Јакшић, Ђура - ПРОЗА
И данас се питам: зашто ли га привезују? Да ли да се њиме сузе убришу? Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо? Моје су сузе текле на
После пола ноћи диже се Алекса да иде. „Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
„Ко те пре? Кадија. А ко ти суди? Тај исти кадија. Не питам те више, знам шта ће ти бити”, — веле Бошњаци. То значи: курјак те пре, а курјак ти суди.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
А данас ми се, за тај исти милион, не би на води забелело ни перце! да сам јуче имао милијарду, мого сам да питам пошто је Ваљево! А данас питам колко кошта зеље! Нема меса, а неће бити ни зеља, ни жишке у пећи, ни петље на игли!
да сам јуче имао милијарду, мого сам да питам пошто је Ваљево! А данас питам колко кошта зеље! Нема меса, а неће бити ни зеља, ни жишке у пећи, ни петље на игли! А долази дуга и јака зима!
Зар се вук овде изражава са „ав“? Зар овде орао разуме само „иш“? Личи ли овде хијена на хијену? питам, и ту је питањима крај! Вреди ли бити спасен по ту цену? Вреди ли по ту цену ући у рај?
на десетом спрату, с девет хладних ветрова продуван, после оволиког дувања, звиждања, и оволиког проветравања, питам се: одакле се толико осећа смрад коњушница, смрад камиљих штала, базд лавова, шакала и хијена?
И питам се шта ће нас спасити: бог, револуција или хигијена? ВАГА ВУКА КАРАЏИЋА На тас стављају масло, слажу сир, сипају ш
Листам овај речник: јегуља, јесетра, листам: кечига, манић, моруна, смуђ, листам, и читам, и чудим се, и питам се: Је ли ово речник или река? МИТСКА СЛИКА НАД ДУНАВОМ Шта је оно што прелеће Дунав?
Гледајућ на кантару зрно биберово, шарана баченог на кантар ко на спруд, ја се питам: где сам, шта је ово, пазарни дан, или Страшни суд?
речи и написао: „Сињајевина, голетна и безводна велика планина у Херцеговини између Колашина, Дробњака и Мораче“. Питам се шта значи реч Сињајевина. Неко би могао казати сиња Евина: сиња Евина зеница или коса!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Потом дозове тога Турчина које се зваше Дел-Амет. Питам га ја: „Ако си од цареве стране, хајде са мном да бијемо јаничаре. Ми нисмо на цареве Турке устали, но на јаничаре”.
Пак онда узјашем на коња и осванем у Бранковини. Нађем мога стрица само са 10—15 момака, а више нема. Питам га: „Камо ти војска?” А он ми каже: „Црна ти војска!
Ја одма пошљем за свакога по једнога момка, а они рано дођу, и нови кнез Пеја. Питам ја њи̓: зашто су тако урадили, да од Бога нађу!
” — „Бре — вели, — како сам ишао, споро сам дошао.” Питам је ли добио моје писмо; каже, да није, но каза како су разбијени.
Најпосле питам ја Чардаклију колико најмање за тај пут може бити доста, јербо ја нисам никуд од Сарајева даље путовао.
Сад Стојковић и Француз одоше, а Филиповић код нас остаде. Питам га ја: „Како сме тај проклети Француз тако да говори?” а Филиповић ману главом па каже: „Француз остаје свуда Француз”.
Веће видим и сам себи говорим: „Е, мога оца сине, баш си долиј̓о веће!” Питам мога побратима, који често ми долази, чува ме и излази: „Шта је ово, побро, око чадора?
Недоба сказал да нема јоште никаквога. 24. декембра рано око 9 сати одем Недоби и питам: има ли какав одговор, — каже да нема, но да одем код Булгакова да га сам упитам.
У 12 сати одем Булгакову и питам: има ли какав одговор. Он ми сказал: „Пождите, јоште не пришло од императоре.” Ја сказал: „Будемо ми пождити, токмо
императора, зато га молим да отиђе до Булгакова и каже да не могу у речено време код њега доћи; потом Недобе за совет питам, како ћу код аустријског говорити.
Недоби послати и даље куда надлежи. 16. јануара одем Павковићу г. Лазару, и питам је ли свершио писма. Каже: „Свершио сам и г. Недоби послао.
писма и очитам пред њим жалосно стање српско, како последњега од нас говора ишту, у последњем свом издиханију, и питам да ме советује шта ћу им на ово одговорити. Има ли со чим утешити?
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
ја шта ти је то — рече Сима — само не дао теби бог да ти моје дете овако истучеш, потражио бих ја ту твоју власт да питам сме ли то бити! — Ја не зовем никога да се меша у мој званични посао. То није комесијално...
« Еле тако га одбија неколико пута. Човеку притужила нужда. Изиђе једном из канцеларије, па само што не плаче. Питам га шта је — а већ амо знам, капетан ми наручио. »Мука и зло«, вели, »ја не знам кад ће доћи и на ме ред једном!
— А ја теби љуцки кажем да немам — одговори Среја осечно и пође. — Их! та станиде, само да те питам! — цикну Милун па полети напоље за Срејом. Среја се окрете и дочека га.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
А Крушка има више вере у мени него у свима његовим пандурима. Па кад ми човек верује, је ли право — питам те — је ли право да га слажем?!... У том изидоше на пут. Лазар виде да су близу хана...
Мати скочи. Докопа је за руку и упршти погледом у њу. — Откуд знаш? Она је ћутала. — Откуд знаш, питам те! — Не питај ме, нано! Ја нисам видела, али знам да је само тако могло бити! — Говори! Говори, проклећу те!
— Не браним. Колико данас јавићу Севићу — рече Иван. — Најприје пошљи мени Лазара да га питам. Хоћу да знам хоће ли то њему бити по вољи? — Ја шта ће, море! — Е, онда хоћу да га ја обрадујем!...
Ту ти је сад и отац, па да разговарамо. Лазар обори бајаги главу. — Ево шта, Иво. Баш сад разговарам с њиме и питам га би ли се женио. — Па шта вели? — пита Иван.
— Знаш?! — Знам. Лазар ми рече! И он исприча све шта је са Лазаром било. — Па шта сад мислиш? — Дођох да тебе питам. Турчин се замисли. Он паметоваше од сваке руке, али што год намисли, види да је детињасто.
— упита Станко и показа на Алексу. — Бог ће питати! — Ама док до бога дођеш, хоћу да те питам ја... — јекну Станко и поче дрхтати. — Ја сад с тобом хоћу да говорим!... Упамти, Иване!
И дигло се све — само Мачва ћути... Да ли смемо ми то ћутање у таквим приликама назвати кукавичлуком? Питам: смемо ли ми то?... Не.
!... — Зар мени? — пита она. — Теби, јест!... Зар не проговорисмо толико година речи честито, па јако те питам, а ти ћутиш! — Шта да ти кажем? — Па... ето... — рече он одобровољивши се — јеси ме пожелела? — А што ме питаш?!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Ја не имах никад ни минуте неме, Да питам куд оде уздах што одлеће: Толико је увек било кратко време Између две сузе и измеђ две среће.
