, зовни га! Сима оде.

Пред њим оживе јучерашњи дан с целим догађајем... Он не одговори ништа. — Је ли? — пита кмет. Он је ћутао. — Одговарај, море! Он је опет ћутао... — Симо! — заповеди кмет. — Вежи га!...

— Могу — рече он поуздано. Харамбаша показа један висок пањ недалеко од себе. — Деде! — рече. — „Из места”? — пита Станко. — Јок, изатрке. Станко се закаса. Кад дође до пања као да крила доби... — Жестоко!

— Шта ли нам носи? — Нешто има!... Дева не долази џаба — рече Јовица. Дева назва бога и поздрави се. — Откуд ти? — пита харамбаша. Дева само ману прстом. Харамбаша се диже и приђе му... Почеше шаптати. Харамбаши севнуше очи.

— рекоше Јован и Јовица. — Ко овако пушком коље, заслужио је пашалук! — виче одушевљени Заврзан. — Јесте готови? — пита харамбаша. — Јесмо. — Онда полази! — А зар ћемо Турке оставити овако, на путу?... Зар их њећемо мало склопити?

— Па? — Хоће ли она хтјети поћи за Лазара? — А ко њу пита? Питају ли мртваца хоће ли у гробље? Ми морамо настати да се они узму! — рече Маринко. — А што се они морају узети?

Обујми га жива жеља да сазна како је то било, те стога се реши да сместа иде Деви да га пита. Ногић као да је назирао шта мисли Станко. — Одавде ћемо мојој кући — рече он. — Тамо ћемо се склонити...

На челу јој беше Крушка, на коњу, и Маринко, који поскакиваше поред њега. — Јесу ли далеко? — пита Турчин. — Нису, ту им је лагало — рече Маринко. — Моје ме око никад не вара!...

Не смеш чељадета у кући задржати. Разломи ми се она стара мати дворећи их. Па још пас пита где ми је жена?... Пре десет дана један гола уби дете у Клењу — па ником ништа!...

Лазар обори бајаги главу. — Ево шта, Иво. Баш сад разговарам с њиме и питам га би ли се женио. — Па шта вели? — пита Иван. — Шта ће рећи — смешкао се Турчин — шта би ти рекао да си у његовијем годинама?... Хоће да се жени, ето шта!

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Тада га Бог шаље, те да му „са дна мора“ доноси и разбија камен, и унутра су два жива црва. — „А ко се за њих стара?“ пита Бог. — „Ти, Господе!“ одговара аранђео. — Ту се цакле очи моје матере.

Ништа!... Сутрадан — ништа.. Кад, мој брате, опази мајка да он нема сахата! Прекиде се жена, пита га: — А где ти је, Митре, сахат? Он се намргодио. Гледа на страну, каже: — Послао сам га у Београд да се оправи.

Осим њих трога нико се ни за шта у кући не пита, него све лепо слуша и покорава се. Ако је Матија однео порез, Радојка отишла цркви, а Благоје да полаже стоци у кући

ни пошла и да ће она ићи своме оцу и искати да јој он купи, јер јој је муж дроња и не сме јој узети ни шиватке док не пита онога старкељу. Арсен се нашао на муци. Да му је само да га не погледâ оним очима, а он би њој судио.

И народ и данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов. Ко не вјерује, нека пита само кога из мог села.

Сасвим већ остарио, обневидио и постао забораван. Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам. Тако смо ми рачунали а учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ свршила „васпитање” и да сада

Онда поче владика једног по једног питати: како се зове, одакле је, кака му је нурија, итд., па пита и нашег попа. Каже он све како је и хвали се нама — хвала му! — као својом дјецом.

Мара одмах притрча, па владику у руку, а он њу у чело. — Твоја? — пита владика — Божја, па моја! — рече поп. — Да је жива и здрава! — рече владика милујући дијете. Сједоше они за ручак.

Доктор приђе, обрташе га, јадника, и овамо и онамо. Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита: — Боли ли те? Осјећаш ли штогод? Поп слабо одговара: — Не! — Боли ли те ма штогод? — рече доктор. — Овдје!

Кад баба изиђе да гледа вечеру, а Попеску да купи духана, остасмо само ја и она. Туманов чита новине и сваки час пита: Какъ это по русски?”, она дошла и села до мене код пећи. — Ал' ви сте сад сасвим здрави? — запита ме некако плашљиво.

Па Никола Ђеро који сваки час долази мојој кући и пита: „Треба л' што за кућу?” Моја мати зна шта то значи, и момче одмах дотрчи с полићем ракије, те га даје чича-Николи.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— И-ју, господин-попо, баш сте ви враг! А ди су крофне?! — пита га зачуђена домаћица. — Хе, хе, појео их, милостива! — Та, и’те, ви се само шалите; ди сте и’ сакрили?

Сете га се и нађу га тек онда кад га жена потражи: »А ди се то део мој човек?« пита жена, докле га не нађе под столом. »Јао, терету мој!« виче жена и диже га. А господин попа само седи.

’Ајде-де да је снев’о мој попа, па да ми није ни чудо. — А шта сте то сневали? — пита је госпоја Перса и изашла већ на сокак. — Та ман’те ме, знам да ћете ми се смејати. О жено, часни те!

— Хоћете л’ дозволити да вас мало одменим? — пита путник. — О, молим... здраге воље! — вели Аркадија и меће преда њ књигу. Дође ред на новог учитеља да прихвати.

— Да. — А ајскафе? — Не. — Чудновато, заиста! Ко би то рекао!? — чуди се гост, не знајући ни сâм шта више да пита Јулу. — Е — предложи поп Спира — ’оћемо ли да мало исперемо гушу вином?

? Та то сам ја онда запао међу све саме непријатеље. — Ју! А зар смо вам ми непријатељи? Је ли, Јуло — пита је Меланија иза гостових леђа љуљајући се на столици — је си л’ти непријатељ господ’на Пере? — Нисам...

— Хоћете л’ да вам баш кажем? — пита Пера. — Ју, слат — ...пардон... господин’ Перо, овако вас молимо, — рече и склопи руке — и ја и Јула. — Па, ето...

а Меланија од српских: »Ко је срце у те дирн’о«, а од немачких све неке у којима се излаже презрењу мушки пол, и пита се: шта ће он на свету?

— рече као више за себе гђа Сида, — зато ја увек кажем да је боља зима. — А шта вам је сад наспело, госпоја-Сидо?! — пита је гђа Перса, а сва позеленела од притајена једа. — Проклети ови млађи!

— »Та, та, та, госпоја Сидо,... Персо. Та који вам је ђаво сад опет?! — пита их поп Ћира који је, живо разговарајући се с поп-Спиром, тек при крају ове сцене приметио нешто.

— А шта је то сад опет? — пита поп Спира који никако није ни опазио како се развијао дијалог, јер је баш приповедао поп-Ћири докле мисли хранити и

— Омилитике, догматике, ех... — Шта би само прочитали из то неколико цветића! — А ви извесно знате? — пита Пера, а гледа у земљу. — Па што ме не научите?

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

обично тамо у дну дворишта око амбарова и штала, као увек вуче неко камење, трпа на гомилу он би почео да га зове, пита: — Стеване, како си, Стеване? Јеси здрав, Стеване?

Али би слугу хаџија враћао. — Не дирај га, не дирај! — И опет продужавао да се с њиме разговара, као шали, пита: шта ће му и за шта толико камење које он једнако вуче.

Сви га познају. Прилазе му. Ко хоће дарује га; ко не, само тек пита: — Деда Весо, шта радиш, деда Весо? Он би, једнако клатећи се, почео: — Етее...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Јаков Игњатовић ДВЕ ПРИПОВЕТКЕ Садржај ЈЕДНА ЖЕНИДБА 2 ПИТА ХИЉАДУ ФОРИНАТА 66 ДВЕ ПРИПОВЕТКЕ ЈЕДНА ЖЕНИДБА И Љуба Чекмеџија био је у варошици О. момак на гласу.

господар Зевалић и мало се код Редића заустави. Зевалић је био земљак Чекмеџијићев. Баш је добро дошао. Пита га Редић: — Познајеш ли, брате, неког Љубу Чекмеџијића из О.? — Врло добро. — Шта судиш о њему?

Долазе и друге муштерије; дотле се у соби без Персе разговарају. — Дакле, ако смем питати, шта има госпођа Перса? — пита чика-Гавра.

Мајка и Милева о том ништа не знају. Држе да је Љуба отпутовао. Пре подне ето Љубе опет у кућу Милеуснића. Пита за фрајлу. Кажу му да није код куће, отпутовала је у Н. Моле га да чека до сутра, Милева ће се дотле вратити.

Одмах дâ презати па на пут. Мајка ће дуже у гостима остати. Кад Љуба кући дође, пита га чика-Гавра шта је. — Ништа! Баш сам о Усековању ствар започео, па ми је и срећа усечена. Нема ништа!

Свира неку фантазију од Талберга. Комад је тежак, врло заплетено испада. Кад је отсвирала, пита Љуба: — Какво је било то парче, фрајлице? — То је била фантазија од Талберга. — Шта, фантазија!

Чуди се, диви се, не зна шта је фрајлици да га тако остави. Уђе у другу собу сав снужден. Госпођа Макра пита га зашто се са фрајлом не забавља. Чекмеџијић јој каже да је фрајла побегла из собе, а не зна зашто.

Мати и кћи врате се. После кратког разговора гости се препоруче и оду. Мати пита кћер како јој се младожења допада. Она вели да је задовољна, само да се једанпут уда.

Не попушта ниједан, али опет надају се да ће што бити. Гледић зовне Марту и пита је: би ли за Чекмеџијића пошла? Она пред чика-Гавром каже да хоће, па се опет уклони.

први грк. ПИТА ХИЉАДУ ФОРИНАТА Давно је било! У вароши Х. биле две госпође, Мица Рогозић и Алка Ћирковић. Обадве лепе, младе, не

Красне баклаве од педесет сувих јуфки! Рогозићкина пита пекла се у истој симиџиници где и Ћирковићкина. Тепсије једнаке, пале у наследство једна Марку, друга Алки.

Рогозићкину изда Ћирковићки, а Ћирковићкину Рогозићки. Рогозићка није приметила да је пита измењена. И онако је није сама правила, већ стара Јула учитељка. Мица није ни кадра баклаву начинити.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

и кад му лека нема онда не помаже подсећати на частољубље и друге тричарије и шта се ја ту, у опште мешам, да ме човек пита.

некога пали цигарету, окреће лево и десно и звера на све стране, као да му неко стоји с ножем за леђима, а да га човек пита зашто то чини ни сам не би знао одговорити...

Онда завирује у онај завој и пита: — Парче гранате, шрапнел, шта ли је? — Дум, дум! — Ну, мајка му стара, па то је по Женевској Конвенцији забрањено

Па се онда у пола подиже, привлачи је и обгрли: — Је ли, пита је он, право да ми кажеш: шта би радила да сам погинуо?

Жена с дететом била у Београду код лекара, али никакве вајде. — Ко му је отац, пита ме доктор, а ја му кажем бандист, господине, тамбур-мајстор у дивизији, проклет да је.

Па тек шешир на главу — оп, оде негде. — Исто — прекида је огреѕѕе — и она рђа мене никад не пита. — ...Тако један дан, тако други, тако трећи. Пођем ја, Бога ми, једанпут за њом.

— Колико има година? пита важно огреѕѕе. — Па шести разред, шеснаест и седамнаеста. — Е знаш шта, црна друго, гледај ти себе и остани поштена

И тако једанпут пребацио десну ногу преко ункаша, запалио дуван и пита пандура: „Је ли, вели, Миле (а звали су га „мали“ Миле), је ли, вели, Миле, право да ми кажеш, али право да ми кажеш

Африка

аквареле на којима сам забележио чудни индиго бубуа ових црнаца што су на броду и друге боје њиног тела и одеће, пита ме Вуије: „Шта чини да ви видите овако светле боје док би романтичарски сликари овде нашли једну много тамнију таму?

Треба видети са коликим вас очајањем пита ваш сапутник, који је случајно био заспао у колима: да ли је у сну можда клонуо тако главом да су му зраци падали на

— Н. се насмеја: — Замислите црнца који вас пита: „Ко је ви?“ и ви Му одговорите: „Бели духови који желе да твоја коза поломи ноге, да твој кров падне под тежином

Пред наше колибе ће нам по слати там–там да нас поздрави а сутра ће ми позирати за цртеж Кад се дижемо, Н. га пита да ли га је познао; овај га уверава да јесте, понизно смешећи се сладуњавим и неискреним осмехом. Само што се Н.

Ја сам чекао да се вратимо у колибу, да вечерамо, и да ме поново пита како сам задовољан овим виђењем са једним поглавицом, па да му кажем колико не желим да у очима било чијим изгледам

“ Увече, повереник Фонтенов долази, сав накићен, да ме пита да ли бих му учинио једну велику услугу („ун гланд селвис, мусје!

И без престанка: „О мон вие, ти ва воал ке не па песибл“. Фонтен пита свог боја, за време вечере, где је други бој. „Ил е палти сие“ (Отишао је да сврши нужду) одговара озбиљно овај.

„Ил е палти сие“ (Отишао је да сврши нужду) одговара озбиљно овај. Иначе сваки час бој пита: „мусје, пе але писе“? Не кажу никад: „парле“ већ „козе“ (з коз авек ву, з коз банбара мусје!

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Ето ја узео сум без крајцару, голо, сирото. Ама сад, како ти дођи у кућа, не ти пита: „Како ти је кћи!“ нега: „Колико даш?“ Откуд ћим да дам кад си нема? Морамо да пропаднимо свију.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Удавала се према сенаторској вољи и није јој ни на памет пало да пита, који ће, међу официрима, за њу, изабран бити.

Ако ми је Павле братучед, нисам ја њему шипка уз бубањ. Он тера зеца, а никог не пита! Шта је имао да лаје да ћемо да се селимо? Па шта сад? Ми да ђутимо, а ви, жене, да какоћете?

А кад Трифун уђе, чуо је како његова жена подноси оцу свог првенца, и како капамаџија пита ћерку: „Па – јеси ли сретна?

А народ, тамо доле, у доњем Срему и Славонији, пита за цара Лазу. Не уме трговати, али уме мрети. Сви су они, каже, мученици, али неће да постану купеци будимски.

Исакович није знао ко је Орације, али није хтео да пита. Тврдоглаво је понављао да он хоће да станује међу својим земљацима, у Енгелбирти, на улици зовомаја Ландштрасе, али

Неко је опалио, из пушке, на веверицу. Исакович се био склонио, иза неког жбуња, бојећи се да га неко не пита откуда је, ко је, и куд иде.

То зло је у животу велика тајна. Борба Ормузда и Аримана! Исакович није знао ни једнога, ни другога, али није хтео да пита. Ветеринар се беше уозбиљио, као да се променио, из једног човека, у другог човека.

Велика мртвачка глава, која му се приближава, и пита. Отац? Ватер? А чу, како он онда одговара: Звао се Никола! А мати? Муттер? Звала се Петра! И додаде, а баба, Иконија!

Рођен? Геборен? Приметивши да је та горостасна, мртвачка глава нека Вијена, која га пита, са којом разговара, у сну, као да је пред царским официрима, са нојевим пером на шеширима, у касарни принца

Обећавали су им да ће им бити боље, идуће године. Па? Је ли ко долазио у Махалу да их пита, како им је, у блату? Руку на срце! Нисмо застали здје, ни тебе! Пајо! Ниси долазио ни ти! Долазио нам је Оберајнемер!

Тамо ви њега! Дочекаће вас, мој рођени, ватром из пушака! Откад је то царски бефел да се жена пита за ајдука? Није тога било ни под Турцима.

Да говори само о официрима. Међутим, хтео би још нешто да га пита. Ако је то тако, да им Аустрија напада на православље, да их из војске тера, да их на хунгарске спахилуке насељава, да

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Он удари Секулу буздованом, обори га са коња, али пре него што ће му одсећи главу пита га за име. Секула му се каже: он је био познат јунак, нећак Сибињанин Јанка, присног пријатеља овог непознатог јунака.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

! — Однио је миш — кажем ја. — А зашто је ниси отео? — пита чича. — Отео сам је, ево је у трбуху! — одвратим ја, а чича на то млац, млац! брезовим прутом.

— Здраво, здраво! — цијуче неки танак гласић. Добро га знам, то је сиви пољски миш. — Има ли шта ново? — пита он. — Има само то да је неки човјек оставио на обали моје ријеке неки џак — вели водени миш.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ким ћу се врага посаветовати кад ево пола сата звоним и тражим свога мужа, а њега нема у канцеларији; отишао је бог те пита када, а још није стигао. МИЛЕ (гледа у сат на руци): Пре десет неће ни стићи у канцеларију.

И да те пита човек зашто си потрчао то госпођи да саопштиш? (Рини.) Могу већ мислити како вам је било кад сте чули. АНТА: А можеш

СПАСОЈЕ: И да га пита човек што је напуштао тако срећно запослење, што није остао тамо па мир бог. АНТА: Можда је човек хтео да обиђе своје

СПАСОЈЕ (очајно хукне и клоне у фотељу заривши главу у руке. После извесне паузе он диже главу и пита тихо и непоуздано): Можете ли ви то доказати да је тако? ПАВЛЕ: Разуме се!

АГНИЈА: Како да не? Ето, срела ме је јуче госпођа Драга Митровић па ме пита: „Ама, зашто је то господин Спасоје наједанпут одложио венчање своје кћери, кад су све, све позивнице за свадбу

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Ко је то, Весна? - чух Маркоту како пита и један, башмебрига глас како одговара даје то Веснин брат. - Полубрат, ако баш хоћете!

Ја немам ничег њеног, споља не, иако смо изнутра исти. Ни она не мора да се окреће да би знала да сам ја ту, нити пита шта је то о чему говоримо, она зна и лице јој изгледа постиђено. - Закаснићеш на посао!

одблесцима сунца гледам своју црвену косу, своју шашаву њушку с пегама и огромне, нечим као зачуђене очи, мислећи не пита ли се мама понекад јесам ли ја њено дете.