И да никад страшни не видим ти престо, Ти ми даде сумње мутно око ово; Но да вечно питам за твој траг и место, Усади ми бедно срце човеково.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
дај овамо, докторе! Један, два, пет — колико их треба! деде, сеци! Сеците му ногу овде! Јок, не питам ја треба ли или не треба: сеци ти само! Тако! Сад види како је ономе онде! Ха, синко!
Арсен се збуни. Хтео би оћутати, ал' ђеда савим упорно гледа правце у очи. — Намћор је! — Знам, знам! Ама ја питам: мариш ли ти за њу? Арсен опет ћути. Хтео би да избегне одговор, ал' и ђеда сасвим упорно гледа у очи и ћути.
Знаш, јединица му је. Ђеда као да изгуби стрпљење: — Чујеш, ти, море, шта ја тебе питам?... Питам ја тебе: кажи ти мени, милујеш ли ти Аноку? То ти мени кажи!
Знаш, јединица му је. Ђеда као да изгуби стрпљење: — Чујеш, ти, море, шта ја тебе питам?... Питам ја тебе: кажи ти мени, милујеш ли ти Аноку? То ти мени кажи!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Питај, Јуло, господина какво смо ми цвеће, ја и ти. Како би нас назв’о? — А зашто да га ја баш питам? — вели Јула, збуњена и румена. — Питај га ти.
« А ја је питам: »Шта ти је, ’рано? Ти си опет назебла«, а она опет у сну говори: »Мене је немилосрдна судба, каже, другом опредјелила!
« А ја га питам: »Па шта би ’тео, роде: што не седнеш?« А он ми каже: »Није ми до седења, ни дивањења, кратко је време, бојим се,
А ја ћу се, каже, стрпити и причекати тебе!« А ја га питам: »Је си ли гладан, старатељу и један туторе мој; да ти спремим, роде, голубића у расолу, то си ти увек радо јево?
Ај, то ја вас питам?« — А они се, веле, ухватили сваки за своје уши, па зинули, па се замислили, а после га питали: »А одакле си ти,
А обе мамице више да не видиду једна другу, него се секираду, а све због будућег зета. Е, сад ко је томе крив, питам вас, што се Јули измакла тако лепа и добра партија?
Све саме бâлске рукавице, од бог те пита каде. Гледам их, боже, па мислим и питам се: та јесу л’ то, боже, моје?! Та зар је у њих стала ова моја садашња рипида!? Како се човек само измени!
К’о сад с поп-Ћиром што се... — Ју, ја и заборавила да вас питам. А ко га је напаствовао?... — Па поп Спира! — Поп Спира! Ју, жалосна, а зашто?! — Па због младожење...
— Та... не удаје се још нико... ал’ може бити — вели бáба. — Ето, фала богу, — две девојке. — А шта ја опет и питам — вели окуражени Нића; — та ето и наше Ракиле... — Па неће ме нико, Нићо, роде! — вели Ракила ђаволасто.
Поваздан би да су на звонари. Е баш ономад сам се баш слатко насмејао. Питам једно дете: Шта ћеш ти бити, Перо, кад велик порастеш? Он каже »Ја ћу звонар бити«. — А ти Иво? »И ја«, каже он.
Е, па ’ајд’ се вуци клипка с њим! И ти ме сад питаш: шта чекам! — Јесте, питам те, Ћиро, шта још чекаш? — виче још јаче гђа Перса, сва зелена. — Шта чекам? Шта ја чекам? ’Оћеш ли баш да ти кажем?
! А часловац је његова сопственост, он га је купио и донео. Да га питам, ко руши православје? А он код владике каже да је пентикостар, само зато што је то већа књига, па к’о вели: и
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Добро; ја сам и с тим задовољан; ја хоћу. — Е добро, драги. Сад опет ја искрено да питам шта ви имате? — Имам две куће у О.
Знам да се она неће кајати, а ни он, јер блага имате доста. — А откуд ти тај глас? — Послали ме да вас питам могу ли доћи да виде врајлу. — Могу одмах, ал’, опет, нек изволе за по сата доћи, док се мало приправи.
Ја стојим овако: свршио сам правне науке, био сам јурат, сад су ме избрисали, но таленат је остао. — Не питам те за таленат, већ за состојаније.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Јест две године питам се ја стално: треба ли да останем ту и пуним ове топове овде или да дунем и бестрага далеко негде од њих побегнем?
сам пута, у чудном неком страху, појурила да узмем твоју фотографију или да гледам твој рукопис и да се над њима питам: Је ли заиста, ох, је ли заиста све оно био само сан?
„Је ли, вели, Миле (а звали су га „мали“ Миле), је ли, вели, Миле, право да ми кажеш, али право да ми кажеш ово што те питам Кад смо ишли овамо, па јашим ја овако испред, а ти позади мене, је си ли који год пут помислио, али право да ми кажеш,
У вечном сам тражењу и узбуђењу и питам се: треба ли, ето да ли треба сићи озго с оних планина у овај ужас и мрак паклени, у ову хучну вреву и животну игру
И ноћу и дању само утваре. Не знам и не умем јасно да се питам, али слутим да постепено и сигурно губим осећање јаве.
Африка
Момци нас са брода ословљавају италијански. Разговарамо са њима. Долазе из Ливерпула и иду за Буенос Ајрес. Случајно питам једнога из кога је краја. „Из Спалата!“ одговара он на италијанском. — Јеси ли Хрват? — питам га нашим језиком.
Случајно питам једнога из кога је краја. „Из Спалата!“ одговара он на италијанском. — Јеси ли Хрват? — питам га нашим језиком. — А шта бих био?
То је као неки вокални акорд, изненадан и прек. Када их питам шта значи песма и какве су њене речи, смеју се и они и њина старија браћа која су пришла и поседала око мене.
“ и понављају песму певајући. — „Је ли о љубави песма?“ Они се бучно смеју. — „Јесте!“ Питам их игра ли се уз песму; одговарају ми да се игра са маскама, али да се то сме само дању и само извесних дана.
Молим Вуијеа да ми каже када буде десет минута пре но што морадне сићи, пошто још имам масу ствари да га питам о своме даљем путовању и да му саопштим, па да почнем скраћивати кад затреба.
Покрет руке овога младића да се заштити урезао ми се у сећање, и док ручамо питам Н–а шта је имао да значи. „Кажу да се белеге које носе губавци по телу отварају од најмање позледе или удара, и да се
Сетио сам се нарочито оних сцена на филмовима, где се виде губавци са веловима преко лица. Питам своје сапутнике за све појединости обољења од губе; како се преноси, појављује итд.
Степенице су толико стрме а пролаз тако узан да се у једном маху као у сну питам: хоћу ли се пробити унапред, хоћу ле се извући уназад, или ћу тако остати?
И не ограђује се само на том покрету руке којим ме је задивио, већ када га још питам да ли би се противило њиховим обичајима ако би се и он сликао крај својих жена. на шта Н.
Ко ће ми доносити воду, ко ће ми кувати чај, развијати постељу? питам бојажљиво. Фонтен увиђа шта се догодило и, исто тако, да једино што може то је да ме охрабри.