На њега сем просјака, које нико не би имао храбрости да пита шта виде лутајући гробљем, и љубавника, други нису долазили.

- Ако ме она не буде питала дотле? Ја знам све оне проклете Архимедове законе и сва та чуда, само да ме пита. Напиши јој такво писмо да добије вољу да ме пита. Хоћеш ли написати?

Напиши јој такво писмо да добије вољу да ме пита. Хоћеш ли написати? - упрла је у мене своје светле очи а усне су јој подрхтавале као у грозници.

- стала је Станика поред мене и протресла ме за рамена. - Отац? Ах, да! X - Како те није стид? - пита ме Станика. - Како те није стид? - каже Стари. Ја, одговарам да умирем од стида.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Оде. — Збогом, Чамчо. — Збогом, Софро; промућкај добро што сам ти казао. Када кући дође, прво ступи у дућан, пита Перу је ли што пазарио. — Је л’ био когод, Милане? — У дућану сам продао неке ситнарије, игле и конце, друго ништ’.

Уђу у чарду, поруче што за себе и за кочијаше. Бирташ отворен човек, али из разговора види се да је „шарен”. Чамча пита има ли за њих собе. Одговори бирташ да има за госте једну, и ту ће им дати.

— запита господар Софра. — Сви су здрави, поздравили те. — А јеси л’ био са мојом Саром? — Јесам, поздравила те. Пита кад ћеш се вратити. — Поздравио сам је, тек сам сад на најбољем путу.

Чамча ослови Кречара да донесе запечаћену боцу. Кречар поклони се и оде. Разговарају се донде. Пита га гроф како му иду послови, како одавно није био у Пољској. Чамча му на све одговара. Дође и Кречар са боцом.

Оставити тако болесног, то господар Софра неће нипошто. Пита доктора колико мора чекати. Одговори му: „Три недеље, ако донде не умре”.

Трговац из У.? — На служби. Забележи. Сва тројица се чуде шта то значи. — Ви сте путовали у Кракову? — пита даље. — Јесте л’ били у Кракови? — Ви се сад враћате? — Јесте. — Немојте се ништа плашити, све је добро.

И он и коњ ознојени, јако је морао јурити. Пера мери коња; леп коњ. Уђе у биртију, мери бећара, пита га је ли коњ на продају. — Је л’ тај коњ на продају? — За новце је све на продају! — одговори му бећар опорно.

Сви се диве. Каже шта је јео, све што год Талијани, само не мачке, вране и бумбаре. — Шта, зар и бумбаре једу? — пита га Кречар. — Салату праве од њи’ са луком и зејтином. Шамика је сад први човек у вароши.

Па вино боље него измешан „цліqуот”. Господар Полачек пита за господара Софру зашто није и он дошао. Шамика га извињава.

Виде пред собом већ старију девојку, али још чудо лепу. Госпођа Матилда не може да се уздржи, пита је за ким носи црнину. — Извините ме, бóља ми не допушта исказати; мој брат ће вам све испричати.

Око подне сви устану, и још пре ручка Лујза и госпођа Матилда праве „физиту” Катици. Она их лепо прими и не пита их што о балу, а кад оне што о томе заподену, она ћути. Време је ручку. Сви се опет КОД трпезе састану.

— Клања се, рукује се са Полачековима, па и са Кирићима. — Како је испао профит? — пита Кречар. — Врло добро; боље него на ноблбалу. Ви сте ми јако припомогли. — Како? — запита господар Софра.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Изгледало му је потпуно чудновато да би неко могао да му се умеша у овај посао и да га што пита. Најеживши се, при помисли: како би вриснуо ма ко да их види кад буду заједно заспали овде, он осети, како је тих

Тад, свом силином нагрнуше на њега утисци и мисли. Схвати да се вратио са узалудног посла. Да је ратовао бог те пита где и ни за шта. Осети да га је жена оставила са нејаком, болесном децом.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

³¹ Дарови који се носе породиљи на бабине обично су: погача, пита, уштипци, печена кокош (од јела) и вино, ракија (од пића).

У Црној Гори „кад дјетету почну ницати зубови, не ваља да онај који пита: јесу ли му изникли, нити онај да одговори да јесу или нису, помене ’зубове’, него ’вучићи’.

„Кад дијете не може да за доста почен зборити, треба га у врећу ставити, пак около куће трипут обрнути, а други га пита: ’шта носиш?’ а он му одговори: ’носим врећу ријечи’.

Њега чува једна жена која ту седи а мати изиђе напоље, ’опколи’ кућу па уђе унутра. Улазећи она пита ону жену што седи: ’какво вариш?’, ’варим суво да стане сирово!’ одговори јој ова.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

– Полудјела — објасни Стоњанин. – Сирота! — уздахнула је калуђерица оборивши поглед. Откључала им је цркву. – Пита Господа зашто је оставио... рече човек. »Господе, Господе, зашто си мс напустио?« – На ком то језику?

Утегнут тамним оделом, налик сенци, улицу прелази један старац. – Где ли се упутио? — пита се Бел Ами. – Брига ме! — процеди Пуфко. – Шта мислиш куда иде? – Завежи!

Његово црно одело прекривено је честицама туцане цигле. — Одакле оволике птице одједном? – пита се Пуфко. А још није јесен! Старац се претвара у споменик са смешком изливеним од бронзе.

године. – Схваташ? – Шта има ту да се схвати? - пита се Пуфко. – Оне долазе и дале, мада више нема прозора... Мислим, нема ничега, капираш? Ничега за шта би се ухватиле!

– На овој врућини... — промуца. – Исто као и нама, а? — пита Бел Ами. Тренутак филозофије: – Зашто су девојке тако глупе? – Зашто су глупе?

– Хоћеш ли са мном? — каже тихо девојка. – Ја? — пита Пуфко. – Теби говорим — каже девојка. — Имам празну кућу, схваташ? – Чујеш ли шта ти каже?

– Ја? — пита Пуфко. – Теби говорим — каже девојка. — Имам празну кућу, схваташ? – Чујеш ли шта ти каже? — пита Бел Ами, гутајући од страха пљувачку.

судија окружног суда. Дошао и он својима у госте из Београда. – Шта то радиш? — пита. – Играм се клиса! — кажем. – Дај да ударим једном!

Уместо њих, говори њихов предводник, Лука, спечен старчић гуштерског лика. – Шта ћу сад без кола? — пита несрећни возач. – А шта ми радимо читавог живота? – Али, како ћу до мора? – Јесте ли ви људи икад били на мору?

– Не волим брескве... – Зашто? – Тако су ми некако антилопске! Једна сигурна жена пред »Шансом« у пет по поподне пита саму себе: »Откуд ја у овој четрдесетогодишњој кожи?

Имаћете мужа који три дана не свлачи пиџаму без дугмади...« – Господе! – Молим? — пита келнер. – Ништа, ништа... — каже сигурна дама, па плаћа и одлази према аутодрому да пронађе кћер.

Два службеника више? Двоја врата више на аутомобилу? Куда све то води? — Шта радиш будан у ово доба ноћи? — пита у пролазу према купатилу жена средовечног мушкарца. Док је гледа у спаваћици, личи му на остарелу Офелију.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Он пољуби кнеза у груди, а кнез њега у чело. Са осталима се поздрави. — Познаде ме, кнеже Драго?! — пита Приморац, сјетним изразом и лица и гласа. — Не заборављају се ласно таки, кнеже Марко — поврну Његуш, такође сјетно.

— А ко би те поче? — пита Марко. — А ко, нâко ђаво сâм! — рече драго. — Ко би томе краја ухватио!? Нема племена, а готово ни братства, да се не

— А владика? — пита Марко. — А шта може владика!? Трчи не патише по племенима, хвата вјеру, куне, благосиља, и тијем помаже колико може!

Бого мој, да су сви Србљи око једног господара, шта би нас било, и ко би нам што могао! — Ма ђе је та Лика? — пита Маркиша. — Ја мним ђе и Далмација! — објасни Перо Пуров. — Није! — одсјече Крцун.

— Откуда ти фес на глави, кад си ти ћесарски солдат? — пита поп. Бјегунац промрмља њешто неразумљиво. Крцун кресну и другом, те видјеше на њему излињао грађански капут.

Овако ти је свуђ кроз Црну Гору, па и по Приморју, по Херцеговини, по Босни, по свој Србији и бог те пита докле, ђе гођ има Србаља, а има нас занаго за једну добру царевину, нâко што смо расути, као стадо без пастира, и што

— А има два. Још један мали! Што ће му два? — пита Шуто. Њих двојица задуго пушаху ћутке, па кнез започе: — Шта мислиш, Јанко, има ли ђегођ на свијету земље и народа

— У што се рани? — пита поп. — Проби ми зрно обје бедре, али не сломи кости, те се излијечих за седам-осам недјеља. — А ко те је лијечио?

— Проби ми зрно обје бедре, али не сломи кости, те се излијечих за седам-осам недјеља. — А ко те је лијечио? — пита Рако. — Они. У војној болници, у Бечу. Кад оздравих, затворише ме у тамницу.

Једва начинисмо пртину до цркве! — А зар је већ служба свршила? — пита Јанко смијући се колико прерушавању, толико и томе што му опет дође пред очи поп Марко у одежди! — Свршила, ја!...

— Дакле, ти збиља мислиш да би то могло бити, то, да се ја оженим!? — пита Јанко смијући се. — Зашто не, ђетићу? Како не? Нијеси калуђер, хвала богу!

— Јест. Оженио се баш онда кад сам ја лежао од ране. Нашли су му врло богату дјевојку. — А ваше је цијело село? — пита Крцун. — Није, али је већи дио. — Је ли колико ваше имање? — пита жена. — Биће колико све наше поље?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

оскудном потпланинском крају није једна мала бродоломна лађа која однекуд узалуд очекује свог спасиоца-чудотворца, пита се, у причи Двије устаљене руке, слабашна учитељица Антонија, не успевајући да помогне чак ни једном једином

мајстор га лупка по врату, пита га за здравље, мјери му леђа и најзад му нешто шапуће у само уво. Ех, да ми је чути шта му је казао.

, који поваздан лута уз речицу , дете препуштено себи , гледа ухваћену рибицу како се отима и праћака на пруту и пита се : Можда је греота што ми ово радимо. Видиш како јадница скаче.

Да л жирафа обожава жира Да ли мајмун хармонику свира, или, такође због риме, склепа смешну, ефектну КО ЈЕ Пита бели слон КО ЈЕ Пита телефон И тако у бескрајон.

жира Да ли мајмун хармонику свира, или, такође због риме, склепа смешну, ефектну КО ЈЕ Пита бели слон КО ЈЕ Пита телефон И тако у бескрајон.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

»Сад се међу просвештеним људма не пита ко је восточне, ко ли је западне цркве, но ко је добродјетељан, поштен и вредан човек.

којој се потписао Владика црногорски, он осуђује оне који у име вере сеју »адско сјеме братскога раздора«, и вели: Не пита се ко се како крсти, Но чија му крвца грије душу, Чије га је мл̓јеко задојило.

Милићевић, Вук - Беспуће

Не, нећу ићи ове године. То јест, не мислим више никако тамо одлазити, - и би му непријатно што га она ово пита. — Остајете овдје? Шта да радите? рече она чисто зачуђено и не вјерујући. Он се мало замисли и погледа је у очи.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Аћим одаџија само зинуо од чуда кад га је видео да пуши у канцеларији. — Да није аванзовао господин Јова? — пита одаџија Аћим шефа. — Аванзовао с коња на магарца! — вели шеф.

— Је л’ ту фабрика? — пита Јован улазећи у Настину кафану. — Ооо, ја тошла, тавно! Ја тошла — смеје се доброћудни Шваба, па се заценио од смеха

Кристијан се смеје, па сав помодрио на овај свакодневни виц Јовин. — ’Оћемо л’, фабрико? — пита га Јова. — О, ја, да играмо. Али нема крадиш жандарм?

Таквим комедијама при картању збуни га Јова и Шваба редовно губи на »џандару«. — У шта играмо, Швабо? — пита га Јова. — Са једна кафа! — вели Шваба.

— А ко блатила моја кафа, а, Швабо? — пита га Јова. — Ја платила, — вели Шваба. — А ко пила кафа? — пита Јова. — Ја платила, а ти пила, — вели Шваба. — Охохо!

— А ко блатила моја кафа, а, Швабо? — пита га Јова. — Ја платила, — вели Шваба. — А ко пила кафа? — пита Јова. — Ја платила, а ти пила, — вели Шваба. — Охохо! — вели Јова. — Ама је слатка! Татлија и кајмаклија!

— Оклен си, пореска главо? — запитаће Јова. — Је л’ ја? — пита сељак и мери га. — Ти, да! — Ама зар ја? — Ама ти, ја! — Ја, вала, из Корита. — Ама, славе ти, из Корита!

— Деде, деде, говори! Знам да ти треба порез да платиш! — Па четири, рођаче! — одговара сељак. — Је л’ гроша? — пита Јова. — Ама каки’ гроша, рођаче! Динара! Четири динара. — Ма зар за то прасенце!?

његова судба врло слична са судбом ове печенице, која је зинула од чуда, па га зачуђено гледа и као да га чисто пита: — Е, мој брате, и сопатниче мој, зар и тебе закла и ошури! А Јова Ватрица није био само човек шалџија.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

ко сад за те пита? Ено врата, а ено небеса, Сад ћу друга да гледам чудеса. Тако даље сјајном стазом пођо, И до златни врата веће

“ И назад се јато вије, Ал' међ њима драгог није. Пита мома бело јато: „Куд се деде моје злато?“ Бело јато говорило: „Твоје злато некад било?

г' млогобројни кљуни; И даље врело звечи којекуда А међ собом цвеће с' њежно буни: Са њим би оно ићи доле тело, И пита се, од зефира би ли смело. 31.

60. Туге моје прошла је грдоба, Санак слатки њу је излечио: Прамалеће, то је прелепо доба, Пита ди сам њу ја оставио?

Ал' тамо један са коњица скочи, Ка њему свију упреше се очи, И свако пита: Ко ли је и шта је? Ал' залуд пита, нико г' не познаје.

Ал' тамо један са коњица скочи, Ка њему свију упреше се очи, И свако пита: Ко ли је и шта је? Ал' залуд пита, нико г' не познаје. И један само одговори на то: Да лице то му није непознато, Негде га виде, али де — не знаде.

Ал' само једно ниједна не прашта: Што ту га нема, те пита: зарашта? Наш јунак амо дошао је давно, Баш месец дана сад ће бити равно, Ил' месец равно, или више мало, — Но што

47. Још он пита злато своје, И ту малко стаде шала, Да му каже, колико је Драги досад већ имала. Наша декла ту уздану, И суза

90. „Кад ће доћи?“ јунак пита. „За пет дана“, рече стара. Он верује, назад ита, Ал' у срцу злато кара: Мало му је мучно било Што се чедо не

Ко му белу руку даје? Ко то пита, не престаје? 62. Госпина је то ћерчица, Красан пупак да с' развије; Од шеснаест годиница Али јесте, али није,

“ Уједанпут ђерђев ити: „Та ево га, та ево га! Знам ја кроке свога мила!“ Па напоље поитила. 65. Па га пита де бијаше, Тако дуго де остаде, Јоште нешто друго ћаше, Ал' се њојзи то не даде. „Мина, Мина!

ВИИ И назада јадна ита, Стиже дома изван себе; Уплашена мати пита: „Ћери, ћери, шта је тебе?“ Ал' не збори ћерка њена, Укоченим оком гледа.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Дај га доведи, вјере ти. Дјед се послушно диже и доводи окретна коњичка. Мајстор га лупка по врату, пита га за здравље, мјери му леђа и најзад му нешто шапуће у само уво. Ех, да ми је чути шта му је казао.

Тек тада се самарџија прену и упиљи у свог саговорника. — Побро, шта ти би одједном? — Још он пита! — окрену се дјед мени и Жутији као присутним свједоцима. — Нагрдити човјека из чиста мира, рећи му да је коњ ...

— Може ли код ове да се самеље? — пита пајдаш буразера (бивши Швабин солдат српског добровољца, солунца) и показује му позадружну снашу, праву бикуљу, а овај

— Јок, брате, баш никад — тврди дјед, иако му није сасвим јасно шта га то брадоња, у ствари, пита. — А зар твоја покојна жена није понекад уздисала и теби се пожалила на нешто из дана своје младости?

Не знам читати, не знам писати ... — А они? — А они: одричеш ли се, каже, тога свог, бог те пита каквог, свеца за кога си крао туђе оквире? — А шта ћеш ти рећи?

кључића отварати зарђао катанац на капку, надићи тежак поклопац и, коначно, увући се у прастари мрак, сјенке и бог те пита какве разбојничке и вукодлачке засједе. (Батине и вику старијих ту и не рачунамо, као ни сваки истраживач!

Откуд бакар, зна то и сам „отпадовац“ да га нема, па пита даље за гвожђе и остало. Доносе онда сељаци њемачке шљемове, лим од слупаних авиона, митраљеска постоља, топовске

Неког истуку — дај штаб, деси се крађа — тражи војну патролу, учињена неком неправда — нек војска пресуди. Пита се само пушка и опасач, а цивила нико не зарезује као да га мајка ни родила није.

— учено пита Раде. — Радоје, кућо моја, па зар се ми не знамо толике године — лисичи осумњичени бркица, и кад год се обраћа неком

— Зар их не чујеш од Приједора? — пита Аћим, а Вачкоња само пухну и с олакшањем издуши: — Уф, бог те убио, што се не изражаваш прецизније: друго је

— Куме Перајице, јесмо ли оно ми? — пита усукан тршав борац, још дјечак, и показује испруженом руком према хоризонту. — То, то, милени кумићу.

— Хајде га сад стигни. Прима то Мане у своју чету, и не пита одакле је буразер допирио. На другом конаку дезертира из бригаде још више бораца.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Ја појдем. Изнесе баклаву. Појдем. Донесе она бадеме, појдем и бадеме. Пита оћеш ли кафу, кажем оћу. Донесе она кафу. Попијем. О оном још ни речи, само је гледам.

Одсад пази кад ћеш уста да отвориш! А боље ти је да их не отвараш! Одсад да знаш: кад те ко нешто пита, у мом присуству, има да каш: да, не, јесте, није, хвала, изволте, молим, и више ни реч! Јес разумела?

Да евентуално предупредимо. И плус педесет дуката, у готову. Ћути, знам шта оћеш да кажеш. Не пита се пошто је глава. У овом нема штедње. Везир ће ме и више коштати. Тако ти је то кад се од нечег направи политика..

ЈУСУФ: Сачекај га нека каже шта има. Онда ћемо видети. Ти се држи резервисано. А ако нешто пита, или тражи, са одговором не жури, него одгађај. Да ми прво поразмислимо.

Године пролазе, није ни она, је ли, у првој младости. Хтео не хтео, морам да правим свадбу. Ко мене пита? А, умал да заборавим! Донех ти ове ножеве. Видиш, овај је с дршком од седефа, овај попрскан златом...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Од тада сваки ко га сретне, заустави га, и, смејући се, пита: — Је ли Димитријо? — А? — промуцао би он. Али то а не беше чисто, већ нека средина између а и и.

И по некад сама Тода дође до њега, метне му своју ручицу на раме, и смешећи се, пита га: — Волиш ли ме? А он сиромах муца и крије поглед од ње. — Кажи, или сад ћу да се наљутим?

А и сам се Димитрија томе радоваше. Колико пута он дође к њој и пита је: — Тодо? — Шта је, Димитријо? — Оно, знаш... ’оћеш да се удаш? — Хоћу! — А кога ћеш? — пита је он озбиљно.

— Шта је, Димитријо? — Оно, знаш... ’оћеш да се удаш? — Хоћу! — А кога ћеш? — пита је он озбиљно. Тода га погледа, па кад га види онако блесаста а озбиљна, она прсне у смех.

Брисаше она ону крв, прашину и зној а све му се ближе и ближе примицаше. — Кажи, кажи зашто си такав? — пита га она. А он само дрхти, уноси се у њу и пружа јој час леви, час десни образ да их она чисти.

Једнако дахће и гледа је широким погледом у коме беше срећа и вечита, ропска понизност. — Кажи, Димитријо? — пита га она болећиво и благо. — Да те... видим!... — промуца он. — Да ме видиш?!

И мајка ти, држећи те заспалу на крилу, подаље, уз зид, седа. После отпочну разговори. Моја мати је пита код кога је тога дана радила и на чијој њиви. После јој казује од кога је садашњи газда ту њиву купио.

Али мати? Улази она тихо, поносно. Увек обучена чисто, са белом марамицом око врата. Седа спроћу мене и пита ме за школу, за другове из богатих породица. Да ли се и они уче као ја?

— Хајде да певамо. — Нећу. — А што? Ето, ја те молим! — Па баш и ти. Нећу. — Али кад те ја молим? — пита он слободније и приступа јој. — А што ме љутиш? — говори она, па се тад насмеје од срца и, тобож срдита, прилази му.

— Цвет — о — о! — кликће Стојан и одмиче се од ње, да би је боле видео. — Шта ти је? — пита га она враголасто. — Ти си, ти — моја! — Ех! — нехотице, изненада полети јој усклик из дна груди.

Док, ето ти матере. Улази погнуто главом напред, тарући руке о бошчу. — Па како сте ми? Како на дома? — пита их и уређује им изувене ципеле: окреће их тако, како би их они могли одмах, и не гледајући, да обују кад пођу.

обучен по старој моди, са златним прстењем и ланцима, и, не сагињући се, штапом открива рањенике, прегледа их и пита танким гласом кроз нос: — Сто цан’м, сто тој, а? А сељаци јаучу, вију се и крвљу из рана шарају калдрму.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Нада мном се звезде роје, намигују зраком бледом, згледају се чудним гледом, једна другу пита редом: »Од куд овде ово двоје?

« Па познавши с бледа лика незнанога познаника опет једна другу пита: Да л' да приме из дубина хладне земље врелог сина? — Ил' то можда, нису звезде?

Песмом се пита, свет да захрани, свет да захрани — да се сахрани. Чућеш нам гласе, ти си их свикô, самрћу својом ти жива слико кивне

јунак чује, верно га чува, верно га штује; жалостан с њиме, с њиме је волан, са њега само здрав је и болан, њиме се пита, њиме се трује, од њега маче пламене кује!

„Што ми вене дете моје?” стари краљу ћерку пита, — поносита Валадила само ћути, само снива. Нагрнуше просиоци, слава, пурпур, злато, свила, — све највећа

—” У Самсоновим грудма нема дâ. „Рад издаје? Рад какве?” прошапта. „Рад какве? Гле, још пита! Ха-ха-ха!” И оде чувар јасно кикоћућ, затворише се врата, шкрину кључ, из тамнице се грдан зачу рик, кô рањен лав ил'

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Онда га царев син пита: — Како се ти зовеш, бога ти, по имену? Овај одговори: — Ја се зовем Баш-Челик. Царевић пође ка вратима а овај га

Пошто сестра одведе коња у арове, а брата на кулу, пита брата како је дошао, а он њојзи све по реду каже, па је пита: — За кога си се — вели удала?

Пошто сестра одведе коња у арове, а брата на кулу, пита брата како је дошао, а он њојзи све по реду каже, па је пита: — За кога си се — вели удала?

— вели соколовски цар. — Боље тебе нашао, зете! — одговори њему царевић, па одмах седну вечерати. Послије вечере пита цар шуру свога куд је пошао, а овај му одговори да тражи Баш-Челика, и све му редом прича. А цар га стане сјетовати.

Брат је пита: — За кога си се, сестро, ти удала, који је твој чоек? Она му одговори: — Мој је чоек цар орлујски, за њега сам се

Онда му цареви реку: — Е кад већ хоћеш силом да идеш, а ти немој одмах жену да водиш, него јој кажи да пита БашЧелика ђе му је јунаштво, па онда дођи да нам кажеш, ми ћемо ти помоћи да га освојимо.

И тако опет одлете. Тек што оне одлете, пробуди се царев син, па пита слугу: — Јесу ли долазиле? А слуга му одговори: — Јесу и поручиле су ти да их још сутра можеш овде чекати, па више

— Нећеш, ђаволе, овамо више! — рече Грбо. — А да нијеси ти Грбо? — пита краљ. — Јесам, — одговори Грбо. Онда настави краљ: — Еј, Грбо ли, Грбо!

да цар Петар није код куће у својој царевини, него да је отишао код цара Сунца да се с царем Сунцем разговори, да га пита зашто нису зими дани тако дуги кано лети, и зашто су ладни, те му људи у његовој царевини не могу једнако да раде,

Милош одмах оде Дивоњи, и стане код њега плакати, Дивоња га пита: — Шта ти је опет, Милошу, зашто плачеш? Сад му Милош рече шта је и како је.

јарац тако рече и оде, а Милош стане плакати. Кад ал' ево ти Дивоње, па пита Милоша шта му је и зашто плаче. Милош му сад каже како је долазио старији јарац од првога, и како има мали крш на

— То рече стара јарчекања и оде. Милош сад стаде плакати и јадиковати из све главе. Утом дође и Дивоња, па га пита шта му је и зашто толико плаче и јадикује.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Али кад ме одунуд звизну, куме, пођоше ми сузе на очи, а ја натраг! Пита ме гост, шта ми је. Јако се дими кујна, одговорим.

— Мислим, који је то враг, али никако ми се не пита данас. НИКОЛА: Баш би рад знати, на коју ће пасти та коцка. МАКСИМ: Зар може која друга добити осим Маге; ако се баш

„Истина, да је човек човеком само через разумну душу, но као што тјело рану потребује, да своје тјелесне силе и моћ пита, срјети и развија, тако и разум потребује поткрепљивање.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Ето зашто не волим интервјуе: и онај који пита и онај који одговара труде се из петних жила да испадну што духовитији. Читава ствар ми личи на пинг-понг.

Баци корпе и као без главе отрчи кући: „Господару, дај ми брзо коња да бежим у Самару!“ рекао је. „Шта је било?“ — пита господар. „Видео сам Смрт и она ме смртно уплашила!“ — Како друкчије и да га уплаши Смрт, ако не смртно? — Па, да!

ја сам познати фригос, па сада треба да ми разбуђују машту), а онда један такав клинац, кога облачи кева сваког јутра, пита лежерно, као у неком филму: „Виски или џин-тоник?

Али шта бива? Келнери стигну бог те пита одакле са урођеном мржњом према свему што носи наочаре и нема трбушину испод сивог одела.

— Баш ме занима ко ли ће то бити? — пита се матори. — Молим? — каже расејано маман. — Мислим, ко ће бити тај њен муж?

зуцне после тога, кад му тај најглавнији пуковник објасни да су правила, шта ти ја знам, таква и таква, и да се прво пита најстарији по чину може ли се уопште било шта питати и шта ти ја знам, па тек када он то дозволи, мислим, када нађе за

реч, људи, тај момак није успео ни да поклопа до краја први џелато, а Талијанчићи га већ врну у милу ли му домовину! Пита га после судија, прича госн Суле који је читаву ствар гледао рођеним очима, пита га: „Оптужени, пита, зашто сте бежали

Пита га после судија, прича госн Суле који је читаву ствар гледао рођеним очима, пита га: „Оптужени, пита, зашто сте бежали у Италију?

Пита га после судија, прича госн Суле који је читаву ствар гледао рођеним очима, пита га: „Оптужени, пита, зашто сте бежали у Италију?“ — а он, пажи шта му одговара: „Мајке ми, госн судија, каже, чисто зезање! На часну реч!

Само ме вели, пустите да оставим коске негде око „Цара“, ћутаћу ко заливен. Коске? — пита га цариник. Пластичне или керамичке? —Молим? — зграну се наш повратник.

Бакута узима само половину куване шаргарепе. — Шта јој је? — пита матори. — Она пости! — проваљује је маман. Следи љупка расправа о томе има ли Бога или га нема, на шта бакута

ЗА ВАСЕ КУЋЕ — ХОТ ДОГС ОД ЈУЧЕ! — Има ли још нешто? — пита онај орангутан, убијајући се од писања с друге Стране жице. — Како да не? — режи мој матори из пиџаме.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

? Прхнуло фрт је, у шашу ша је: збјегло хер под јер - а у честар шча. Фита се пита с ижицом шта је... Улиј у путир са требника крв. Бједи се леди - не чаврља чрв.

Гргољи пољем божур-кланица. Празни се Месец: шупља му здела. Чије сам небо, чија травица? пита се Кyћа изнад пепела.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

(Пође, но удари на Јелицу.) 5. ЈЕЛИЦА, мало затим МАРИЈА, ПРЕЂАШЊИ ЈЕЛИЦА: Господин барон, једна девојка пита за Алексу Никића. АЛЕКСА: Пак шта се то мене тиче? ЈЕЛИЦА: Каже да сте ви. АЛЕКСА: То је лепо.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

двору преде, вретено сјајно у руци пјева, унука тражи у зоре блиједе срдита бака Мјесечева; нити је слуша, нити је пита, читаве ноћи по небу скита. У шуми овој, у чаробној, имаде чуда невиђен број.

пролазе сати... Мораће, богме, и да га бије када се зором у дворе врати. Нити је слуша, нити је пита, читаве ноћи по небу скита. „Ала ће сјутра шиба да ради! Сврби ме рука!“ бака се слади.

Држи га, стара!“ Јадна се бака из сна трже, збуни је дрека и румен сјај, па свраку пита што може брже: „Откуда? Шта је?! Да није змај?!“ „Крадљивац звијезда у твојој кући! — повика сврака — Треба га тући!

И Мјесец пође помало снено, звјездама првим у госте хита, лице му, видиш, неумивено, ал ко те за то на небу пита. Вечери сваке он тако ходи и небом коло звјездано води.

Кроз грање вири од страха жут и пита: „Бако, носиш ли прут?“ Бакица руке предано шири, унука зове, топло се смјешка, а Мјесец, лукав, опрезно вири и

Капетан Мачак на барци лакој за рибу пита у земљи свакој, вјечно га нада кријепи. Гдје год стиго, неко би рекȏ: „Рибица добра живи далеко, напријед, морнару

— начини себи длакави брк. Сутрадан, опет, трн, као запет, ухом се пита: „Чуј ем копита ?“ Њи-њи Кобилић то путем граби, а трн и њега па за реп зграби!

Трже се ловац као од гује: „Спасавај кожу, ето олује!“ „Куда би, шта би?!“ — Жућа се пита, видокруг мери смрачен, па јурну млину, кроз врата сину као из топа бачен.

Жалосно ветар у трсци шуми и зимска туга расте, а ждрала пита осамљен патак: „Да ли ћеш стићи ласте? Одоше оне у топле земље, ваљда су прешле и Средоземље.

Потрча Жућа, лаган и бос, мирисом цвећа да части нос, и Тоша креће, уз пуно славље, да миша пита, како му здравље. Пође и деда, запет ко пушка, хоће да види цвета ли крушка.

Распреда Тоша: „У неког цара рађала златна крушка . . .“ Па истом прену и Жућу пита: „Шта то крај реке шушка?“ „То ветар шапће! — Жућа му виче — Не бој се ништа, већ причај приче.

Кад прошлог лета, приметих јасно, постаде Жућа сетан. Поваздан ћути, па истом пита, очи му тужно круже: — Некад је било толико паса, куд ли одоше друже?

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Онда се врата отварају и жута светлост иде на нас и чини да опет ноћ свуда иза ње постаје црна као мастило. Неко пита: — Дакле? — Дечак. „То, то, кажем у себи, то! Не, нисам о томе мислио, никако о томе. Доцкан је, страшно је доцкан!

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

с нама, ми излазимо из воде на спруде да се не чешемо о њега који је некад био страшан сада тром пружа нам руке и пита гласом смерним да ли ће земља добро да роди.

Јерусалима зорњача светли где је Соломоново здање ми се враћамо у занатске радње на оштрења цијук странац у пролазу пита где је судница Сутра ће бити овде јуче је била у Палестини Кантакузин Димитрије седи на врху нрда за столом под

БЕКСТВА ПО СРБИЈИ Где су стада речи старих где је лоза орна збор глагола правда гласна и даворја пита он из воза још је прошле ноћи изнад каменолома видео девојке с огрлицом чешњака нагињу се хаљина им преко лица оне

жандара и остале коцке тренутак је обрачуна можда прилика за најжешћу свађу ваш је случај на реду ваша се срећа пита реците пословицу неку док тутањ издиже језера и нестају границе државне а да вас нико не тужи да сте хегемони

слику која зури као што и лира више свој звук неће да преда тако и књига до врха пуна знака не одговара више и не пита листови се окрећу Слово само себе чита.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ГИНА: Јеси ли ти то, пријатељ-Агатоне, тако наредио? АГАТОН: Откуд ја? Ко мене пита? Ту је адвокат, он је старалац, па је он ваљда тако наредио.

МИЋА: Како, ја да питам адвоката? Шта имам ја да питам адвоката? Он би могао мене да пита: „Желите ли, господине, да се уселите у кућу?” Он мене, а не ја њега. ДАНИЦА: Па је ли вас питао?

АГАТОН: Шта има то да пита? МИЋА: То се само по себи разуме. СИМКА: И што не запита Агатона, Агатон зна те законе.

И најзад, сви други како тако, ал' да је пита човек, ову Сарку шта ће она овде? ПОЈАВА ВИИИ САРКА, ПРЕЂАШЊИ САРКА (обучена): Баш, рекох, да изиђем, да се видим с

” Шта има ког ђавола да ми поштује тугу, да га пита човек. Ал' тако васпитан човек па поштује тугу! ПОЈАВА ИИИ АГАТОН, ПРЕЂАШЊИ АГАТОН (долази споља).

ТАНАСИЈЕ: Хајде, дабоме! (Одлазе у своју собу.) САРКА: А да ме пита човек шта ја чекам? Нећу ваљда седети овде да гледам у покојникову слику.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— А шта ћемо са оним „цвећкама“... зараженим? — пита кроз смех један са риђим брковима. — „Маркираним“? Е, бато, њих бих ставио на расположење регрутима, као покретне

— А-ха, је ли све? Добро, оставите и одмах лезите. — Добро, молим те, како су нашли? — Море, ко те пита?... Све су војничке ствари исте. Твоје, моје, његове, свеједно! — И Траило се окрете на другу страну...

А она јок, као да ме чика. — Помози бог, снао, кажем ја. „Бог ти помогао... А отклен си?“ — пита она мене. — из далека — велим јој ја и прилазим све ближе. — А, овај... је л ти се свиђамо, онако на око?

А Јанкуљ нашао неки будилник, па се војници сакупили и загледају; — Где га нађе? — пита га потпоручник Александар, чудећи се. — Господин потпоручник, овај, ја приђо једноме да видим како му је...

— Море, шта те се тиче!... У рату се никад не пита зашто ово, зашто оно. Иди тамо где ти се нареда! — вели на једном застанку капетан Јован.

— Је ли, учитељу — пита капетан Станојчић наредника Милутина — ти си народни човек и просветитељ, па ћеш знати да ми објасниш шта значи реч:

— На своја места! Тек око десет часова кретосмо. Нико више и не пита на коју ћемо страну. Са нама трапуља полако и пешадија у бескрајној колони.

Артиљерија, држи десно!“ — А пут узан и још мало да се сручимо у јарак са стране пута. Командир наиђе и пита: ко се то дере. Стиже један ордонанс и рапортира: — Господине капетане, наређено је да пропустите мостови трен.

Ми се згледасмо... Командир отрча у дивизион да пита шта да ради. Када се врати рече нам да су Аустријанци преко парламентара тражили дозволу да сахране наше мртве.

Ено га један на коњу, сигурно командант... Војници седају са стране пута. — Господине наредниче, пита командир колика је даљина од вас до непријатеља — говорио је испод нас Танасије.

Пред нашим очима проломише се страховите експлозије. — Шрапнел... хаубица... ау! — Пита командир како су пали меци? Ми се само погледасмо пренеражени. Изгледа, сада смо на реду ми.