Сви га задивљено слушају а онда одједном пукоше у громогласан смех. Питам их шта је. Неки младићки глас објашњава да је гријон певао: „Ти си човек, ти си бео, ти си добар, ти си храбар; знаш
Док спремају, гледам их како се крећу око ватре, и видим на једној неки чудан накит око врата. Питам је шта је то, али, пре но што ми њени укућани и одговоре, заспим.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
КАТИЦА: Оћемо, папа! (С Јуцом отиде.) ЈАЊА: Господин нотариус, да ми опростите што ћим да вас питам: зашто долазите ви у моја кућа?
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
ЉУБОМИР (пауза, неодважно): И шта мислите сад чинити? ПАВЛЕ: Шта? То се и сам питам. Питам се, а не умем да се одлучим. ЉУБОМИР: Свакако, не мислите...? ПАВЛЕ: Отерати жену; осветити се заводнику?
ЉУБОМИР (пауза, неодважно): И шта мислите сад чинити? ПАВЛЕ: Шта? То се и сам питам. Питам се, а не умем да се одлучим. ЉУБОМИР: Свакако, не мислите...? ПАВЛЕ: Отерати жену; осветити се заводнику? Ах, то не!
МАРИЈА: Хоће господин на пут? ПАВЛЕ: Да! МАРИЈА: На дужи пут? ПАВЛЕ (нервозно): Откуд ја то знам? МАРИЈА: Питам због кофера, 'оћу ли онај већи или...? ПАВЛЕ: Немојте ни један, не треба ми!
СПАСОЈЕ: Ама, остави се ти тога наследства, већ реци ти мени... Уосталом, нема шта да ми кажеш, немам шта да те питам. Рећи ћеш ми глупост која је немогућа.
АНТА (завирује): Јеси ли и ти потписан на њој? СПАСОЈЕ: Није, него ти! Је ли ово посмртна листа, питам ја вас; јесмо ли човека сахранили...? АНТА: Парцела 17, гроб 39.
СПАСОЈЕ: Шта имаш ког ђавола да разговараш са мном, ето ти Вукице па разговарај с њом. АГНИЈА: Хтела сам да те питам, знаш, за то одлагање венчања. Знаш ли ти да се то напољу врло рђаво тумачи?
Шта је веће, шта је важније, питам ја вас: кућа или греда? СПАСОЈЕ: Кућа! ЂУРИЋ: Тако је! И сад замислите „Илирију” као кућу, јер то је једна
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Нешто сам се као питао има ли смисла упадати у туђу својину, али нисам имао времена дуго да се питам: Атаман је, такође, већ био у чамцу и прекрстивши своје мајмунске ноге почињао да преде.
- додаде а очи јој засветлеше у сумраку док је нестрпљиво извијала леђа. Нисам морао да се питам, сада сам знао: Рашида је оно дериште из куће крај рампе коме сам пре две године бацио јабуку, а оно се, отресајући
- покушавао је да ме гледа право у очи, а теме му се знојило, иако је било свеже. - Зашто си улазио у цркву, питам те? - Претпоставимо да сам се молио Богу! - Ти? До ђавола, од када ти верујеш у Бога?
Не знам због чега, али револуцију је увек звао оно. Хтео сам да га питам, али мачке су се толико комешале по соби да ми је дах застајао од тога.
Прима ли онолику плату за добро народа? Возика ли се аутомобилом унаоколо за добро народа? - хтео сам да питам, али нисам рекао ништа. Само сам се извукао испод маминих дланова и почео да сређујем посуђе унаоколо.
Нисам је питао хоће ли се вратити на насип или неће, али нисам ни морао да питам: то између нас догађало се без много речи. Караново је дремало у златном заласку сунца.
Хтео сам да питам је ли их он крвавио, или је то иста ствар као с оним сведочанствима, али сам се задржао на време. - Знам, знам!
” - осмехнула се и прошла, аја сам остао да се питам је ли мислила на Рашиду или Грету. - Ти, бубо божја! - окренуо сам Грету на леђа и покушао да јој завучем прст испод
- Само звизни, Рашида! Морам нешто да га питам. Заправо, он има нешто да нам каже. Шапнуо је синоћ да има нешто да нам каже. - У реду!
Нисам га питао шта мисли тиме да каже. Нисам ни морао да питам. Било је то пре неколико дана између другог и трећег часа. Пушили смо у WЦ-y, а Тома Снагатор је стражарио.
- вукао ме је преко трга, а људи су се склањали да нам направе пут. - Где си оставио та писма, питам! - Нисам имао где да их оставим. Писао сам само ја њој. Писао сам јој као да јој пише Маркота, то је све! - А, не!
Причала је застајкујући, али закључак свега је био да је Стојан колосалан друг итд. итд. Хтео сам да је питам да ли би он то био и да има нешто ужа рамена, али има ствари које није згодно да питате некога, чак и онда ако вам је
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Ништ’ то не чини. Питам вас опет: ’оћете ли вашу кћер за мене дати? Не иштем ни крајцаре. Госпођа Татијана мало мисли се, па опет: — Дајте
Хоћеш отворити? — Какав дућан! Зар од паука син баш мора паук бити? Мани се тога! Дошао сам да те питам имаш ли доста лука на продају; рад би’ купити. — Имам, ако хоћеш на киле! — Ал’ арпаџика за сејање? — И арпаџика.
Катица се удаљи. Донесу кану. Господар Софра пуни први пут талијанску лулу. — Е сад, сине мој, да те питам нешто друго. Што си онде све видно, то ћеш ми други пут приповедати. Кажи ми јеси л’ нуспут какву девојку уочио?
Седну на диван. — Господин Кирић изволите сести. — Знате шта ћу да вас питам? — Не знам. — Погодите. — Ваља би вам требала каква мустра из Пеште? — Не. Питам вас, би л’ ви узели моју Паулину?
— Знате шта ћу да вас питам? — Не знам. — Погодите. — Ваља би вам требала каква мустра из Пеште? — Не. Питам вас, би л’ ви узели моју Паулину? — Ви се шалите, — смеје се Шамика.
— Не. Питам вас, би л’ ви узели моју Паулину? — Ви се шалите, — смеје се Шамика. — Не шалим се; питам, хоћете ли узети моју Паулину? — Та не видите да сам сав ћелав и прогрушан. — Колико година вам је? — Педесет.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Божић-Бата, Свети Никола и Деда-Мраз су раскринкани. Питам се кога ће сада измислити мој ујак? ИГРАЊАЦ Игранке су почеле већ првог дана победе, која у том тренутку није
трку са њом и са старим Грком — софистом, јер и корњаче и стари Грци живе много дуже од нас, обичних смртника. Питам се како им само не досади толики век?
Да набрајам даље? – Како онда можеш да живиш са једним егоистом и диктатором све ове године? – То се и ја питам! – Што се не разведеш? – Зашто се не разведем? Због деце, ето зашто!
– Далеко су! — покуша он да буде духовит. – Али ти си, као и сви људи у годинама, већ далековид, зар не, срце? Питам се само на шта мислиш док тако лежиш са рукама под главом и изиграваш љубавника?