Ми се само погледасмо пренеражени. Изгледа, сада смо на реду ми. Не говоримо гласно, али се разумемо. А командир пита... Ми дрхтимо од могућих последица. Ипак, ипак... онима доле је теже. — Нека понови плотун.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

промуца учитељ оборених очију, осврћући се око себе бојажљиво. — Школа! рече момче као чудећи се што овакав путник пита за школу. Ево је, брате... право на ову капију.

— Рачунаља... а шта му је то ? пита је кмет, као бајати зачуђен. Љубица му објасни; рече и колико ће коштати. — Бог с тобом, госпођо, што ће нам то!

Гојко се изненади ; овакав предлог није очекивао, а би му по вољи. Хтеде да се упусти у разговор и да је пита што за писара, па увиде да је то незгодно. Свеједно, и онако ће дознати од Стојана колико му треба да зна.

»Шта ли је то ? пита се он десети пут у чуду, и не могући се досетити ничему, опет притрчава, пропиње се уз прозор и гледа.

Она погледа и одједном, као електрисана, рашири очи, а у њима засветли најпре чуђење и страх... Као да се пита: шта је ово, чије је ? Ко сме ово узети у своју руку ?...

Она се зачуди његовој појави, а он пружи руке радосно. — Хвала Богу, кад те нађох! Хајде!... — Куда ћемо ? пита она, стежући његове ледене руке и гледајући га оним ђаволастим погледом којим обично гледају заљубљене шипарице, кад

Знаш ли ти шта је љубав!... — Шта ћете ? пита га она у чуду. — Да се венчамо, зар ниси обећала! И она зна да му је обећала венчати се са њим, и ако има живу жену,

»Шта му је, по Богу, браћо? пита се чича у себи, касајући за Гојком и дишући тешко. Шта му би одједном!... Полуде, свете ми Петке!...

била јој мркла свес’ ... »Шта ово... ко се повратио ?«... пита он, отварајући врата на соби... Пламичак лојанице слабо осветљава малу чисту собицу, бацајући зраке на кревет у

Гојко одмах дође, али му и лице и цело понашање беше сувише службено; његово лице као да пита: »Шта жели госпођица учитељица ?« Љубица му одмах приђе и, климнувши главом, промуца: — Извините...

Шта ли ће бити ? Куд оде сад? Да ли ће га затворити, и зашто ?... »Јамачно оде ономе... да и њега пита, па после ?... хм... после ће ме ваљда затворити. Може ме напасти онај пандур... јест, тамо у затвору туку!...

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ВАСИЛИЈЕ: Филип, господине, уопште није свестан стварности! ФИЛИП: А ти јеси? ВАСИЛИЈЕ: Нашао се ко ће да ме пита! МАЈЦЕН: Прекините! ФИЛИП: Шта каже: свестан стварности! Које стварности? ВАСИЛИЈЕ: Ове! Ове овде!

СОФИЈА: Мислиш да смо му ми служили само као параван. ВАСИЛИЈЕ: Зашта параван? СОФИЈА: Пита ме зашта! ЈЕЛИСАВЕТА: А сећам се само да је рекао, пред оним лешевима, да је то његова плата за јаде!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

У великим, историјским, тренуцима, судбина додели сваком улогу, и не пита. Вест да је у Сарајеву убијен аустријски престолонаследник, стигла је до нас, тог сунчаног дана у Бечу – који је

Цар Карло је, доцније, имао обичај у таквим приликама да ухвати рањеника за медаљу, или за дугме блузе, па да пита: „Где сте то добили? Јесте ли учествовали у биткама?“ То исто. Понова. По неколико пута.

Не треба ни да додам да је служба била строго поверљива. Читалац се можда сада пита како је било могуће да после свега што сам испричао мене упуте на такво место.

Прилази нам затим испитна комисија, са председником генералом Сњарићем, на коњу. Притерује коња и пита како се зовем. Ја онда урличем, у ставу мирно, лицем према непријатељу, име. Он ме на нашем језику пита јесам ли Србин.

Ја онда урличем, у ставу мирно, лицем према непријатељу, име. Он ме на нашем језику пита јесам ли Србин. Велим, Србин. Вели, добро је било. Командовао сам знацима и нисам пустио ни гласа.

Каже ми да одлазим у један коњички пук, чији је командант један принц, па да пазим. Затим ми даје документа и пита ме, узгред, јесам ли Пољак или Србин? Велим, Србин. Он врти главом.

Коњаник који ме је довезао постаје мој посилни. Цео пук је састављен од Пољака и човек ме пита чувши моје име, да ли сам и ја Пољак? Затим ми показује пут у ађутантуру и идем на вечеру.

Веле, сматрали су да није лепо предати се. Стидели су се цареве капитулације. Оног што је имао обичај да пита за медаље.

“ И заиста, на испиту археологије, Вулић као председник, смешећи се, пита ме: „Под каквим су се углом секле, господине Црњански, улице, у шестом слоју Троје?

Начелник Министарства проф. Видановић онда пита: „А је ли млади господин био на Солунском фронту?“ А Ђурица га онда пита: „А је ли његов министар био на Солунском

Начелник Министарства проф. Видановић онда пита: „А је ли млади господин био на Солунском фронту?“ А Ђурица га онда пита: „А је ли његов министар био на Солунском фронту?“ Ја стојим сав црвен у лицу.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— нареди председник. Устаде њих неколико. Секретар изброја седам. — Куд је осми? — пита председник. Нико се не јавља.

— Ја нисам, шта ме бедиш!? — вели онај љутито, а гледа у земљу. — Па ко је? — пита председник. — Не знам. — Јесу ли сви ту? — пита председник секретара. — Сви. — До ђавола, па мора неко бити!

? — вели онај љутито, а гледа у земљу. — Па ко је? — пита председник. — Не знам. — Јесу ли сви ту? — пита председник секретара. — Сви. — До ђавола, па мора неко бити! Нико се не јавља.

— Ја не могу да играм улогу опозиционара — јекну онај грешник очајно. — Како не можеш? — пита председник. — Нека буде други опозиционар. — То је свеједно, ко било. — Ја волим да сам уз владу.

— Шта је твоја улога? — пита првог. — Моја је улога да интерпелишем владу што се државне паре троше улудо. — Шта ће на то влада одговорити?

— Седи! — рече председник задовољан. — Каква је твоја улога? — пита другог. — Ја имам да интерпелишем владу што су неки чиновници добили велике положаје преко реда и имају по неколико

— Шта ћеш ти на то рећи? — — На то ћу рећи да сам са одговором владе потпуно задовољан. Председник пита трећег шта је његова улога.

— Ја ћу рећи да сам тако јаким разлозима потпуно убеђен и да сам са одговором задовољан. — Шта ти имаш? — пита четвртог. — Да интерпелишем министра војног што војска гладује. — Шта ће он рећи? — Нема шта да једе! — А ти?

— Сигурно! Министри све јаче учестали похађати стране земље и враћати се натраг. — Дошао министар? — пита један. — И ја чујем. — Шта је учињено? — Ваљда повољно!

— и погледа друга значајно, лицем и погледом као да га пита: „Да није то Хорије?” — Да није он? — вели онај други. — и ја нешто мислим.

— Хоћете ли дуже остати овде? — пита га министар председник. — Докле год не свршим посао, а он ће дуже трајати! Министре збуни та реч дуже.

Једне недеље пошао стриц у цркву. — Хууу! — учини стрина, с рукама под појасом. — Шта ти је? — пита стриц. — Хууууу! — беше њен одговор.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Ево га на два корака пред њима, стао па се преча, пита их да нема још кога, који би желео опробати његове рогове. Разуме се да о томе нико и не мисли, сви му се »понизно

— Поздраво. — Е јесам, али ћути! — Је л' ту Миленија? зачу се шапат иза њихових леђа. — Ко си ти? пита Милица. — Ја сам. — Јес' ти, Мићо? — Ја. — Ево је, до мене.

Никако није могао да разуме како се то други свет жени: док длан о длан — и готова посла!... Нит' мисли, нит' пита, нит' изучава: — гурне у гомилу, па што Бог дâ... А он тако не може.

Људи ћуте, а Ђокић сагиње главу и ћушка се међу свет, само да га не опазе. — Како га уби, море? — пита капетан Љубишу. — Тсе... тек онако... муца овај и сагиње главу, али по севању очију му види се да је веома узбуђен.

тамо где сунчани зраци праве чаробну боју од небесна плаветнила, па, не верујући свему што се збива око њега, пита се: је ли ово сан или јава?... Потера је свршена; људи се разилазе... ПРОПАСТ Данас је Пера устао веома рано.

Пери се сад разиђе тама испред очију; он јасно разумеде да не зна ништа о томе, да нема појма о ономе што се пита. Само му једна мисао сијну кроз главу: »А, ово се пада!... Дакле и ја?«...

његово лице и ћутање јасно казиваше да он не може дати никаква одговора на ово питање, Чича замоли професора да га пита што друго. Професор метну руку на чело, а Пери поче да свањује, појави се нада, он се сав претвори у пажњу.

Али куршум удари њега, — он се пренерази од чуда, од тог за њега новог, изненадног случаја. И он се пита у чуду: како да то баш њега снађе!... И Пера беше сломљен, убијен... Сети се оца.

чудо с капетаном... — Шта је, море? — истрчава народ из дућана и пита га преплашено; али он већ одмак'о далеко. Тако се код нас направи узбуна.

— Биће копрцања, не бери бриге! — Бога ти, како си му казао? — пита га чича Ђорђе. — Море, зар ти ја све памтим. Читаћемо кад изађе, па ћеш чути. Само сам... 'нако... како ћу рећи...

А на вратима стоји она друга тета, неваљала тета, подигла нож у руци па страшно гледа маму... »Хоћу ли ?« — пита тета махнувши ножем... »Удри!« — одговара тата...

) И са мном већ не може боље бити: као да нисам ђакон... И све ме пита, једе ли ми се што. Ја поменем грожђе из туршије, знајући да је оставио јесенас пуну качицу, а појка врдне очима и

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ПАВКА: Па то је То што ти ја кажем. Чим се приближе избори, он тебе пита: како, газда-Јевреме? (Спази му новине.) Уосталом, што те и питам, кад ето ти пуни џепови новина? ЈЕВРЕМ: То онако.

Дође неки странац и водиш га кроз варош да му покажеш знаменитости, а Лаза чучи на крову. Странац те, на пример, пита: ко је онај човек што чучи на крову? — А ти му кажеш: то је наш народни посланик! Може ли то да буде?

СПИРА: Ама, не прекидај човека! СПИРИНИЦА: Та пусти ме да га питам. СПИРА: Ето Павке ту, па нека га она пита! ПАВКА: Шта си раскинуо, Јевреме? ЈЕВРЕМ: И квартир и прошевину! ПАВКА: Како раскинуо? ЈЕВРЕМ: Тако.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

у Београд, а он иде право са стварима у редакцију да им донесе нове дописе — тако за један пун зембиљ — и да их пита шта је с оним дописима што их је пре послао. Онима у редакцији се смркне кад га виде.

А он упре страшан поглед у њих па их пита: »Шта урадисте, море, ви овден!? Зар ја тамо гинем и бијем се ка’ ала с берићетом, а ви овде кркате пивчину и бифтеке!?

Изрезили их што су кукавице па не умеју да умиру и гину за начела, па се онда умири и одобровољи. Пита их шта ће да пију.

Погледате шта вам може то писати! Пише вам преко новина и пита вас кад ћете платити за она пенџета три динара раденику-шустеру, а уз то вам очита једну папрену буквицу: како тај

— Па чича Милисав, онај Пајић. — А... како свет, народ, грађани, слажу ли се? — пита Срета, а већ почиње грозничаво лизати уснице и још грозничавије и нестрпљивије увијати своју браду и правити од ње

Од то доба једнако је ту у селу. И, боже, што рекле бабе, што ти је човек! Родио се тако бог те пита где, а бог зна где ће и кости оставити! Тако и ова Гизела има своју занимљиву историју. Она је однекуд »испрека«.

Ђорђе се само смеши, уситнио око учитеља, па од силна и њему још необјашњена задовољства и велике услужности чисто га пита очима; дигао обрве преко чела под косу као да херувику пева, па га чисто видиш како тражи штофа за разговор.

прекидима, јер се Срета био јако замислио, седео је за столом, али је свима очевидно било да му је памет била бог те пита где. Почеше већ и подуже паузе. Зац је задремао иза келнераја.

Срета одмах поче разговор о општим стварима. Ћир Ђорђе њега пита има ли што ново од светске политике у новинама; а он опет Ђорђа је ли још ту онај капетан?

— Е, господин-учитељ, шта ће да лијеш за ту писму, ја ће да частим. — Па, велиш, допада ти се? — пита Срета. — Једно калиграфија, неје друкче, господинучитељ. Сваки реч тежак једна стара ока — вели ћир Ђорђе задовољно.

(Јер он је по неки пут врднуо у механу). И он сад у том допису пита господина министра, управо стављају му се три питања. Прво питање: »Зна ли господин министар, и је ли му познато, да г.

— умирују га сви. — Како, џанум, да неје ружно, када, пцето-ле, пцето, опорочава влас’. Е-ли сам ја саг влас? — пита ћир Ђорђе озбиљно. — Ама јеси, како да ниси! — умирују га сви. — Е, па лепо, здраво лепо...

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Ал опет, до краја дана, Загледа се у лица знана, И, очију од неспавања црвених, Пита се: „Пеци ми,Боже, Где се кује завера мучка? Кажи, ко је завереник!

Вепар сме погрешити — Бог није дао разум свињама... А Тодор се често пита да л га је дао и нама... Кошта само једну банку: то може, ал код свињара. Граматичар ће рећи да стаје десет динара.

Његово потомство данас пије Соса-Солу испред Стамбол-капије, А праунук — мука ти да га видиш! — Пита га: „Wхо аре yоу? До уоу спеак Енглисх?” Цвили кочница, сикће квачило, У два века све се изопачило.

(Онај ко ово записа себи личи на сакалуду И пита се: „Боже, откуд ја у Хаси Месауду?“) ЗАШТО СЕ КРИВИ ТОРАЊ У ПИЗИ Откако је изграђен, торањ у Пизи

Милион звезда! Сто милиона! Ко шипак коштица, пуна је васиона... — Братоко мој, ко сум и где сум? — Пита Старопланинац, загледан у Универсум. А Паскал ће: „Смртни ме хвата немир, Кад се загледам ноћу у Свемир...

„Предуго се нови човјек порађа”, Мисли Лаза, док неко пита: „Пошто?” Он бабе познаје из Подграђа: „Здраво да сте Вуко, Магдо и Јошко! Ма... шта се с овим старцем догађа? Па.

” Петар Сундечић, село Мељак, Штедљев је, мада по души није лош. „Може ли за три банке”, пита Пера-сељак. „Јевтиније од пет ни за грош!” „Да тргнемо по једну”, предлаже један весељак И по леђима деду тапка још.

” Објашњава деда, Назадњак стари, Који не може Прогрес да свари, А један Брка, из Грузије, Већ пита: „Какве су то алузије?!” КУМ-ЂОКА ОСЛОБАЂА ДЕДУ „Кад би бар могао мој кум-Ђорђе Однекуд, овај час, да ми дође!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

са млечцем, или женку са икром, нити њен избачен млечац или икру. Па како онда јегуља постаје? пита се стари брадати калуђер.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

КНЕЗ РОГАН Ја се овој и чудим работи! Поп грешника за грехове пита, да га ђаво није превластио, а ђавола јошт нијесам гледâ да се попу исповиједао.

КНЕЗ ЈАНКО Кад ме жена пита ђе сам био, казаћу јој да сам со сијао. Куку њојзи ако не вјерова! КНЕЗ БАЈКО Сад ми паде на ум она прича кад онога

СЕРДАР РАДОЊА Како ли се зваше, војевода? ВОЈВОДА ДРАШКО Валијеро, и већ не знам како. СЕРДАР ИВАН Пита ли те што за ове краје? ВОЈВОДА ДРАШКО Пита, брате, не знам ни сам како.

ВОЈВОДА ДРАШКО Валијеро, и већ не знам како. СЕРДАР ИВАН Пита ли те што за ове краје? ВОЈВОДА ДРАШКО Пита, брате, не знам ни сам како. Ја изидох пред њим с Грбичићем, поклоних се како ми рекоше.

СИЈЕКУ ПЕЦИБА И СЈЕДОШЕ НА РУЧАК. СЕРДАР ЈАНКО ПИТА ЧИ ЈЕ БРАВ ТЕ МУ ОН У ПЛЕЋЕ ГЛЕДА, И КАЖУ МУ ДА ЈЕ МАРТИНА БАЈИЦЕ. СЕРДАР ЈАНКО Дивна плећа, а дивно ли пише!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

— изненађен, запрепашћен њеном лепотом а особито таквим њеним дрским, слободним држањем, пита онај. — Софка, ефенди-Митина! чуо би се одговор.

корпу што је на глави донела, са пуно остатака од пите и јела, што се није могло да разда, а још више | од других пита и јела, што су надобивале у замену раздавајући по околним суседним гробовима.

Донеси, Магдо! Софка јој не одговори. Али јој мати не даде. Показујући главом у кујну на ону корпу са јелом и комађе пита, поче да је нуди: | — Узми, узми. Макар окуси. Знаш да треба и ти што у покој душе да узмеш.

Мајка знајући све то, само одмахну руком, да би ова прекинула. Софка гледајући ту множину јела, пита, по тепсији, узимала је од свачег овлаш, међ прстима, и готово само додиривала устима.

Али, као да се сети да није у реду, нарочито сада, да о себи прича, прекиде и поче да пита о њему, ефенди-Мити, кога је он крстио, доцније са Тодором венчао, и са чијим је оцем, Тодориним свекром, био

Кроз плач, поче Софку да моли да јој не прилази, не пита је, и распитује се: — Иди, иди чедо! Ох, зар не знаш шта је. То је. Судбина зар?

и његових грчевито стегнутих колена у слабине, поче, пропињући се од бола, да окреће к њему своју главу, као да га пита и види шта му је газди.

да слатко изнесе и послужи, или бар да уђе тамо к њима, у собу, и, као што је ред, са новим пријатељем се разговара: пита за здравље снахе и нове пријатељице, које истина није још познавала, али које су јој сад толико миле и драге, као да

— а то је највише плашило — донесе какву вест о њима, она, не могући да издржи, почне Арсу, као да је он крив, да пита и да га као кори: — Ох, што не шаље то дете? Што га толико држи код себе?

Мало се он крви са том проклетијом (Арнаутима), него и оно дете. Арса би почео да се као буни, љути, што она њега пита. — Па шта знам ја, газдарице? Знаш ти газду.

Зато је Софка са том баба Симком и пошла. Мати јој је имала само што више јела, пита и колача да испошље у амам, чиме ће се оне тамо ча- | стити и гостити.

Софка, једва држећи се на ногама, поче да муца и да пита гласника: — Како? Где? — Не знам, газдарице — исто онако укочено стојећи, бришући зној и сузе, настављао је овај.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

И, за чудо! Тада ништа му не смета: Ни шум мртвих сêни, ни идоли пали; Сâм се пита зашто и шта да се жали? А један се осмех рађа полагано: Осмех који ништа не мрзи нит воли, Осмех благ, сажаљив,

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ запита Владика Његуше. „Ама шћах таман да ти га напоменем, Господару“, рече Станко Стјепов. „Јуче је шиљао да нас пита хоћемо ли к теби; па је и сâм долазио; углависмо да заједно кренемо; па ја не знам што би; ми пођосмо а немасмо кад

Оно нешто чему у простоме народу нема свагдашњега имена, што момка нагони да дјевојку пита: „О дјевојко душо моја, чим миришу њедра твоја“, јер томе мирису нема слична међу цвијећем.

— Не, валај, зла није ни дао Бог, но баш канда ово на добро слути. — Слушам те! рекох му. — Поче ти он отуд одовуд, пита за здравље, за ово за оно, док најзад помену за Стану!“ „А што за Стану!“ прекида Јока.

“ „А што за Стану!“ прекида Јока. „Пита: како мије она несуђена снаха, а Бог зна, може бити да је и суђена“, исправи Цуца, па ми се добро загледа у очи.

да се нијеси с кијем завадио; да ти није ко што ружно рекао? Кажи ти мени!...“ Сердар настави даље да га пита, али залуду. Једино што је могао постићи то би, да ће остати до Петрова дне. До тога дана ријетко је ко виђао Јанка.

јој ту, да је снаха ту, а жене су бистра погледа у тијем работама, а немају узла на језику, па би му казале и да их не пита. Мислио човјек и нагађао на сваку руку, а све залуду.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Ево ме на двије ноге као кокот. — Одговори се ономе који пита: где си или како си? Ето, не могу даље од капе! — Одговори онај који се упита: расте ли? И гладан би га јео.

— Одговори се у шали на питање: Одакле си? Кад спава круха не иште. — Одговори отац, кад га ко пред његовим синчићем пита: је ли ти добар? Како оваца не држим, паса не чувам.

Како оваца не држим, паса не чувам. — Одговори се кад ко пита за кога, а онај који се пита хоће да каже да за оног нити зна нити се с онакима меша. Као сиромах у богатој вароши.

Како оваца не држим, паса не чувам. — Одговори се кад ко пита за кога, а онај који се пита хоће да каже да за оног нити зна нити се с онакима меша. Као сиромах у богатој вароши.

Као сиромах у богатој вароши. — Одговори се на питање: како си? или како живиш? Код касалове куће. — Кад ко за што пита, па онај који се пита неће право да му каже, него га вара, тј. да каса једнако узалуд. Кокша из Дивоша.

— Одговори се на питање: како си? или како живиш? Код касалове куће. — Кад ко за што пита, па онај који се пита неће право да му каже, него га вара, тј. да каса једнако узалуд. Кокша из Дивоша.

Кокша из Дивоша. — Одговори се, у Срему, кад ко запиткује: ко? Крвав испод коже. — Одговори се у инату ономе који пита: ма какав си ти човек, болан? Прву, средњу и последњу (чашу). — Одговори се кад ко пита: колико си чаша попио?

Прву, средњу и последњу (чашу). — Одговори се кад ко пита: колико си чаша попио? Свежи, ликом, па не дај ником. — Одговори се у шали ономе који каже да га што боли?

Није печена! Није печена! Убио Илија Милију! — кличе прва жуња, а друга је пита: А што? А што? А што? — За лањску кирију! За лањску кирију! — одговори јој прва. Шта би, би! Шта би, би!

— Хајдучка мајка црна клупка смотава. — Хвала народска од данас до сутра. — Што ђаво не зна, пита жену. Б) СТИХОВАНЕ 1) ШТА ЈЕ ЛАКО (ЛАСНО) Лако ти је без тојаге проћи Кроза село у ком паса нема.

— Од туђе муке. 4 Питао син оца: — Каквом је сиромаху најдушевније дати? — Ономе што очима гледа, а устима не пита. 5 Питали старца стогодишњака: — Како му је било у толиком животу?

— Сваки добар човек. — А ко ти је мати? — Свака добра жена. — А ко ти је брат? — Ко ме много не пита, већ брзо даје што може. 18 Питао син оца: — Ко је најсрећнији на овом свијету? — Они те се није рађао. — И још ко?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Сад он није знао, коју ће узети; зашто су по себи све три биле добре и лијепе; него отиде некаком старцу, да га пита: или је боље узети ђевојку, или удовицу, или пуштеницу; а старац му каже: „Синко!

матор човек, па сам дошао ђетету, да ме свјетује, како ћу се женити;“ па се врати на траг, и отиде оном старцу, да га пита, коме га је послао по свјет!

Они су мислили, да ће то за говедара бити највећа милост и чест, што му царски син узима кћер; а он пита какав занат зна царев син!

” И тако опет одлете. Тек што оне одлете, пробуди се царев син па пита слугу: „Јесу ли долазиле?” А слуга му одговори: „Јесу и поручиле су ти да их још и сутра можеш овде дочекати, па више

Али ето ти мајстора, опет се створио Турчин као и пре, па пита старца: „По што?” Колико је год старац заценио, толико је Турчии одмах платио, а старац кад прими новце, удари

По том наш путник пође с галијом кући. Кад дође кући својој, дође му стари | слуга његов да га пита шта му је донео за онај новчић.

” Сунце јој одговори да га оно није дању нигде видело, и пошаље је к месецу да пита њега није ли га он где видео ноћу.

своју, и како је била код сунца, и покаже јој што јој је његова мајка поклонила, и рече како је сунце послало да пита месеца није ли он где видео њезина мужа.

По томе она дође к ветровој мајци, те јој приповеди све како је страдала, и како је дошла да пита њенога сина ветра није ли он гдегод видео такога и таког човека.

ја сам царица, пак немам златног разбоја ни преслице, ни златне квочке ни пилића”, и пошље свога слугу к жени да је пита хоће ли продати те ствари.

Ко тебе мени даде?” А она се одмах утече: „Мене је Усуд теби дао.” Он је онда за- | пита: „А где је тај Усуд?” А она му одговори: „Иди па га тражи.” И у тај је мах нестане. Онда човек пође да тражи Усуда.

откуда је и куда иде, а он му све приповеди како је био газда, и како је осиромашио, па како сад иде Усуду да га пита за што је сиромах.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Јела чорбаста, теставна, пиле у ајмокцу, колачи издашни, а пите јој се јуфкијају! Пита сирњача, гужвара, савијача, бундевара, кромпируша! А кад она умеси гибаницу!

) ИКОНИЈА: Ко је то тамо у вратима? ЦМИЉА: Онај просјак! ИКОНИЈА: Питај га што не улази. ЦМИЉА: Пита те Иконија што не уђеш! ПРОСЈАК: Само да привирим, тражим једног... ЦМИЉА: Каже само да привири, некога тражи...

ЦМИЉА: Каже само да привири, некога тражи... ИКОНИЈА: Кога тражи? ЦМИЉА: Пита Иконија кога тражиш! ПРОСЈАК: Ма једног, није важно... А! (Улази) ИКОНИЈА: Шта је, данас не носиш мамце?

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Мој магистер, као насмејавајући се, пита ме гди сам јуче био, придодавши да је он нешто начуо, но да би рад, за веће увереније, од мене о свему известити се Ја

Рекне ми да му мало читам. Ја почнем читати како год из псалтира. Пита ме, читам ли тако из сваке књиге и разумевам ли шта читам. Кажем да из сваке, ако је српска и влашка, и да разумевам.

Зовне ме напоље да ме нешто пита. Одемо насамо под један [х]раст. „Залуду се ти поклапаш“, рече ми, „ја тебе познајем како год и ти мене; ал’ се ти

Зовем Данила и речем му да гледа и види ако не верује. „Шта ћу гледати?” — пита ме. „Мајсторију и хитрост Андрејеву”, одговорим; „купио хаљину и платио, пак је сакрио на дно сандука под бискот, као

Около једанаестог часа дође к мени господин Лузињан: „Хоћемо ли поћи?” пита ме. „Ја сам већ давно готов“, одговорим му, „и све сам се бојао да ви не одете без мене.

” Дâ се то овом човеку на смеј, да се неколико минути морао смејати. Пита домаћица: „Уàт ис дат? Уàј ду ју лааф со? Шта је то? Зашто се ви смејете тако?” А кад јој каже, учини се всеопшти смеј.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— прихватише Кушмељ и Осињача. Она збуњена стаде се мувати по кући, не знајући шта ће. — Па како, како? — пита дујо. — Вала богу и присветој Дивици, није зла! Јето, глади није, а болести није, па се животари — вели кнез Кушмељ.

“ и сваки пољуби фратра у руку, па посједаше. — Како, Јуре? Како, Баре? Како, Шимета? Како, Вице?... Како сви? — пита фра-Брне. — Вала богу и Дивици, са здрављем смо добро, а мучимо се како можемо — одговори Чагљина у име свију.

Посједаше опет. — Та-а-ко! А како је сад ов... ов...? — И опет му зијехање прекиде ријеч, али сви разумјеше, шта пита, јер је гледао Бакоњу.

— поче Чагљина, скинув капу и примакнувши се ка огњишту. Сви се Јерковићи наслагаше иза њега. — А шта то, Јуре? — пита немарно дујо чешући се по листовима. — Би молија, а прости кâ старији и паметнији. Јево шта. Ми... онај...

Кога год сретну, свак поздравља фратра и свак пита Стипана гдје је био дујо и чији је клапчић. Бакоња се чудио гдје толики народ познаје стрица, а ето су одмакли богзна

— А јеси ли кад бија овди? — запитаће га један малиша, пошто осташе с њим на тријему. — А како те зову? — пита други. — Име ми је Иве — одговори Кушмељић. — Ал’ те зову Бакоња! — додаде трећи смијући се.

— Зашто ниси и мене пољубија у руку, а, гушчару? — пита га, тобож оштро, један извијени ђачић, три-четири године старији од њега.

Кнез утрвши дланом очи узе гуку пуре и изађе. — Дакле, те нису изагнали, душо материна, срце материно — пита Осињача, љубећи Бакоњу по образима и по шији. — Дакле, си баш послат? И то баш Кењу, губавом Кењу? Шта то може бити?

О Дивице! О Јозефе, праведни, шта се још на свиту неће чути — уздише Барица. — Ма добро, али ди су свидоци — пита Кењо. — А откуда би ја зна, и зашто би мене стриц сла по овом вримену, кад он не би почисто зна ко му је коња одвеја.

— Таа-ко! Дакле, он је преминуја још ноћаске? — пита фра-Брне. — Па то се зна! То се одма види! — вели Тетка. — О, боже! боже! па овако? Без исповисти и без причешћа!

Ко каже да си шта крив? — тјеши га фра-Брне. Сад сви почеше тјешити ђакона. — А зашта ме онда бије? — пита ђакон. — Зашта, зашта? — вели гвардијан. — Јето тако! Потриба се човику искалити, а ти си млађи, а... ајдемо.

— Ајде ми донеси убрус из камаре, јево ти кључ! — Бакоња се обазрије, мигнувши Мачку. — А куда ћеш ти? — пита Срдар Мачка. — Ја... онај... — Ти, онај, остани ди си, а ти, Јерковићу, донеси шта сам ти наредија.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Шака тресну по кеси а резак цик дуката изгуби се у магли и тутњави... Касније се пита: Зашто ми је рука мокра? Рука гужва браду, све мокрија. Мокра је и брада. Мокри су и дукати. од чега су му уста слава?

А. не би смела ни да му каже: жена говори само кад је муж пита и кад су у кревету. Руке јој опуштено, лако лупише о црну даску. Једва је дочекала да се врати.

Мислиш, неће да дође? Аћим очима пита Мијата и стоји пред њим замишљен, бојећи се да слуга не потврди оно у шта и сам мора да верује.

Аћим не стиже да пита да ли је Ђорђе донео неку вест. Она, сигурно, нешто зна чим ћути. Спусти се на миндерлук поред прозора, поче да срче

— испружи руку с теретом. Један другоме изубадаше очи шиљатим, густим погледима. Колико ми је закинуо? пита се Вукашин само радознало. — Изброј! — Верујем ти. — Паре су за бројање.

Речи имају укус зарђалог бакра, а на лицу му се ужлебио презир пун гађења. — Хоћеш ли кући, газда-Ђорђе? — пита кафеџија. — Нећу. — Прошла је војска, коњаници. У ово доба не иду они забадава.

Само, хоће ли Прерово сада поћи за њим, као некад за Василијем? — Шта мислиш, Стево? — пита као да није размишљао, као да је разговарао с њим.

Сиромах Ђорђе није крив што је постао такав, што је мучио њу и себе. Није њему толико зла нарав. Како је сада за све пита и разговара тихо, као некад. Аћим се ни тренутак није колебао коме ће имање оставити.

“ „Је ли имао крупан глас?“ Шта му је требало да ме то пита? „Глас — обичан. Само, викао је кад говори. Као и сви воденичари.

— Да ми је мило што ће једно куче мање да погани земљу, то ми је мило, и то ћу да кажем краљу Милану ако ме пита. — Краља не помињи! — устаде капетан. — Коме си платио да га убије?

Тромо и тешко уђе Никола. Даде му троножац да не би сео уз наћве, у сенку. Сме ли да се радује? пита очима Николу и не опажа како се од њеног погледа муте старчеве још крупне очи са избледелим жућкастим искрицама.

Значи, није истина. Ситно, љигаво, гадно. А зашто му је јутрос рекла? Ђорђе седе на столицу. Дуго не сме да пита. Не може од мрака у глави. И ако пита, биће мрак, ноћ, црвени кромпири. Сада, у кухињи, све ће се свршити.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Каква је ово кућа? Где сам? — зачуди се, али је цврчак упозори да ништа не пита. Није ни имала времена да пита — пред њом су се отварала нека прозирна, блистава врата.

— Каква је ово кућа? Где сам? — зачуди се, али је цврчак упозори да ништа не пита. Није ни имала времена да пита — пред њом су се отварала нека прозирна, блистава врата.

Нико није знао ништа да каже о њој. Али он није престај ао да пита и да хода. Кога све није питао, док није дошао до једне ливаде и ту застао као укопан. Је ли могуће?

— рече старац и помисли: да нису то они које сам видео да излазе из плодова ораха? Није имао храбрости да пита, јер се плашио да и овога пута не ишчезну. — Хвала ти што ниси дао да се посече наш град! — рече Ташко Орашко свечано.

— Умреће од туге наша река! — забрину се најмлађи шаран и пође највећем бркатом сому да га пита за савет шта да се ради. Ако стари чаробњак не зна — нико неће ни знати.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Господар Јеврем гледа Пашића, Пашић гледа Јеврема: онда, Господар више не може да издржи и пита Пашића оно што пита и себе, непрекидно: – Без издаје, да ли се може?

Господар Јеврем гледа Пашића, Пашић гледа Јеврема: онда, Господар више не може да издржи и пита Пашића оно што пита и себе, непрекидно: – Без издаје, да ли се може?

Господар Јован стиже у подне: тако се размимоилазе. Имали би, заиста, о чему да проговоре. Јован би да пита свог имењака, млађег готово читаво столеће, да ли је и њему ишла она језа уз кичму кад су га нападали као бесног пса?

Шта да предузима и зашто да пита? Све је наслућивао а ништа није могао да спречи. Цећао се како 1815, уочи Другог устанка, умало да погреши најтеже у

Увече, враћају се кући у опуштен априлски сутон, Стојан корача уморно и узгред, као без воље, пита Петра како му је данас ишло.

— И баш обично? — пита Стојан и Петар, безазлено, потврђује главом. Онда Петар види како се са Стојана свлачи она скрама умора и како га већ

С времена на време учинило би му се да слепи певач жели нешто да му каже и да, можда, очекује да га он, Вук, нешто пита. Није знао о чему би то требало да га пита а није имао ни времена да мисли о томе.

Није знао о чему би то требало да га пита а није имао ни времена да мисли о томе. Тако се догодило да је Вишњић, што је дуже певао Вуку, бивао све даљи од њега.

У први мах, потекао му је у сусрет: хтео је да прекине песму, ионако се све завршавало; хтео је да га пита кад поново да дође, по нове песме. У други мах, подсмехнуо се себи: све је то била бесмислица.

Често се пита да ли Кнегиња, која у свакодневну шетњу вероватно полази из свог Конака на падини према Сави па се, са почетка своје

Опет се мимоилазе: Кнегиња би, изгледа, да пита нешто песника а и песник би, Змај Јова, да пита нешто Кнегињу. Али тама око њих, све гушћа, одузима им вољу.

Опет се мимоилазе: Кнегиња би, изгледа, да пита нешто песника а и песник би, Змај Јова, да пита нешто Кнегињу. Али тама око њих, све гушћа, одузима им вољу.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

деди око заблистало, Па сузу пролива, и унуку своме рече да гусле целива. Дете гусле целивало; П' онда пита живо: „Је ли, деда, зашто сам ја Те гусле целив'о?“ „Ти не схваташ, Српче мало! Ми старији знамо!