—Из Београда … —Сви сте ви из Београда! — зарежа. — Питам те, одакле си? —Из Београда... — понови Нина. Како је Београд био далеко!
Као да је тим »свачим« желео да јој каже: не, мала, ово није учтива господска игра, овде нема разговора, ја сам ту да питам, а не ти! Нисам толико наиван да ме триком поново натераш у људско биће.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Не питам те, ни шта ти би тамо у твојој земљи, ни какви су ти јади дојадили, ни шта си радио, нити ће те ко нагонити да ишта о
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
“ ДЕВОЈКА: „Не уздај се млого на постојанство женско.“ - Чекајте мало да ја питам, а ви одговарајте. (Да му карте, које он промеша и потом јој пружи те извуче једну.) „Јесте ли ми верни?
Чекајте само, док отидете у своју кућу. (Младожењи.). Како стоји, то јест, с аљином младе невесте? МЛАДОЖЕЊА: Ја питам фрајлицу какав јој је густ, па неће да ми каже. ПРОВОДАЏИЈА: И! какав си ми младожења!
ЖЕНА: Мислиш не знам ја куд ти тумараш! Па онда човек је срдит, човек има посла, само да га не питам! МУЖ: Ти све знаш.
МУЖ: Оћеш престати, или нећеш? ЖЕНА: Видиш ти, као да га се неко боји! МУЖ: Оћеш престати, питам ја тебе? ЖЕНА: Муж жени ни капу! О, о, о! Та смеје ти се свет, знаш ли, море? УГЛЕД 5.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Окренем 684-798. Знам да је, већ од пет сати изјутра, тамо. „Јеси ли кренуо?“, питам га. „Мучим се, а ти?” Понекад му рекнем добројутро, пре него што он сличан поздрав упути Београђанима.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Није ово сад Карађорђево и Милошево време... — Море, каква администрација! Борац јеси ли, питам те ја, к’о ја што сам, и крв пролив’о и ране добио у бомбардирању! — Море, у главу сам рањен; у главу, прико!!...
Помисли само, а ми све у банкама аконтирамо. — »А откуда то?« — питам је ја. — »Па је скуцала пару по пару, вели ми она, грош по грош, да ти и не примјетиш.« Па како? питам је ја.
« — питам је ја. — »Па је скуцала пару по пару, вели ми она, грош по грош, да ти и не примјетиш.« Па како? питам је ја. — »Ето тако«, вели она: »док ти спаваш, а ја ти чистим панталоне, па онда извадим понеки грош ајлука.
— Шта радиш ти, море? — викну отац. — Шта питате, слатки отац? — запита Марјан. — Питам те: шта радиш? — Учим. — Шта учиш? — Учим рачуницу! — А баш добро! — вели Радисав.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
И тако време дуже се провело, Ма најзад вако заче чедо бело: „Ох мој Стојане, ох мој друже мио, Не питам тебе што си наумио, Ма ако т' лице и јесте весело, На неко веље ти се спремаш дело; Ал' што је да је, штоно тебе
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
И ту га је оштетио знатно! СУЉО: Шта му је било — ја нити знам, нит питам. Његова ствар. Кад је он тражио — а, прича се, и по три-четри за ноћ — мене није питао.
Зашто? — то ми грми у глави, ефендијо! Ко да ми главу разноси! Зашто? Зашто? ЈУСУФ: И ја се питам. Хасанагу су исцрпли последњи бојеви.
Па су ми успут пале на памет и разне сплетке беговске. Хасанага о томе ћути, а ја га не питам. Бегови нерадо гледају толико власти у Хасанагиним рукама. Стално га нешто боцкају.
МАЈКА ХАСАНАГИНА: Немој, беже, тако брзо, ко с коња! Хоћу да те питам можеш ли да нам помогнеш. Можда је теби спас у рукама. Ако можеш, помози, душу ћеш себи олакшати!
Разумеш? ХАСАНАГИНИЦА: Шта ти је рекао? Јеси ли га питао зашто? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Вредело би ми колко да питам коња на коме сам дојахо, или камен за који сам га везао. Није Хасанага оставио места за разговоре и питања. Зашто?
Али да видиш даље. Тако ти ја, ручо, па седим и пушим. Док ће ти она мени — да ти покажем сабљу. Каку сабљу, питам ја, каже: ону у соби. Ајде да видим. А осећам колко је сати. Уведе ти она мене у собу...
Шта то значи? Значи: ага има неке велике бриге! Све иде у прилог оном како сам казао... ХУСО: Боље да питам Суља... (Прилази Суљу и Ахмеду) АХМЕД: Ти то, богами, прилично успешно!
На пример, да се попнем на софру, пред сватове, да се разголитим, да питам како им изгледам! Могу да нудим да пипају, да провере!
БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Кадија присто. Сад долазим од њега. Немо да се нађеш увређен, али ред је да прво њега питам; сад је он актуелан. Кад сам му реко, није ни обрву подиго.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Прозори собе ћилимом застрти, да се споља из собе светлост не види. Ја је гледам, чудим се и питам: — Нано?! — А? — тргне се она и баца рад, па кад види да сам то ја, она га опет узима. — Што не спаваш? — А што ти?
! — А? — тргне се она и баца рад, па кад види да сам то ја, она га опет узима. — Што не спаваш? — А што ти? — питам је. — Спавај ти чедо, спавај. Нана је спавала па сам се дигла на „подранку“.
— Ево, узми! — велиш ти озбиљно и пружаш ми. — А што ти не једеш? — питам те, гурајући оно у уста што ми дајеш. — Па такав је ред — одговараш ми озбиљно — мужу жена треба најбоље да дâ...
Уста ти скупљена више на плач него ли на осмех. — Шта ти је? — питам те задовољно јер знам да о мени мислиш. — Ништа! — одговараш ти и узимаш метлу да поновиш чишћење.
Кажи ми га, па да му насред мâле главу разбијем. — Зар си ти таква? — питам те смејући се и уживајући у твојој муци. И ти не престајеш да ме молиш.
Међу ружама опазих повећи земљани суд — „ћупче“, покривено лишћем. — Шта је ово, нано? — питам, а већ сам се саго и дижем мараму којом беше покривено. — Не, не! Остави, сине, то је мантафа.
Нагох се на прозор. — Шта ћете? — питам их. — сад ћемо да вадимо мантафу. Знаш ли, да и ти имаш? Метнула је „она“. — Ех?! — и нагох се јаче к њима.
Косе јој шибају, образи горе, очи цакле, а она игра и пева. — Шта ти је? — питам је сада. Али она главе не диже. Као да не сме да ме погледа.
За кога другог?... Немој. Чекај Божић. Сутра ће. Ено, већ је дошô у Текију... — Код кога у Текију — питам је разрогачено, — да идем, да га видим? — И потрчим. — Не, не — зауставља ме. — Не мо’ш да га видиш.