од нас у загрљај хита, Мајка га кротко сусрета и гледа, А он се јавља, па до оца сједа, и бришућ' чело за здравље га пита. Сва новом срећом огране нам соба!

тавно, Дух савјести кад му с љутим бичем хита, Да он тебе, старче, изнемогла давно Из сна мутног буди и за прошлост пита? Ј. Дучић ЛXXXИИИ БИЛА ЈЕДНОМ РУЖА ЈЕДНА...

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Знаш ли, синовче, шта је све то коштало?“ „Код оваквих недостижних уметнина не пита се за цену!“ „Добро, добро, не кажем да нису лепе; њихов пентеликонски мермер бели се као свежи снег, али се те паре

„Па да их увежба за велику војну“, додаје Монж. „Колико ће трајати тај велики Ваш рат?“ пита госпођа Лавоазије. „Врло дуго, милостива госпођо“, одговара јој Лаплас. „Значи: тридесетгодишњи рат“, додаје она.

„Осунчавање појединих географских ширина и зона Земљиних подлеже секуларним променама“. „Шта му је то?“, пита ме она. „То ћу Вам, милостива госпођо, најлакше растумачити на једном конкретном примеру“.

000 година помериће се она са педесет степени на педесетдруги“. „Одакле потиче то појачано осунчавање наших ширина?“ пита ме Лаплас.

„У којој мери се то испољило у клими тих предела“, пита ме Лаплас. „То Вам, господине Лапласу, не бих могао тачно казати јер, као што Вам рекох, нисам још стигао до

Не хвали дан пре његове вечери!“ „А када мислите да ћете довршити тај свој посао?“, пита ме Лаплас. „Сигурно не у овом веку, можда тек у идућем“. „Ух!“, рече госпођа Лавоазије.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

уз прве сунчане зраке, узбуђује и позива на игру дете, а оно на очима осећа сунце и уверено у лепоту дана ипак пита: „Какво је време, мамо?“ И подсећајући се тога утиска, помилован овим дахом детињства, ја се повратих.

И тако јашу ћутећи, па се после мајор усуђује да пита: — Гос' ђенерале, молим да ми не замерите... ако смем питати... зна ли се где ћемо... шта ће сад с нама?

“ Сећаш ли се?... Пита се човек, него шта! Нема ту само: дај живот. Хоћу да ми кажеш зашто да ти га дам, јест, зашто да ти га дам, чиме си ме

Па сав дрхти професор, брзо дише и говори задувано: — Пита се човек, него шта, а и ми смо почели да се питамо, једва једном. Јест.

„Ама какве женске, бре, људи, ожењен сам човек. Оставите се ви мен'!“ „Јок“, вели, „море ко ј' те пита жењен ли си, ајде сас нас.“ Да ти дуго не причам — награбусим ти ја. Леле, шта ћу сад?

Француз слуша и извршује наређење, али се у исто време и пита, док Немац само слуша и извршује наређење. Француз се пита о ономе што има да ради и зна шта ради; Немац не пита

Француз слуша и извршује наређење, али се у исто време и пита, док Немац само слуша и извршује наређење. Француз се пита о ономе што има да ради и зна шта ради; Немац не пита ништа, а не зна шта ради.

Француз се пита о ономе што има да ради и зна шта ради; Немац не пита ништа, а не зна шта ради. Француз је храбар, осетљив, човечан, духовит, штедљив; истина, хвалиша, брбљивац, разуздан,

Стегнем стомак, сиђем понова и кад дођем опет на трећи ја залупам из све снаге. „Ко је?“ пита моја газдарица (ужасно пуна жена преко 130 кила). „Шта, ко је?“ раздерем се ја, „отварајте или ћу све поклати.

“ Ето тако, и баш као да га је спопало неко дивље надахнуће, па се самоме себи диви и у чуду пита: „Бре, ала ти ја ово неки јак говорник испадо’, па то ти је!

“ „Јесте, тако је“, каже Митар, „сасвим је како ви кажете“ — и пита га како је са апетитом. „Једем“, вели старац, „али врло само кувано, најчини ми боље кад једем кувано.

„Једем“, вели старац, „али врло само кувано, најчини ми боље кад једем кувано.“ „А шта је ваше занимање?“ пита га опет Митар. „По начелу сам био бакалин, али сам и друго радио.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Човјек се пита: је ли било вриједно труда? Капа обожаваног мужа пуковника (покошеног, сасвим невојнички, од каквог проваљеног

А у убрусу ће, нагађам, бити некаква пита. И, по свој прилици, похана пилетина. Да, свакако похана пилетина. На ту бих се похану пилетину готово кладио.

Има ствари у животу о којима нико никога не пита, те зато никад право не знам колико други о њима знају. И тако се догађа да и веома искусни, па чак и развратни људи

Сад долази радо к мени и пита ме с осмијехом који се умиљава: — Стрико, хоћеш ли ми показати ону кутију што пјева? А ја му је не пружим одмах.

Не, наше свјесно биће то не разумије. Оно је тупо себично у својој окатости. Само тражи храну за се, а не пита одакле се та храна накупља, на каквим се незнаним изворима наша слијепа птица напаја. Дрвеће је усправно и супериорно.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Једва ти се онда раскравих; те не знам како напуних судове и побегох. — А мене срео у Беглуцима, па пита за бата — поче друга.

— Причај, причај! — повикаше девојке. — Море ништа... здравља ми!... Срели се на путу, па ме пратио до Главице... Пита за све.. После узе да комендија: »Доћи ћу, каже, на јесен да те просим или да те отмем«.

Дечаци зинуше од чуда и занемеше, а друг им устаде и здрави се са Ђурицом. — Стражарите ли помало? — пита Ђурица смешећи се. — А ја... сеткаримо помало, ет’ ... — Продајте нам два пурењака.

као врећа... Ја, вели, викнух двапут, па кад видох да се диже... дадох ватру и — готово... — Зар баш на месту? — пита капетан, мр штећи се. — Није ни мрднуо. Ено га у дворишту... Жену сам затворио, а код куће му наместио стражу.

Видиш како он лепо са њим! ... Па нека га нек спава... он има још да живи, задуго... — Хоћеш ли ракије? — пита га Добросав. — Не могу, ништа не могу... Спавај ! — одговара Ђурица, па опет леже.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

ЗВАЛА МУЈА 333 ЦИГАНИН И СВЕТИ ДУХ 334 ЦИГАНИН И ДИЊА 335 ЦИГАНСКО ДИЈЕТЕ У ХРИШЋАНКЕ 336 ДОБРА ХВАЛА 337 ЦИГАНСКА ПИТА 338 ОТАЦ ТУРЧИН, А МАЈКА ХРИШЋАНКА 339 АКО СТЕЧЕ ПАМЕТ, НЕЋЕ СЕ ОЖЕНИТИ 340 ЂЕВОЈКА, МАГАРЕ И БАБА 341 НЕМА

Кад је он тако на стражи стајао, ал̓ ето ти смрти гдје иде да пита бога шта ће радити, а кад дође до њега, рече јој он да стане и она стане.

Он ју пита куда ће, а она му рече: — Идем питати бога шта бих сад радила. А солдат јој рече: — Ти не мореш тамо, него остани

Кад то смрт чује, остане стојећи, а он отиде. Кад дође унутра, пита га господ бог што је дошао, а он рече: — Ево пита смрт што би радила. А бог рече: — Нека мори малу дјецу.

Кад то смрт чује, остане стојећи, а он отиде. Кад дође унутра, пита га господ бог што је дошао, а он рече: — Ево пита смрт што би радила. А бог рече: — Нека мори малу дјецу.

А бог рече: — Нека мори малу дјецу. Солдат закала па ван, а кад изиђе, пита га смрт шта је рекао бог, а он рече: — Рекао ти је да идеш на оно највеће брдо па да све раскопаш и повадиш камен из

Она рече да иде питати шта ће сад, а солдат јој каже: — Ја идем, — па отиде, а бог га пита: — Што си дошао? Он рече: — Ево смрт пита шта ће сад радити. А бог рече: — Нека мори средовјечне људе и жене.

Он рече: — Ево смрт пита шта ће сад радити. А бог рече: — Нека мори средовјечне људе и жене. Кад он то чује, изиђе ван, а смрт га пита: —

А бог рече: — Нека мори средовјечне људе и жене. Кад он то чује, изиђе ван, а смрт га пита: — Шта је сад рекао бог? — Рекао ти је да идеш па да сав онај камен што си ископала снесеш на једну хрпу на равницу.

Кад смрт дође до њега, пита је он је ли готова, а она рече да јест, па да иде опет питати што ће сад, „и то — рече му — ја ћу сад сама ићи“.

Али јој солдат опет не даде, него отиде сам, па каже: — Ево је дошла опет смрт, па пита шта ће сад радити. Бог рече: — Нека сад мори старе људе.

Бог рече: — Нека сад мори старе људе. Он изиђе ван, а она пита шта је бог сад рекао, а солдат рече: — Рекао ти је да идеш па да сав онај камен што си ископала, лијепо ситно стучеш,

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Ја сам донео пет центи и одмах сам их потрошио на један комад пите од шљива, што је у ствари била назови пита. У њој је било мање шљива а више коштица!

Испоставило се да је моја прва куповина у Америци била прави промашај. Пита од шљива била је подвала; уместо шљива садржавала је само коштице и то ме је подсетило на речи мога сапутника са

Тада се сетих оних речи мог сапутника са исељеничког брода, који ми рече: ”не пита се ко си, шта си и шта знаш - бићеш ”жутокљунац” кад стигнеш у Нови свет: ”жутокљунац” мора да одслужи свој шецпски

Ћипико, Иво - Приповетке

—Што си замишљен? — пита млађи брат, с намјером да чује што ће Спасоје рећи. —Најбоље би било да оставимо работу, па да се кући повратимо.

Уто к њима однекуда прилази Митар; погледа их испод ока и поред њих прође; збуни се, па кашљуца, и као мимогред пита их: „Еле, момци, како сте?

Иза њих стоји млади судац; службено присуствује састанку, јер истрага још траје. —Јесте ли здраво? — пита их забрјжути отац. —Толико што имамо добра, — одговара Спасоје, да упита: — А како је на дому? Можеш ли сам? —Слабо..

Опомиње је и наговара. А кад увиди да ништа не помаже, додија му се још грђе; пита је зашто бјежи из добре куће, а она, мјесто одговора, јеца и једнако вели: „Ја ћу с тобом!

је пред вратима са завежљајем у руци; круха није окусила, а када га угледа, зајеца и вели му, а да је он за што и не пита: —Ја ћу с тобом! Он је избије и, онако љут, вуче је за собом.

Враћају се истим путем горе на бријег… — Зар смијеш ту пасти? — пита га дјевојка, кад су били близу тврђаве. — Што не могу? — одговара он.

— пожури к њима Спасоје и испод ока, збуњен, погледа на дјевојку. Па се с обојицом рукује и здрави и пита како је онамо, преко мора. Уто га неко од муштерија зовне. Сједните, — понуди их, — ето мене одмах!

— Што си се сневеселила? — пита је Марко и ухвати је за руке да је к себи привуче. —Пусти ме! — брани се Антица. —Баш нећеш ме, док се год не

” Чула је у селу да пише да му је у Америци добро, но свеједно да жуди повратити се. Поздравља све који за њ упитају и пита је ли још обилат лов срдијела око рата шкоља. За њу не пита! Ко зна зна ли да се удала за Марка!...

Поздравља све који за њ упитају и пита је ли још обилат лов срдијела око рата шкоља. За њу не пита! Ко зна зна ли да се удала за Марка!... А бродови по пучини, уз пријатан лахор, једва миле, а не свраћају.

— Ти, Павле, дакле узора, а? — пита смишљено већ трећи пут Тома Јелић, млад, живолазан човек, и подјарује ватру, само да не гледа у друштво.

из вароши, причиња се настајних дана да не чује ни оно што је досада чуо, и тобоже је невешт, када га жена штогод пита, на што му се не свиђа да одговори.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА (скочи): Како то ти: отац ово, отац оно? Пита ли се ту ваљда још когод? ЧЕДА: Па да, питају се и други министри! ЖИВКА: А ја? ЧЕДА: Па шта сте ви?

АНКА (долази). Молим! ЖИВКА: Шта радите ви, забога, Анка? Ви ми много нешто отежете, као да је то бог-те-пита какав тежак посао домамити мушког у собу.

) Деде, тетка-Савка, шта би ти имала да замолиш Живку? САВКА (још увек увређено): Нека ме пита Живка па ћу јој казати. ЖИВКА: Е па ти, тетка-Савка, са твојих двеста динара овде ми се попе.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

то унуку приказује као да је нехотично и случајно; своју радозналост пред њим заодева у незаинтересованост; једно га пита, а хтела би да сазна нешто друго; не каже шта жели, шта очекује, али се појављује тачно на месту и у часу где и када

На истоветан начин Јованка околишно пита Младена и он јој околишно одговара да се не мисли њоме оженити - без иједне отворено казане речи.

„Шта има сад тамо да видите?” - пита он реторски читаоце већ у првој реченици, па одговара: „Ништа. Проста, мала варотица, опкољена виноградима и брдима”.

Изгледало му је потпуно чудновато да би неко могао да му се умеша у овај посао и да га што пита. Најеживши се, при помисли: како би вриснуо ма ко да их види кад буду заједно заспали овде, он осети, како је тих

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Саставио је Дружину по старом крџалијском закону: од зла оца и од горе мајке, у којој се о вери не пита. Настао је да собом продужи мутно помешане завете и Старине Новака и разних балканских кесеџија.

И ја се сетих и задивих. Чудни старац не пита само за моје здравље. Широко и далеко иде његово питање. Пита он јесмо ли још живи сви што смо под Турцима, је ли жива

И ја се сетих и задивих. Чудни старац не пита само за моје здравље. Широко и далеко иде његово питање. Пита он јесмо ли још живи сви што смо под Турцима, је ли жива Србија, камо при питању окрену главу, те да ли му се вреди

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ко те не би силно поштовао! 1893. ЈЕЛКА Долази нам Божић. Он не воли мрака И зато нас пита: камо вам бадњака? А ми руке тремо, Рекли би и не би... Зашт’ да не рекнемо?

Хвата санак, санак бежи, У недоглед пред њим хита. Таре очи — а све празно... Ту празнину песник пита: Где је, где је она мајка Што ће свету родит’ Христа? Где су, где су ти пастири Достојници богопримства?

Где је корен том имену, Где је извор, где је грађа? То се пита и на то се Одговара и нагађа. Једни ’вако, други ’нако — И без добре воље није — Ал’ се види е се хоће Нешто

Стани, рекох, — али где је? — ето где га нема. Где је Абу-, где је Абу-? пријатељство пита. Побегô је, побегô је, да му с’ не честита.

Кад се нађеш с Петром, Павлом, Не разбирај које ј’ боје, Нити чекај да те пита, Напред реци: Јест’, тако је! Тако чини, тако ради, Па ћеш свима угодити; Па те нико гонит’ неће, Па ћеш свима

Пази само: већ те пита. »Стармали« 1881. БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО Прошлост ти знамо Од многих лета, Од многих века; То и ти знадеш, —

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА (скочи): То је безобразлук! Таки ми се вуци испред очију, јер ћу ти сву косу почупати, нитков један, тко те пита за то? ЈОВАН: Е, лако је вама, јер сте утекли у подрум, али ја сирома!

Но ево, фала богу, и тога си достао. Сад можеш бити мој зет. ФЕМА: Шта, твој зет, а мене нико не пита кад се моја кћи удаје. МИТАР: Е, ти си од велике фамилије, ко се сме с тобом мешати.

Краков, Станислав - КРИЛА

— Шта је то тамо? Шта је то тамо?... очајно пита мајор и себе и друге. — Бугари су овладали котом и наступају гребеном ка нама, — дотрчао је и извештава кривоноги

Један обријани је љутито пискао што је пита прегорела. Посилни су једнако долазили. Около су пламтела у сунцу прљава солунска поља, и дремали дугачки ангари.

— Кога ћемо првог? — као да пита ађутанта. Овај чека и ћути. Потом се мајор наједном одлучи: — Брзо, брзо, прва и трећа чета и два митраљеза напред...

— А да ли ћемо, душко, и ми сада у напад? — смежурани капетан забринуто пита. — Па да шта ћемо. Зар не видиш чичу како се променио?

А горе се непрестано бије. Горе је граница. Први наслућени комад њине земље. И рањеник пита носиоце да ли је и он на граници рањен. Потом би бол због потреса био јачи и он би јечао.

Осетио је радост због спокојства, јер је овде све било тако мирно и чисто, али му је само било чудно што га нико не пита где је рањен. У његовој соби је био само још један пуковник. Био је дебео, и старешински је климнуо главом на њега.

Поново ј е уврнуо дугме. Опет је настао мрак у коме је и даље онај кркљао из грла. И он се хтео да пита: — Зашто се људи убијају... али се нешто збркало у њему.

Петровић, Растко - АФРИКА

аквареле на којима сам забележио чудни индиго бубуа ових црнаца што су на броду и друге боје њиног тела и одеће, пита ме Вуије: „Шта чини да ви видите овако светле боје док би романтичарски сликари овде нашли једну много тамнију таму?

Треба видети са коликим вас очајањем пита ваш сапутник, који је случајно био заспао у колима: да ли је у сну можда клонуо тако главом да су му зраци падали на

— Н. се насмеја: — Замислите црнца који вас пита: „Ко је ви?“ и ви Му одговорите: „Бели духови који желе да твоја коза поломи ноге, да твој кров падне под тежином

Пред наше колибе ће нам по слати там–там да нас поздрави а сутра ће ми позирати за цртеж Кад се дижемо, Н. га пита да ли га је познао; овај га уверава да јесте, понизно смешећи се сладуњавим и неискреним осмехом. Само што се Н.

Ја сам чекао да се вратимо у колибу, да вечерамо, и да ме поново пита како сам задовољан овим виђењем са једним поглавицом, па да му кажем колико не желим да у очима било чијим изгледам

“ Увече, повереник Фонтенов долази, сав накићен, да ме пита да ли бих му учинио једну велику услугу („ун гланд селвис, мусје!

И без престанка: „О мон вие, ти ва воал ке не па песибл“. Фонтен пита свог боја, за време вечере, где је други бој. „Ил е палти сие“ (Отишао је да сврши нужду) одговара озбиљно овај.

„Ил е палти сие“ (Отишао је да сврши нужду) одговара озбиљно овај. Иначе сваки час бој пита: „мусје, пе але писе“? Не кажу никад: „парле“ већ „козе“ (з коз авек ву, з коз банбара мусје!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

— Полако, манита главо, видиш где ти се левча пребила. — Коме се левча пребила? — пита и не осврћући це загрејани возар. — Зар мени?! Кажи ти то твојој стрини. Моја се левча никад не пребија!

Затим рече врло зачуђено И гласом као да сам себе пита: Ама шта је то?! Помаче се за десетак корака с места где је стајао и опет напери доглед, и опет је дуго расматрао.

име), који је био у турском табору, нестало у борби на Шуматовцу, те се по томе мисли да смо га ми заробили, и конзул пита шта се мисли с њим чинити.

бој хиљаде, изведу стотине; што је погинуло — погинуло, што је остало — остало, зато никоме не одговарају, нико их не пита и не испитује да ли за погибију каквога нашег одељења нису баш они криви.

Дођосмо до наше мртве страже. — Братци, есть Турки впереди? пита Комаров стражаре. — Турци је л'? — пита опет стражар са своје стране. — Да, да, Турки, есть ли ихъ тутъ впереди?

Дођосмо до наше мртве страже. — Братци, есть Турки впереди? пита Комаров стражаре. — Турци је л'? — пита опет стражар са своје стране. — Да, да, Турки, есть ли ихъ тутъ впереди?

— Е, Турци, као Турци, одговара војник не разумев питање Комарова — погана вера, баш су неки баксуз људи. — Пита ђенерал Комаров има ли Турака овде пред нама — умешам се ја. — А? Има ли Турака? Има нô, ја 'де ће бити но ту!

— Све ово говорио је Кирилов као да ме пита, али наједанпут не знам шта му би јер и не сачекав мога одговопа он викну промуклим гласом: — Горнистъ, труби штурмъ;

— Где то, где, велиш, да имаш пара? — пита неко трећи састраг. »Трбо« се куцну прстима по појасу на левом куку: — Ево овде.

прилично одмакли, Комаров, не дижући са земље оборених очију рече полако, као да је говорио сам себи: — Суђени час не пита кад ће доћи. Он улази на врата без куцања. Али ко му сам иде на сусрет — пре це нађу.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ВИ Мислећ’ на те — у том вају, Мислећ— на те — у том сјају — Кад се моја душа пита, Је л’ на земљи, ил’ у рају; Мислећ’ на те, кад ми душа Грли, љуби света оба, — Мила ружо, душе душо, Шта ти

ЛXXИИ Тија је поноћ света, Чује се звезда пој, — А мене драга пита: „Шта радиш, брате мој!“ Љубим ти, душо, недра; — Ал’ ја сам увек Срб, И сад сам ту нашарô Пољупци српски грб.

XXXИ Од муке се песме вију; Рад лека се сузе лију, Ал’ ко пита за те ноћи, За авети њене црне, Кад под клетвом њине моћи Очи, срце, све претрне.

Више мене славуј птица Тужне своје песме вије, Кô да чита с мога лица, Па ме пита како ми је? Мени ј’, друже, нешто лако Како ј’ данак огрануо; Сневао сам да сам плакô, Па ми ј’ терет одлануо.

XЛВІІІ „Разумеш ли шта је свет?“ Питô ме негда цпеће лет. „Разумеш ли га сад?“ Пита ме горки јад. — Тад рећи нисам хтео; Сад рећи — не бих смео.

Ево море — душа моја — Уједно се с вама слило. На зрцалу душе моје Огледа се месечина. — Ко те пита, ко ли хаје, Што је доле у дубина.

На зрцалу душе моје Огледа се месечина. — Ко те пита, ко ли хаје, Што је доле у дубина. Ко те пита, ко ли хаје, Кол’ко ј’ на дну мртвих снова, Кол’ко с’ у њој утопило Жеља, нада и бродова!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Дивота!... Могли смо да ратујемо још десет година. Али шта ћете. Сила Бога не моли, нити ко нас пита. Кренули смо узбрдо. Прошли смо преко оне безводне планине, и после подне... сад ћу вам то тачно рећи...

Знаш... Затим опружи штап и хоп! — скине јој наочаре. Она тада ништа не види... — А откуд јој наочари? — пита онај у чуду. Мене тада савлада сан. И у сну сањам змију, баш чини ми се наочарку, како хитро приђе и уједе ме за ногу.

И у сну сањам змију, баш чини ми се наочарку, како хитро приђе и уједе ме за ногу. Тргнуо сам се. — Шта вам би? — пита ме ордонанс. Погледао сам своју ногу и почех да се пипам. Рекох ордонансу какав сам сан уснио.

А ако нема тробојки, онда да им се за леђа свежу светли плехови. — Где нађосте тробојке? — пита капетан Радојчић. — Узели смо сигналне барјачиће. А место плеха исекли смо неколико кутија конзерви.

Али се чудим како се онај један уплео као да су га увијали жицом. — А колико је била удаљена та жица од вас? — пита Мишић. Чујем где неко лево од мене шапуће: — Е, досадан овај човек... Само запиткује.

„Читав сам, читав!“ — сену ми кроз главу. — Јесте ли ви то, господин поручник? — пита ме неко задихано. — Где су наши? — Ту су. — Напред, напред!

коље, боде, мрцвари, како се ваља у крви као животиња... — А ко је томе крив? — пита Мишић. — Е, није него! — љути се капетан Радојчић. — Чудо га нисте питали ко је одговоран за светски рат. Оставимо то.

Око моје мишице нарастали су завоји. Огрнули су ме најзад шињелом. — А где су се Бугари разбегли? — пита Мишић. — Једни су побегли на ону леву хоризонталну пречагу, ка Сивој Стени, а други на десну, према Кочобеју.

Ама не умедоше они Бугари мене у руке да ране. — А шта би ти радио? — пита га Влајко. — Тхе... још питаш! Данас су скинули Влајку и завој око груди, те може да седи заваљен.

— А, тако. Мило ми је. Онај се окреће збуњен, хтео би да иде. Али Пера га пита: — На коме сте положају били? — Обле Чуке — виче што може јаче. — А, шупље муке. Знам... Био сам тамо.

Чули сте, и квит! Ја ћу својим примером претходити. Сад можете бити вољно. Кад смо се одмакли, пита Пера „Ђеврек“ Брану „Махера“: — Је ли богати, зашто је твом командиру црвен нос? — Размишља много ноћу...

„Фикус“ стишава руком оне около њега, силази с тешком муком са кревета, заузима важан став и пита: — Молим, ко сте ви. — Господине капетане, ја сам дежурни официр у болници. — Са с-службом овде, у болници!

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

гордост царствујет, кротка љубов страда; Чувај се, не дај се лако преварити, Храни се, немој ти другом поверити. Пита л' тебе тко за мње: „Знаш ли оно тко је?“ — „Досад“ реци, „није г' вид'ло око моје; Неверно, чула сам, његово је срце.

по реду слаже, У кога се ваљушци по лонцу не траже, И кто много јама пуних имат жита, У кога се потпиче с' сиром масна пита; Кто имат на двору много младе живине И кому се гуља шета на брег из долине, У кога по двору играјут сја ждрепци Или

— по пустињи блуди; И све тражи, и све пита, вјере не имаде, Све јој смета, све је мало, једно јој се краде. Но внезапу, кад овако сјетујућ разбира, Давни суди

Уједињеније пита моју жалост, Нити серце моје зна за другу радост, Око мене сад сви предмети весели Са мном тугују. Они исти птични

— Ваљада су то учени људи — Пита један овог казивала —, Па умствују како је постала Сад комета што по небу блуди; Ил’ су какви други оштроуми, Те се

1845. Никола Боројевић РЕЧ У СВОЈЕ ВРЕМЕ Да многи који се пером рита Сам себе, и то строго, пита Је л’ оно што он жаром брани И за свој род написат кани Не само њему духосродно, Нег’ општем вкусу тако сходно Да

баш то мора бити Да земља живот и постанак даје; Колико време, где л’ се ко ту скита, То се за писмо на тај пут не пита. Шта може цветак који шчупа рука Тек што га роса освежила прва!

Издрт лакат, трбух празан, — моје невоље! Гуњац стари и фес продрт, коса пропала! Отац стари, мајка пита: „Шта си радио?“ Деца плачу, Жена куне: „Гром те убио!

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Ви’ш, лепо би ти израз милости На дивотноме лицу стајао... КНЕЗ ЂУРЂЕ: А је л’ заслужио! ШУЛОВИЋ: Ко пита то? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ја! ШУЛОВИЋ: Ти, господару?

“ Тако и бродар мучне пучине, Упрвши поглед, пун очајања, У безграничје гледа жалосно; И залуд пита бурне валове: Којег ће дана земљу угледат?

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Бак махну по навици репом, па га ухвати мало по образу. — Зар мене, Јабо? — пита га пријекорно. — Сад ћу ја плакати. Он се мало одмаче у страну, па као ђоја заплака. Јаблан диже главу.

Пасоше за оружје није му падало на ум да тражи, нити је коме падало на ум да га пита за то. Често је купљено од народа оружје, али се Рељи никад заптије не свратише ни на каву. Нешто им је било као зазор.

— То ти стари можеш одма' тражити, док ти унук одрасте, а сад устај! — Баш се мора ићи? — пита Мијо и гледа оштро у ђендаре. — Мора! Закон те гони; ми те не гонимо.

Доћерасмо коње управ пред котô. — По Богу отац, какво је то тако пушкарање отуд? Да нијесу Мајданци? — пита Брадара. — Не питај, већ спасавај! — 'укну Партенија и једва сјâ с коња.

Вода га и чата баш кô на вјенчању: „И Брадара роди сина, Мануила...“ — Да теби, Гавро, није почем тешко? — пита га Симеун, па на сваком ћошку застану. Брадара се кукавни поклони, а он га дрмне штуцом међу плећи.

!“ — чудим се ја, главати господине. „Па како ћеш одати чест царској господи?“ — пита ме и испитује кô поп на исповиједи. „Па казаћу: Помози Бог, царски суци, на Бањој Луци!“ „Ето, ето, ето!

Давид: Море и то бити... Неки ме дан, баш ће бити у прошли пазар, пита газда Стево: „Признајеш ти, Давиде, да си српски, прекославни, школски, црквењски и ато-но-то...

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

да сунце отме поносна, хола, Хрхтава снага хита, хита, Славом се пита — У неврат гони победна кола. 4. СПОМЕН Велбужд!

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

МАРИЦА: Шта ми је? Још ме питаш?... Отворили ми писмо; читали га можда целом свету, па сад ме пита шта ми је данас! АНЂА: Па лепо, 'ајд' да разговарамо људски и паметно о томе. МАРИЦА (дочепа флашу с водом.

МИЛОСАВ: Није! ЈЕРОТИЈЕ: Дабоме да није, кад увртио себи у главу да нађе саучеснике. Шта ће му саучесници да га пита човек? Тражи се лице и траже списи, а не... (Спази Миладина.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Исто онако као у почетку, када је била доведена, што није знала ништа по кући па морала свашта њу да пита, тако и доцније, и сада, када се већ уродила, ето њега, Младена, већ толиког има, и опет мора за свашта да је пита.

да пита, тако и доцније, и сада, када се већ уродила, ето њега, Младена, већ толиког има, и опет мора за свашта да је пита. Колико брашна, масла, сира да узме; које ће јело да готови?

Ништа је не бринуло, не једило, још мање да у томе што мора за свашта бабу да пита, од ње да иште да јој дâ сматрала као неку увреду, понижење.

И када она у кујни почне гласно да пита тобож: да ли је отишао слуга да отвори дућан (мада је њега она иста још првога пробудила и упутила у дућан), Младен

Утом би његови пролазили чаршијом на гробље. Напред слушкиња, на глави са корпом која се повијала под теретом пита, јела. Одмах иза ње баба са матером, а иза ових читав ред жена, тетака, стрина.

И када, као увек, већ пита за пазар, она околишећи, снебивајући се пита. — Па, има штогод пазара, синко? И то тако некако болно, плашљиво, да

И када, као увек, већ пита за пазар, она околишећи, снебивајући се пита. — Па, има штогод пазара, синко? И то тако некако болно, плашљиво, да Младен, чисто сажаљевајући је, да би је као

И чисто поносит што Младен тако ради, напредује у дућану, сваки час навирује ка Младену и чисто детиње, радосно пита Младена за свашта, те за ово, те за оно. — Младене, синко, пошто сад купујеш со? Знаш, татко ти је куповао по толико..

Стари хаџи Зафир већ и не пита. Може Младен све из његових магаза да пренесе код себе. И о свему што се чује за Младена, срећно, задовољно би причао

Већ дошао би до њега и седајући полако, скучено, почео да га пита, моли за шта, а увек додавајући: »Ако имаш кад, да ти то није на сметњи«. Тако је и тада.

И био спреман. Чак се надао да ће њен отац доћи да га, пре но што је удаду, пита, саветује се. Али не ради чега другог, већ питајући га за савет, у исто време да га замоли да, ако им приликом свадбе

А опет, као увек, бојећи га се, не смејући ни за шта да га пита, а најмање за то, она за та два дана, очајно, брижно, плачно пратила га, стрепећи и умирући од страха.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

младића: сутрадан ‹свака› позове неку своју другарицу да одвоји један струк, и чији струк одвоји, тај ће оној што пита бити суђеник (СЕЗ, 40, 1927, 46). Кад к. бујно расте, биће родна година (ЗНЖОЈС, 16, 154). К.

гранчицу, и улазећи с њом пита укућане да ли славе младога Бога; кад му укућани потврде, он са гранчицом у руци благосиља за плодност, па онда забоде

Ћипико, Иво - Пауци

помисли, „човјек је!” и примаче се к њему. —Што ће ти кобилетина? — пита га. —Напојићу је. —Другдје има воде за њу. —Није ми ради ње, већ ради ждријебета... Не видиш да је ждријебна?

— И за собом повуче врата од колибе. Упоредо упуте се планином. Раде није спртио торбе, па га Маша пита што ће с њом. — Нека је на мени— одговори он замишљен.

Раде лагано корача, окретно прескаче преко стијена, а погдјекад окрене се прама њој и пита је да ли се заморила. Стигоше у букову, стару шуму.

Прешавши драгу, ступише у кршевити пропланак. Маша не пита куд ће, већ бесвјесно иде за њим; прескачу с кука на кук, а уставише се под главицом од самих високих стијена и литица

И спојише се погледи и у сласти изгубише се... — Што велиш, Машо, за попа? — примиривши се пита је, а и не чека одговора. — А што велиш за мога господара, газда—Јову?

— и опет се насмија својим умјереним осмјехом. — Кажи цијену, господару, — пита Илија, и не може никако да се сабере, да се безбрижним причини.

Али однекуд усред чаршије обри се Петар, Цвијетин стриц, па им пресјече пут. —Куд ћеш с цуром? — пита, накреман вином. —Пусти људе да мирно чаршијом иду!

—А што? — пита Раде. —Не питај, молим те .. . —Пусти је, — јави се мајка, казаће сама... А ти дијете, умири се, лези!

Раде је пита рашта опет одбјегну свога човјека. — Не питај, брацо, — одговара Цвијета. — Откад сам с њиме и у кући му, и на сунце

Тога дана ради и за њ, али која корист, зна он куда ово води. Друкчије би он радио да се њега пита, али зар смије он да оцу у чему приговори? Док је жив, господар је да ради што хоће.

Радознао, пита је је ли с другим гријешила, а кад жена признаде, навали упитима: — Је ли тај човјек јак, здрав, млад?

нијесмо сада у земану .... Марко се диже, дохвати скленицу и пита: —А што си хтјео, Раде? —Мале ствари, мало пара ....

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Он се неће стидети да јој заиште, њему је лакше то него да пита за хлеб. А и јак је. Бистар. Деца ће бити лепа. Здрава. Паметна. Плодан је, кажу, Дадара.

Кажем то Доротеју. Он климну главом. „Могли бисмо“, каже. „С чим“, подругљиво пита Димитрије, „с прутићима?“ „Можемо ископати јаму“, кажем ја, „ископати рупу, поставити доле оштро коље окренуто увис,

Данас је издржала, сутра неће моћи. Матија Дошао сам овде, ако ме већ неко пита, дођох овамо на Мораву не бих ли нашао ону грбаву злогуку тицу која се скрила негде у џбуње, ту облапорну тичурину

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

А да л' га слушати желим - од шале барем да пита, Већ узев стихове своје с безбожним ачењем чита. Њему је досадан живот.

То се данас иште, то се данас чита, А за грешне Турке нико и не пита! Ил' ако се песма и захори стара, То је против Шваба и против Маџара.

Прво га запита строго, да чисто речима пуца, Ко је? Откуд му крила? И што се по селу смуца? Има ли, пита га, оца, и зна ли рођења место? Амор му показа име, а каза и оно ресто, Но ћата подмигну на то! „Батали!

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Глас песника се пита који би поклон био најприкладнији за дете (потенцијални дарови изражени су деминутивима: лутчица, игрица, птичица,

У ЈЕСЕН МИЛОРАД ПОПОВИЋ ШАПЧАНИН Птичице су ућутале, Планина се дими, магли, А облаци голубасти Бог те пита куд' су нагли. На китњастој липи нашој Жуто грање ћути, дрема; Под стрехом се гнездо рони, Јер у њему ласте нема.

„Куд је от'шла та црнојка?“ Наш малиша час па пита; „Ласта, оче, није добра; Отишла је да се скита.“ Не скита се она, чедо; Кад настану топли дани, Долетеће,

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Ја га дочекујем, намештам му постељу, изувам, а он одједном почне као да пита мене, као да му ја дам савет: »Лепа ли је, Стано?« — »Лепа је, газдо!« ,одговарам ја. — »Да је узмем, Стано?