Још би хтела, но ја се трзам. Пружам јој нафору и питам: да ли је ко долазио? Али да знате каквим је гласом питам! Гласом од кога она сва расте и понизно одговара: —
Још би хтела, но ја се трзам. Пружам јој нафору и питам: да ли је ко долазио? Али да знате каквим је гласом питам! Гласом од кога она сва расте и понизно одговара: — Кумашини, сине. Заустављах их, док ти дођеш, али немају кад.
Само тако ћути. Срамује се од нас и ништа, ништа неће нама да каже. Те морам другога, кад му овако дође, да питам, молим, да ако њему што није казао, потужио се, а он нама ништа неће да каже. Испричах јој што сам знао.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
И мирни месец ћути над мирних гробови', а ја га, душо, питам о нашој љубави; о твојој души, душо, о вери њезиној, а месец се осмену, у злоби вечитој; — на месец сам ти пружô, а ти
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Она му рече: — Нема никога. А он вели: — То не може бити. Онда му жена одговори: — Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?
Он ме је молио, Усуде, кад сам код њега био на конаку, да те питам шта би то било. Онда му Усуд одговори: — То је све зато што не поштује оца и матере; њима баци иза пећке да једу, а
кад сам ноћио у једној кући, тужио ми се домаћин како му се говеда не даду него све натрашке иду; па ме молио да те питам шта би то било.
Кад је тамо дошао, рече му ханума: — Човјече, видим да си нешто тужан, па сам те зовнула да те питам шта ти је. Он јој одговори: — Прођи ме се, женска главо, кад ми помоћи не можеш!
— Е, мој побратиме! — проговори царев зет — не идем ја да тебе ћерам из цареве кћери, већ те тражим да те питам шта ћемо сад: изишла моја жена из јаме, па што тражи мене, којекако; али тебе, што ми је нијеси дао извадити из јаме!
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
МАКСИМ: Тако. Тражим, да полудим. СОФИЈА: Зашто ме ниси питао? МАКСИМ: Дакако! Да оставим сав посао па да питам милостиву госпођу, гди ћу што наћи. Ти да не дираш у моје ствари, јеси ли ме разумела?
МАКСИМ: Бог ти добро дао, Маго. Шта радиш, Маго? МАГА: Фала богу, браца, здрава сам. дошла сам, ето, да питам нешто сека Соку. МАКСИМ: А шта ћеш је питати. Ако оћеш да те поквари, то уме.
Баш добро, вратила се. 5. МАГА, И ПРЕЂАШЊИ МАГА: Ето, заборавила сам, да те питам. НИКОЛА: Мани се свега, Маго, данас се раздаје награда доброј жени. Иди брзо, те се обуци, може пасти на тебе коцка.
ПУТНИК: То јошт није тако велика увреда; јер може бити да онај који тако пише, има право. ДОКТОР: Питам ја вас, јесте ли ви читали то неваљалство? ГТУТНИК: Које неваљалство?
Него да је питаш, оће ли да пође, пак да је дамо. СТАНИЈА: Што ћу да је питам? Ако је не даш, сама ће отићи. Не видиш ли да је свет покварен? НЕША: Немој тако, мајка.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
3 Када те питам шта си снила ноћас, Кажеш да не знаш, или се насмешиш; Да л збила снито заборавиш очас, Ил загонетку не желиш да решиш?
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
“ ко би то све издржао сем рођених Београђанки, питам ја вас? На крају, ко би мирно отрпео да се половина Југославије лети на мору представља као да је из Београда, а у
Матори је ћутао гледајући замишљено испред себе. После извесног времена, подиже поглед и рече: — Питам се постоји ли уопште нешто на овом свету што теби не изгледа... како оно кажеш? — Фалш ... — Јесте, фалш!
начин о целом човечанству, да сам сујетна, уображена и све, али свака њена оптужба звучи ми апсолутно као комплимент! Питам се само како ће се завршити тај филм и за кога ће се на крају испоставити да је убица?
“ Чудо једно колико је презирао свет око себе! Питам се само шта ће да се догоди ако се Мишелино пређе и не постане геније, па буде морао да враћа сву ону лову? Чабар!
И мада нико никада није видео некога да тамо игра голф или нешто слично, читава ствар се ипак зове „Голф-клуб“. Питам се само зашто? Да ли због Голфске струје или због сира и војне музике? Ни дан-данас ми то није јасно.
— Имате ли свице? — питам златаре. — Свице? Какве свице? — Љубичасте. — Свице, на жалост, нисмо још добили, али ту су вам шкорпије, вилини
Он је изиавио да ће предузети потребне мере против несавесних трговаца који увозе буђаве сиреве. Па вас ја сада питам, поштовани друже уредниче, докле ћемо увозити покварене капиталистичке сиреве који су сасвим разумљиво црвљиви, јер
Докле ћемо их увозити, питам, када имамо наше здраве сиреве? Јер, мој случај није усамљен, друже уредниче; прошле године моја жена је купила у
А шта је то тридесетак речи, питам ја вас? Па то се заборави док кажеш — бритва! — Јел ова куца у питању? — упитах, мања од маковог зрна, поучена
— Мишелино, љубави, па како ти је у војсци? — питам га забринуто, а он се церека и каже: — Феноменално! Стално нешто као трчимо, пуцамо и прескачемо... Максималан провод!
Где то? У Чланцима под насловом „Типична југословенска породица“! Питам се само шта раде ти експерти Уједињених нација!
— Ипоред тога, то је диван брак! — Ко каже да није? — слаже се матори. Питам се само због чега спавају са отвореним вратима од собе?
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
дрхтуриш, зрако, те ми грејеш трнце у прашки зрења, кад се питам: Шта ли толико тежи да се горко жали? Из воде блесне небеско острвце.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
Но гле, ја забрбљао, а не питам те како си досад животарио. МИТА: Како? По нашем обичају: ако се ко жени, ја проводаџија; ако је даћа, ја држим слово
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Изиђе Жућа, на сунце шкиљи, смешка се сваком зрачку, па онда вели: „Питам се, је ли, шта ли то рекох мачку? Тако ми репа и мудре главе, бунцȏ сам нешто, шашав од страве!
Читаве ноћи небом се скитам, где ли је звезда најлепша, питам, док модру зору не зовну петли. А кад је нађем, кући је носим, нек мојој мами у седој коси вечери сваке светли.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Има ли доброг вина тамо? — Да, али бисмо га морали пити у мраку. Идем да питам сина.. Ако он пристаје, довешћемо чамац до вас и поћи.
— Шта си јео? Острвљани се муче да извуку нешто из чамца. По шуму, изгледа да су то нека ужад и балони. Питам се да ли ме виде. Онда одлазе тако натоварени. Сви; једно по једно.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
А где да га нађем, питам ја, зар је лако сетити се телесне грађе у буци која руши лагуме лобање. Отклоните своје трубе анђели, мамузама не
покорни ни сопственом знању спремите се за туризам по паклу мада пресуда још није пала Картароши да вас нешто питам има ли за мене места за столом хоћу да играм чак и без весеља можда је и милост коју чекам само обрт у божанској
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
САРКА: Да ми је само знати шта му је то требало? СИМКА: Баш и ја се то питам. АГАТОН: Е, шта му је требало? Знао је он добро шта му је требало.
Увек разговара о другим стварима. ТЕТКА: Не волим, знаш, да држим туђ новац, а да не предајем рачун. ДАНИЦА: Да те питам нешто, тетка? ТЕТКА: Питај! ДАНИЦА: Кад ову кућу прими наследник, ми нећемо, је ли, остати даље овде у стану?
Је ли ко питао адвоката; је ли он то одобрио? Јесте ли ви, на пример, питали адвоката? МИЋА: Како, ја да питам адвоката? Шта имам ја да питам адвоката? Он би могао мене да пита: „Желите ли, господине, да се уселите у кућу?
Јесте ли ви, на пример, питали адвоката? МИЋА: Како, ја да питам адвоката? Шта имам ја да питам адвоката? Он би могао мене да пита: „Желите ли, господине, да се уселите у кућу?” Он мене, а не ја њега.
Е, ал' ја сам имао за то нарочите своје методе. Питам окривљенога људски, и што кажу човечански, он неће да призна. Неће, добро!
АГАТОН: Саопштићу ја то, не брините, али ако ми дозволите, хтео сам нешто онако сасвим издалека да вас питам? АДВОКАТ: Питајте?
АГАТОН: Знаш ко сам, па шта питаш? ПРОКА: Питам, јер хтео бих да знам по чему ти имаш већега права у овој кући него ја и него овај, и него овај, и него овај?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Кад буде време, јавиће се. Шта је?... За тебе не важи наредба? — обрати се мени. — Опростите, хтео сам само да питам када воз полази?
— А ти? — обрати се капетан мени. Рекох му своје име и презиме и занимање у грађанству. — Не питам те то, него какву си службу вршио у батерији, имаш ли чин? — Ђак, поднаредник.
Гле... помислих, чекај да „профитирам“ нешто, док није наишао командант. — Па овај... — питам је ја — је ли, снао, богати, теби нешто није добро. — „Вала богу, мени ништа не фали.
— Чекај, бато, док ти зафијуче над главом. Тада ћу те питам!... Наједном, људи заћуташе... Испред једног дрвета, поред пута, налазио се у седећем ставу леш аустријског војника.
— На своја места! — зачу се команда, и батерија крете. — Не да ми се — вели очајно Александар. А знаш каква је! Питам га откуд је виде у мраку. — Е... сукња...
А шта си ти у батерији? — Господине мајоре, ја сам водник другога вода. — Аха! — он се насмеја. — Знаш, питам да нису пратили некога који набавља фураж. Добро, добро! — Па се окрете: — Ордонанс!...
Видим ја да нешто није у реду... Посилни ми придржа коња и ја сјашем. — Је ли, снајо, како болесница?... — питам. Тек ти се она на мене разрогачи: „А ти ли си тај!“ — и скреса ми нешто по сељачки.
Тек ти се она на мене разрогачи: „А ти ли си тај!“ — и скреса ми нешто по сељачки. Ја се као нашао у чуду и питам је, да се она случајно није преварила.
— Али мало после запита блажим гласом: — А што ти питаш? — Па... ништа, господин потпоручник... Питам. — Јанкуљ стави ашов уз тело и стаде мирно. — А да ли би ти хтео мало? — Ја би, ако би ми ви дозволили...
Испод дасака и старих ћилимова пронађох прилично буре, да га једва извукох и докотрљах до отвора. Питам је одозго: има ли још кога да помогне, јер ћу га тешко сам спустити.
Хвала богу, здрав сам. — Заћутао сам. Предосећајући несрећу, плашио сам се да га питам даље. Оно јес... главно је здравље. — Он обори поглед и поче сабљом да буши земљу. Господо, изволте у кола!
“ — А, ’оће јест! — додаје огорчено командир, нервозно чупка хлеб, и ваља мале лоптице. — Како си ти? — питам је ја. — Ти стиже, стиже?
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— Гле, молим те, чуда! рече му Велимир, смешећи се. — А кад пре добави ту чашу и шећер из комшилука? За воду те не питам с тога, што знам да је имаш бесплатно. — Е, немој баш тако, братићу. Имамо и Ми по нешто, и ако смо сиротиња.
— Бога ти, ко је ово... какав је овај писар ? — Хе, братићу, па господин Пера... знам га. — Питам те онако... какав је човек ? Он нешто много прети учитељима. — Прети ја. Шта ћеш му — сила је велика.
Нећу ни да вас питам да ли сте доиста говорили против владе... — капетан затеже овде, — јер сам уверен, а и чуо да сте миран човек...
нарочито у последње време, ступила у тако пријатељство и поверљивост, да овај сад стаде премишљати: како би било да је питам за узрок ове промене, па ако је штогод онако... да јој ми можемо помоћи, онда да скочимо...
— Како хоћеш... како год ти хоћеш. Ако ти рекнеш, нећу ни ја ићи... Како год ти кажеш !... — Ама не питам те ја за одобрење да идем, него за мишљење, рече она, смешећи се. Како ће то изгледати?... Да ли има смисла ?...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
95. С јадом сам ти на двор дошла, јад је мене! Да обидем бона тебе, боре доме! И да питам јадна тебе! много јадна! С чим си ми се ти понио, добар доме! Е си дворе саградио, граде доме!
Нове дворе самотворе, само јадна! Па сам јутрос доранила, ишла у јад! Да те, доме, с јадом питам, дуго јадна! Како ти је у тамнилу, тамној мене! У тамнилу без виђела, виђ’ ме јади!
“ Проговара са брега девојка: “Не гледам те да ме младу љубиш, Но се питам чим сокола раниш!“ “Лице кварим те сокола раним, Сузе роним те сокола појим, Ја га раним да ми абер носи, Да ми
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Остали седите. Идемо редом. Име? ВАСИЛИЈЕ: Василије, господине! МИЛУН: Лаже, овај га зове Стефан! МАЈЦЕН: Сад питам њега. Кажеш, Василије? ВАСИЛИЈЕ: Да, господине, Василије. Василије Шòпаловић. МАЈЦЕН: Престани с тим „господине”!
ГИНА: У Русији? ВАСИЛИЈЕ: Нисам мислио буквално, у правој Русији... Него, ово сам хтео да вас питам: ми бисмо овде у дворишту држали пробе, ако не смета... Знате, да не бисмо и за пробе плаћали посебно.
ДРОБАЦ: Ниси случајно нека скитница? Или коцкар? ВАСИЛИЈЕ: Зар вам ја личим на коцкара? ДРОБАЦ: Питам. Због Уредбе о телесној казни.
Зато питам. ВАСИЛИЈЕ: Ја сам исправан грађанин! ДРОБАЦ: А, кад си исправан... да ли ти мене поштујеш? ВАСИЛИЈЕ: Молим?
да ли ти мене поштујеш? ВАСИЛИЈЕ: Молим? ГИНА: Наравно да те поштује! ДРОБАЦ: Њега питам! ВАСИЛИЈЕ: Поштујем вас, наравно! ДРОБАЦ: Ја кад уђем у хотел „Париз”, сви ућуте!