Здрави су. Младога газду сретох на капији. Поздравио те. И пита: »Шта ради мајка?« Не може, вели, да дође. Са трговцима има неки посао, шта ли. А у кући, сви су здрави.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Жуто лишће је још украс; топло је; цвећа пуно по свима лејама. И то наше домаће цвеће је увек некако слатких боја. Пита мајстор Коста гошћу своју ово оно. Ристана прича живот сироте: живот пун рада и жеља, младост пуну страха од старости.

” То је говорио тако као да нешто зна што они не знају. Али га нико даље ништа не пита. Кад у једној породици почне да не ваља, ћутањем се бар одлаже оно што ће и тако доћи.

О ручку није ручао, о вечери није вечерао. Шор није више завиривао кроз прозоре. Нико од укућана није пришао да што пита или предложи. После два дана вратио се стари у благодејање, са два мала сандучића ствари и с богојављенском водом.

Једним невидљивим конопцем прикачен је за катарку госпа Нолину и бог те пита где затрпани костур лепотице Талијанке из Трста.

Доктор се мало збунио кад је чуо шта га госпа Нола пита, и шта му предлаже. А госпа Нола је тресла ситно главом, и гледала у патос, што је значило да ни она у том тренутку

од једноличности и празнине паланачког живота стану сви сатови по кућама; а за оно неколико џепних, што иду, нико не пита, јер се боје одговора. Зар тек! Уф, никада подне дочекати! никада суботу дочекати!

онда почела да некако силом криви праву мисао: Тодор је погинуо да она постане богата удовица, и да буде богат бог те пита ко. — Игра ми понекад све и пред очима и у глави...

Госпа Нола, на скромној постељи, уосталом као сваки мртвац, изгледа убоги сиромашак ... „Је ли се мучила?” — пита неко доктора. — Не знам, мислим да јесте, али се није осрамотила, као никада.

И данас, у таквим моментима, људи зову телефоном бог те пита кога. Али и пре телефонских могућности, у такве се збуњене моменте, ако је Бог хтео, налазио у туђој кући одједаред

Какав Јеврејин! Ушли ти у главу они твоји „древни народи”, а бог те пита шта ћу сутра бити ја. — Бранко мирно допуни себе: — Јеврејин по крви и раси, по интелигенцији, и, изгледа, биће то и

— Јеси ли ти, куме, богати, чуо малопре пуцањ? — пита Бранко. — Јесам, па шта. Ви ваљда мислите: тамо се сад штогођ страшно десило.

— Господин Бранко, ви сте сигурно већ више пута били с вашим старим другом? — пита господин Јоксим . — Слушајте, окром шале, то је невероватно како се тај наш човек поенглезио.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

возопити »завапити«) ВОПРОС — питање ВОПРОСИТЕЉ — онај који пита, запиткује ВОПРОСИТИ — упитати, запитати ВОСПИТАНИЈЕ — васпитање, духовно одгајање и вођење деце ВОСХИТИТИ СЕ —

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

— Које је прво основно начело Христове науке? — пита г. катихета првога међу нама са којим му се сретне поглед. Онај грешник диже се са места и ћути као заливен.

Први Циганин олако прогута дрењину и удари у гласан смех. — Шта се смејеш, бре? — пита га паша. — Смешно ми, милостиви пашо, за оног трећег, како ће тај да прогута лубеницу?

— Одакле си родом, Спиро? — пита професор математике Спиру Најдановића. Спира ћути, трепће и гледа у таван. — Одакле си родом, Спиро?

— Шта бива са заградом кад се пред њом стави плус? — пита професор. Ђак одмах прошапће у себи стих: „Кад је пред заградом знак више, заграда се и изврши ту радњу.

— Црни сине, шта си јој казао? — пита очајно мајка. — Рекао сам јој да је хипотенуза. — Ју, а шта је то? — Што га питаш шта је; то је извесно каква

Она узме, на пример, лопту па вас пита: — Је ли ова лопта округла? — Потпуно округла! — одговарате ви убеђено. — Е није! — одговара вам математика.

— Шта велиш? — пита га момче. — Мислим да таласи, образовани интерференцијом, немају довољну дужину. Ја не знам шта би момче и они око

— Шта је то клин? — пита професор. — Клин је тространа призма која се једном својом ивицом завлачи између два отпора које хоћемо да савладамо!

Дође, на пример, великоме инквизитору калуђер-тамничар да му реферише о стању ствари, и овај га пита: — Је ли још жив дон Мигуел Фернандес граф од Сакрамента? — Јесте! — А признаје ли да се занимао безбожним мислима?

Ја извадих из џепа кутију са палидрвцима. — Шта ћемо сад? — пита Перса. — Да једемо палидрвца. — Како да једемо? — Ето овако!

Али он запео па свима нама држи посмртне говоре, а кад груне земља повр' нас, а он пита: „'Ајде, има ли још неко?“ Беше тако у Врање, у старо време, неки Миле Сојтарија; није му бог дао много памет, а гола

Па он тако, кад се поцепа, па нико не умре, зађе од кућу до кућу, лупа у капију и пита: „Има ли, море когод скоро за умирање?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Цео дан су пролазили рањеници, па ме баш пита наредник Стојић: „Да ли остаде још ко од наших?“ И сигурно су Немци у сумрак ударили поново, да грешници нису ни

Сјахао сам. Али која вајда, кад не смемо светлост да палимо. Наиђе и командир и пита чисто љутито зашто сам застао. — Сад немамо куд! — вели командир.

Вода је шљапорила. — Дај конопац! — Може ли да се прокопају рампе, па да прегазимо? — пита командир. — Сметају стубови. А и глиб је до колена — одговара поручник Коста.

А запрегнута кола у бескрајном низу стоје на путу. — Људи, бре, што лежите, зашто не крећете? — пита Лука доста благо. Један га само погледа, не хте ни да му одговори.

Лука се маши за новчаник и извади гомилу банкнота. — Размени и ово! Трговац га погледа запањено, као да пита: или се шали, или озбиљно тражи. Али када виде револвер у руци, извади чанак и поче одбројавати сребро.

— Не верујем! — Вала, ако будемо морали на граници да положимо оружје, ја одох... — Пре свега, пита ли вас ко, те сада вадите очи... А ако желите да чујете моје мишљење... — Молим вас, господине потпуковниче...

А ако желите да чујете моје мишљење... — Молим вас, господине потпуковниче... опростите, али ни вас сигурно нико не пита — рече мало набусито Живадин. Потпуковник Петар заћута. Онда се наслони лактовима на колено, и укрсти прсте.

— говорио Лука дубоким и важним гласом. — И то пита мој посилни Исајло, који живи боље него командант армије. — Немам само његову плату — смеје се сада шеретски Исајло.

Саопштавам ту наредбу командиру треће батерије. — Добро, молим те, шта да им говорим?... Да не беже!... Пита ме данас поднаредник: „Господине капетане, зна ли се куда ћемо?“... Замисли!...

— А ако га украдем, могу ли ја да дигнем паре? — пита шеретски посилни Исајло. — Кипислцауф! — одобрава Лука. Црногорци су узимали самаре из околних места „по кратком

У једном углу налазили су се црни сандуци са архивом дивизиона. Официри су се сакупљали и, како који наиђе, пита има ли чега новог. Дође и потпоручник Средоје, „економ свога добра“. — Помаже бог, људи... Шта се доконало?

Један пешак, измучена лица, наслонио се на дрво и гледа мрачно преда се. — Може ли се? — пита га један у пролазу. — А-ја! — вели и клима одречно главом. — Не иде, не иде.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

У Горњем свету угор је цењен, али бити цењен тамо горе није нарочита срећа за рибе. Нека га више ништа не пита! Љутито машући репом риба се изгуби иза стене, а Седефна ружа се обрати медузама.

Кад, гле, шта га то љуто гризе, као ватрица пече? — Ко сте ви? — пита мајушна црна створења. — Мрави! — кажу му. — Зар не видиш?

дечак у жбун и не миче се, кад се, наједном, раскрили жбун, а из њега изађе старац у белом, седа му брада до појаса, пита: — Куда си се упутио, момче? Одговорио би Ведран, али му се језик замрзао као рибица у леденој води.

— Премного мисли и превише пита Белко! — изнесе Учитељ своју оптужбу, а Поглавица племена рече: — Терај га да више учи и вежба!

Ах, да! Ако постоји кула и у кули Принцеза мора постојати начин и да се до ње дође! Али, коме да се обрати? Кога да пита за савет? Родитељи су отишли да зараде кору хлеба. Брата и сестре — нема.

Је ли било кошута у тој шуми? Веверица? Дечак се није усуђивао да пита. Можда веверице имају моћ да зачарају, и дечака претворе у храст, а принцезу у липу?

На највеће Раданово чудо пред њима се нађе табла, а на њој скакачи спремни за игру. Али није имао времена да пита, јер је придошлица строго климао главом опомињући га да пази: изгуби ли игру ово је Мицкова прва и последња посета.

На питања о Заборављеном Граду, Замку и Кључу — људи су само слегали раменима. — Којешта пита момак! — говорили су. — Нема таквога Града! Нико за њега није чуо! Нико га није видео!

Није столица кашика или чанак! Да он то не прави колевку, можда?« — руменела је, али се није усуђивала да пита, иако јој је испод срца као малена ружа растао први син.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

од нас у загрљај хита, Мајка га кротко сусрета и гледа, А он се јавља, па до оца сједа, И бришућ чело за здравље га пита. Сва новом срећом огране нам соба! На сваком лицу свето, сјајно нешто.

Отаџбино, гдје си? Нијемо гледам кроз потоке сузе, По оштром мразу теби душа блуди — Вапије, цвили... Пита ко те узе, О, ко те трже са мојијех груди... Жедан сам...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

На једном месту Кравцов се пита „зашто су били нужни историја и псеудоисторија у епу“ и сам одговара: „Само зато да се створи око хероја легендарни

Тада рече Мијаило краљу: „Пријатељу, Тодоре везире, што ме царе за сватове пита, нека купи колико му драго, по ђевојку када њему драго; него ћеш ми цара поздравити: нек не води своја два

Кад ујутру јутро освануло, опреми се Тодоре везире, пак отиде бијелу Призрену. Када дође бијелу Призрену, пита њега српски цар Стјепане: „Слуго моја, Тодоре везире, виђе ли ми Роксанду ђевојку? Виђе ли је и прстенова ли?

Када Милош ситну књигу прими, књигу гледа, а сузе прољева. Пита њега тридесет чобана: „О Милошу, наша поглавице, и досад су књиге долазиле, ал' се нису са сузам' училе!

“ Милош више не шће ни чекати, већ он пита цара честитога: „Је л' слободно, царе господине, да стријељам кроз прстен јабуку?“ „Јест слободно, мој рођени синко!

Мало прође, и љуба му дође, али неће у меке душеке, већ му рони сузе више главе; а њу пита војвода Момчило: „Видосава, моја вјерна љубо, кака ти је голема невоља те ми рониш сузе више главе?

Царе пита вјерна слугу Лаза: „Ој, бога ти, вјеран слуго Лазо, што те питам, право да ми кажеш! Што ти мене чашу преслужујеш?

Кад угледа Краљевића Марка, трољетна је увати грозница, па побјеже у бијеле дворе. Њу ми пита Вуча џенерале: „Што је тебе, моја снахо драга?

Мурат пао на Мазгит на поље, уватио и Лаб и Ситницу“. Још га пита Милош Обилићу: „Ја Иване, мио побратиме, ђе је чадор силног цар-Мурата?

К њима језди Владета војвода на дорату, на коњу доброме; Владета је коња ознојио и у б'јелу пјену обукао. Пита њега царица Милица: „Ој, бога ти, кнежева војводо, што си тако коња ознојио? Не идеш ли са поља Косова?

Кад то зачу царица Милица, проли сузе низ бијело лице, пак још пита Владету војводу: „Још ми кажи, кнежева војводо, кад си био на Косову равну, не виђе ли девет Југовића и десетог старог

Ил' у кули нигђе никог нема?“ То из куле нитко не чујаше, већ то чула царица Милица, па излази пред бијелу кулу; она пита два врана гаврана: „Ој, бога вам, два врана гаврана, откуда сте јутрос полећели? Нијесте ли од поља Косова?

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Што пресеца прашуму Срели су се Бели слон И један црни телефон ХАЛО Рече бели слон ХАЛО Рече телефон КО ЈЕ Пита бели слон КО ЈЕ Пита телефон И тако у бескрајон Ни командир шумске страже Није знао да ми каже Да л’ слон

су се Бели слон И један црни телефон ХАЛО Рече бели слон ХАЛО Рече телефон КО ЈЕ Пита бели слон КО ЈЕ Пита телефон И тако у бескрајон Ни командир шумске страже Није знао да ми каже Да л’ слон телефонира Ил телефон —

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Јованчету зажагрише очи. — Чек да завирим... у, па ово је отишло дубоко под брдо. — Бог те пита колико. Само је отвор засут земљом, зауставила је ова кукрика. — Ко би знао шта унутра има!

При земљи она се ширила стварајући неку врсту укривена улаза у некакву одају, тунел или бог те пита какву тајанствену рупу. Јованче застаде. — Да вирнемо тамо, а?

Два мала истраживача скаменише се у мјесту. Јованче само што окрену главу и укочено се загледа у Мачка као да нијемо пита: — Шта је сад оно? — Гаси! — прошишта му Мачак у само уво. Прекидач кврцну. Тама потрпа дјечаке.

Приђе само сумрачном отвору, неповјерљиво помирише непознату јазбину и забринуто се огледа на дјечаке као да пита: — Куда сте ви ово са мном наумили, је ли?

Посљедњи у логор обично стиже Ђоко Потрк. Он допада трком, задуван, и зачуђено пита: — Шта, опет нисам први стигао?!

— Мени је сваки учитељ досад недјељом читао новине, а овај буљи у мене као рак и пита: „Хоћемо ли да тргнемо по једну љуту?“ — Баш се ви простаци разумијете у школу! — подругљиво дочека кнез.

одраније петљао са сеоским старчинама и њиховим лулетинама од глине, дрвета, морске пјене, порцулана, метала и бог те пита чега још. Било их је чак и од издубена кромпира, али те се већ нису дале поправити.

а кад је најзад дошао себи и видио около ђаке, учитељицу и школу, он их све зачуђено прелетје погледом као да се пита: — Шта ћу ја овдје?

себе како, тешко рањен попут старинског јунака, лежи под јелом зеленом, а Луња се нагиње над његово лице и тихо пита: — Хоћеш ли ми ране пребољети? На раскршћу започе забринуто савјетовање.

— А „Црног Лазу“? — пита га Стриц. „Црним Лазом“дјечаци су назвали партизански тешки митраљез „шварц-лозе“. Мачак неће ни пред њим да се

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Што да чини, брже по њега посла да дома дође. Кад дође, пита цара који је посао. Цар га нуди да иде кући својој два-три дни да стоји, а он не хтеде: »Идем — рече — на бој, не

мало заспа и смотре у сну ону жену што јој је дао био откуп мужевљи, где је дошла онде к њему и стоји пред њим, те га пита и вели му: — Што је то од тебе господине, што ли си ту затворен, и крошто те ту држе у том хапсу?

Која им је тешка мука, ко ли што од њих пита и истеже да им је несносни јарам о светскоме старању? Једна глава, једно грло, суретина одело.

Ни крви јунче ни козље то узети нећу. Ни пак да ходите преда мном се указивати. Тко ли пита од ваших руку или од вас изтеже?

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— Што ме па тепаш, бата-Коте? — пита га Поте питомо, машив се шаком за ударено место на глави. — А, бре, ешеку ниједан, — пита га калфа Коте — какво

— пита га Поте питомо, машив се шаком за ударено место на глави. — А, бре, ешеку ниједан, — пита га калфа Коте — какво појење у дућан?! А шегрт Поте га гледа блесасто и пипа главу, и гледа да се није и крв пролила.

— Од кога си гу, збори, бре, научија?! — опет га пита калфа Коте, али не добија одговора. — Ти ли ће за Зону песну да појеш?!... Што си гу ти па да можеш да појеш?!

Калфа Коте не доби одговора. А није требало да га пита ни где је песму чуо ни од кога је песму научио, а још мање је смео да се љути, јер је та песма исувише добро позната

Доносе кафе и чибуке, пију и срчу. Паша заподева разговор и пита, Замфир само кратко одговара; чини се љут, ћути, срче кафу и пушта димове, густе димове, и гледа кроз прозор у страну.

— Па... питај ме, пашо, па ће си зборим! — одговара као мало услужно и понизно, али и хладно, Замфир. — Не ли те пита, а ти си сал ћутиш! Замфир слеже раменима, пушта густе димове и гледа у страну кроз пенџер.

ју је нагнало да убрза ствар; исприча им о новинама и о оном резилаку, и каже им да озбиљно хоће свога Мана да жени. Пита их шта оне мисле.

Та што да ми је па за тој? Друго заступи саг! Србија! Србија — слободија!... Ако за тој! Нек’ си не пита, нек’ си избере што си милује.

Србија — слободија!... Ако за тој! Нек’ си не пита, нек’ си избере што си милује. Ете, и мој покојни Ђорђија не пита много, веће рече на татка ми: „Ако гу не давате сас алал, ете, Јевду вашу, а ја ћу гу уграбим; а Србија, вика, и плот

некој команди, у густим редовима поскачу и главачки бућну у воду, — тек тада трза се Мане и гледа око себе као да се пита: откуд он чак ту?! — и враћа се натраг!... Тако, ето, почесто ради Мане.

— Е, зашто да клне мајку кад неје Еврејка?! — пита је Мане. — Рисјанка је, та што гу треба веће?!... — Ех, а ти па бајађим не знајеш, бата-Мане, зашто!

— А, такој ли је? — викну му тетка Дока још с врата улазећи у дућан. — Што је? — пита је Мане. — Што сам ти ја теб’ ти, а бре, магаре?!... — Де, море! — чуди се Мане. — Ешеку ниједан!