(Гини) Неће он знати како је мени име! ГИНА: Дробац! ДРОБАЦ: Тачно. Дробац. А ни ово што га питам неће знати! (Василију) Знаш ли зашто сам Дробац? (Гини) Не зна. (Василију) Зато што дробим коске! И вадим дроб!
СИМКА: Како ти мушкарци уопште немају критеријум! ГИНА: Само нека је ново, и нек је туђе! БЛАГОЈЕ: Питам се чему ли служи толика лепота! То није само зато да се грли... СИМКА: Једино што на њој вреди то јој је коса!
ТОМАНИЈА: На месту су их побили! Из машинке! СИМКА: Кога? БЛАГОЈЕ: Ко? ГИНА: Ја немам снаге ни да питам! ДАРА: Има ли у овој кући чаша воде? СИМКА: Ко је у кога пуцао? ТОМАНИЈА: Убили су окружног начелника!
ВАСИЛИЈЕ: Кажите ми... где је сада ваш пекар? СИМКА: Станимировић или Словић? ВАСИЛИЈЕ: Питам у принципу... Где мислите да треба да буде пекар? СИМКА: Где ће бити него у пекарници? ВАСИЛИЈЕ: А апотекар?
То би било превише компликовано за његову памет! ТОМАНИЈА: Зашто се онда шуња овуда? ДАРА: То се и ја питам! ГИНА: Мени је лакше кад знам да је овде! ТОМАНИЈА: Зашто лакше?
ВАСИЛИЈЕ: Кажем ти, да гледаш своја посла! ЈЕЛИСАВЕТА: Смем ли да питам шта мислиш куд ћемо сутра? ВАСИЛИЈЕ: Смеш. ЈЕЛИСАВЕТА: Па... шта мислиш? ВАСИЛИЈЕ: Ништа.
ЈЕЛИСАВЕТА: Какви смо, нас и Глуваћки поток може да подели!... А пара, боље и да не питам, немамо? ВАСИЛИЈЕ: Знаш да немамо. Последње што смо имали, дали смо за закуп кафане!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Ви сте моја буна. Знам да вас драган зове, за ништа вас не питам. Ако вас живот боли, ако вас неко воли, ја вам честитам. ЊЕГОШ У ВЕНЕЦИЈИ Насмешио се последњи пут.
“, „Бошко и црњо!“. Па се питам: ко зна ко смо били, откуда дошли, како име добили и зашто? Све до мога оца писали смо га старословенски: Церњански.
Брод као да стоји. Онај други љуља се као сенка, недалеко од нашег. Питам рибаре шта им уче, у школи, деца. Али ми они невесело одговарају да рибање прелази са оца на сина и да и на нашем
Кола ме чекају. Дали су ми веле, печену гуску, и флашу шампањца. Могу вечерати на путу. Питам треба ли да се одјавим команданту. Веле, није потребно.
Међутим, у Коморану, кад стижем, треште митраљези на мосту, код станице, као сред Галиције. Питам: шта је то? Веле, разграничење нове државе. Туку се неке чешке компаније и неки мађарски хусари.
Ако покушам да пређем границу, код Сегедина, ухапсиће ме. Ја онда питам железничаре како је у Пешти. Веле, тешко је. Много је сиротиње.
Невесео је и Коста. Вели, напустио је војску. Питам, зашто? Вели, он је, као активни официр бич одмах примљен у војску и служио је у пуку, у Нишу.
А да их чујете како говоре о Пољацима и Чесима. Гони их, неко их гони. Паметни, мирни људи седе са мном. Ја их питам за винограде на Рајни. Јесу ли још пуни сунца?
Гони их, неко их гони. Паметни, мирни људи седе са мном. Ја их питам за винограде на Рајни. Јесу ли још пуни сунца? Питам их је ли истина да су Шпанији понудили локомотиве јевтиније него ико.
Јесу ли још пуни сунца? Питам их је ли истина да су Шпанији понудили локомотиве јевтиније него ико. Питам их је ли истина да су лекари решили да, понедеоником, бесплатно лече.
” Но ја знам да се морнари не даве више, одвише често, у мору. Питам га да ли је још обичај да мртваце сахрањују у барке, које пуштају, кад је бура, на море.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— упитам. — То не знам. Видим да има тамо нека земља, ал' нисам питао како се зове. — А одакле си ти? — питам. — Па, ето, ту ми је за једно пола часа кућа. Ту сам се и родио.
— Што се туку? — питам. — Па наредба је таква да се сви шкандали врше ту, пред очима полиције; јер, знате како је! Где би шеф и остали
— приметим у страху. — Остарио си, а не знаш ни оно што знају и мала деца по улици... Питам ја тебе, још једном, како си тако могао проћи улицом и изазвати нереде, и то још на ненадлежном месту?
— рече министар гледајући смирено у своје ћилибарске бројанице. — А народ? — питам. — Који? — Па народ у тој земљи о којој говори та занимљива прича? — Ништа! — рече министар. — Баш ништа?
неке, упорне, дотерују везане. — Какав је ово збор? — питам једног. — Ко ти га зна! — одговори ми равнодушно. — Ваљда није опозиција? — Опозиција!
— Ти! — Ја? — опет понови онај питање још љутитије. — Ти, разуме се; кога другог питам?! Први се прекрсти, слеже раменима и рашири руке као да би тиме рекао: „Будибокснама, шта овај пита!
” Али гласно не рече ништа, већ с неким чуђењем на лицу гледаше свога друга. — Шта се крстиш? Питам те јеси ли ти читао ту књигу песама, или ниси. Шта је ту као чудно?
Шта је ту као чудно? Први се опет прекрсти, па после тек додаде: — Питам ја тебе сад: јеси ли ти луд човек, или ниси? — Којешта. Не разумем те. — Ни ја тебе.
— Којешта. Не разумем те. — Ни ја тебе. — Шта имаш да разумеш, и шта се ишчуђаваш?... Питам те: јеси ли читао књигу? — Питам ја тебе: јеси ли ти паметан?
Не разумем те. — Ни ја тебе. — Шта имаш да разумеш, и шта се ишчуђаваш?... Питам те: јеси ли читао књигу? — Питам ја тебе: јеси ли ти паметан?
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Ја се сагох и једва га познадох. — Јес' ти, Јово? питам га шапатом. — Ја. — Шта је? — Славе ти реци јој нек припева Милицу за ме. — Је л' Ђокину?
— »А шта би му ти радио?« питам га ја. — — »Ехе, 'нако виђео би он његово добро јутро«. — Тако то ми рекли па прошла и година.
Спремимо се ми, па 'ајд'. Кад бесмо, 'нако, преко оног прелаза, на киселој води, питам ја Жику: »Шта би ти радио, да изађе сад пред нас ћопо?« — »Куку и до Бога, да 'оће, не би га мајци више 'вокатир'о«.
Винарски трговци журно ваде врањеве и чепове, а црвена течност куља у Саву. »Шта је то ?« — питам једнога. — »Нећемо више да трујемо рођену браћу. Просипамо овај отров...
»По Богу, браћо, шта је то ?« питам их зачуђен. — »Ето, сад смо сви једнаки, јер смо сви деца његова...« Крстим се од чуда и хвалим Бога!
»Шта је ово ?!... Нешто ће да буде... али шта? Да питам тетицу?! ... Свеједно, биће штогод лепо, занимљиво, чим тетица нешто шушка, крије... па тек изнесе ми лепу играчку.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Чим се приближе избори, он тебе пита: како, газда-Јевреме? (Спази му новине.) Уосталом, што те и питам, кад ето ти пуни џепови новина? ЈЕВРЕМ: То онако. ПАВКА: Није онако, Јевреме. Знам ја тебе.
ВИИ ЈЕВРЕМ, ИВКОВИЋ ЈЕВРЕМ (пошто су остали сами): А овај... шта сам оно хтео да те питам, господине Ивковићу? А, тако. А... идеш ли мало у Београд, а?
ЈЕВРЕМ: А је ли моја Павка индивидуа? ИВКОВИЋ: Да! ЈЕВРЕМ: Е, хвала ти. То сам, знаш, хтео да те питам. А велиш начелник добио поверљиво писмо да нађе мекшег човека? ИВКОВИЋ: Тако се чује! ЈЕВРЕМ: Може! Може!
ЈОВИЦА (седајући): Имам, знаш, неке наполеоне, па рекох да их не дајем из руке док тебе не питам за курс. ЈЕВРЕМ: Море, другом ти тај курс, немој мени!
ЈЕВРЕМ (грчевито прихвати): Е, видиш, Срето, баш сам то и хтео да те питам! Видиш, они из Београда траже мекшег човека; зар ти не налазиш да сам ја мекши од Илића?
А што брате? Ја сам војник, тако сам васпитан, војнички. Досад сам био у овој команди, сад прелазим у ову. Не питам ја ко је старешина, него: „Разумем!” ЈЕВРЕМ: Па јесте! А како велиш, је ли све онако спремно? СЕКУЛИЋ: Шта спремно?
СПИРИНИЦА: Шта си раскинуо? СПИРА: Ама, не прекидај човека! СПИРИНИЦА: Та пусти ме да га питам. СПИРА: Ето Павке ту, па нека га она пита! ПАВКА: Шта си раскинуо, Јевреме? ЈЕВРЕМ: И квартир и прошевину!
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— Те још какве стенице? Све оне народне... политичке стенице. ’Ајде, разбуди се... имам нешто да те питам. — Сад, господине, само док припалим једну. — Је ли, ти ћеш то боље знати него ја.
— Ама, немој ти мени сад те твоје ужичке шеретлуке да продајеш, него чу ли шта те питам? Који би онако, по твом мишљењу, био чврст и сталан у својим принципима, и не би га деморалисала власт? — А-ја!
— Па, добро, чу ли бар шта те питам? — Опрости, ја не чу’. — Е, па видиш, дакле слушај! Има ли који да ’нако није служио у војсци а да га је председник
Чим чу то име, лупи се Срета по челу. — Врло добро, врло добро! Шта ту имам да га питам и да тражим преко хлеба погаче. Њега ћу ја. Дивота! Славно!
Ама кмет несам, господине, па мука! — Па сâм си крив што ниси. Ето, реци само хоћеш, а за друго те не питам. Јер овако се више не може, баш не може!
Баш јуче питам за вас, па велим: Који је оно господин, баш би се, велим, радо с њим упознао«. — »И ја вас познајем«, вели први:
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Ја се питам: вид очињи да ли вара ме? Ено жене, насред Саве, ено мараме! Стари, млади, деде, бабе, богати, сиромаси: Кад је
питању су уважена господа Коју, на путу до царствујушчег града Вијене, Ваља безбедно пропустити крај Беле Стене... Питам се, ипак, шта би мислио о њима, Док пролазе, у кочијама и на коњима, У меким чизмама, с марамама око вратова, Један
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
— Не знам шта је сада, Не питам шта ће сутра бити, Лежим у тами као клада, И живци су ми свега сити. Удар у мени неће наћи Искру што таму
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
— Старо дрво сломи, не исправи. — И звјерад су исто као људи, род свакоји своју вјеру има; за кокошку и орла не питам, но што стрепи лаф од гуске, кажи! КНЕЗ РОГАН Ја се овој и чудим работи!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Знаш, сад године неродне и не могу да се све напуне, па зато сам те и звала да те питам: како би било кад би се ко нашао да чува у њима вино, да им не би обручи поиспадали од суше. Ти већ знаш то.
— Па шта ми ради мој Митица? Где је? Здрав ли је? И што ми се никада не јави, када дође, да га видим. Колико пута питам оне моје за њега и за све вас, а они или ми не одговоре, или можда ми нешто и кажу, али ја не чујем, па мислим да ми
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Стана тада бјеше, Боже ми опрости, пед краћа, а ето до мало ће да се удава... Тако скоро у једној кући на Цеклину, питам: „Камо она мала?“ — „Малу зову мајком већ“, одговори ми њезина иста мати, смијући се. — Ја се прекрстих.
“ Па онда протежући се и зијехајући, као тобож да забашури, рече: „Ја, дијете, шћах нешто да је питам, нешто о...“ Па онда навлаш зјевну, не знајући шта ће измислити; па опет додаде: „Може јој бити, питаћу је сјутра“, и
Хоћеш ми домазета!... Нећеш, божа ти вјера!“ придаде стара ијетко. „А оће, божа ти вјера, ако се ја овде за што питам!“ одговори сердар и диже се пут ње, мрачан и натмурен, као да ће му град из чела ударити. „А што?...
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
“ — „Е! мој побратиме! (проговори царев зет) не идем ја да тебе ћерам из цареве кћери, већ те тражим, да те питам, шта ћемо сад? изишла моја жена из рупе, па што тражи мене, којекако; али тебе! што ми је нијеси дао извадити из рупе.
Он ме је молио, Усуде, кад сам код њега био на конаку, да те питам шта би то било.” Онда му Усуд одговори: „То је све за то што не поштује оца и матере; њима баци иза пећке да једу, а
кад сам ноћио у једној кући, тужио ми се домаћин како му се говеда не даду него све натрашке иду; па ме молио да те питам шта би то било.
” „Не, честита царице, него сам чуо да се мислиш с добријем часом удавати, пак сам дошао да те питам јели ти потреба од каквијех хаљина за вјенчање.” „Какијех хаљина имаш?
” — „Е! мој побратиме!” | проговори царев зет, „не идем ја да тебе ћерам из цареве кћери, већ те тражим да те питам шта ћемо сад? изишла моја жена из јаме, па што тражи мене, којекако; али тебе! што ми је нијеси дао извадити из јаме.
казуј одмах.“ Она му рече: „Нема никога“ а он вели: „То не може бити.“ Онда му жена одговори: „Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?
Кад краљу књига дође и види шта му пише, он рече посланику: „Ја ти, пријатељу, не могу ништа одговорити, док не питам ђевојке,“ По том отишавши к својој кћери каже јој, како је та и та краљ проси за свога сина и послао прстен за
ја те не могу одријешити од гријеха прво него питам | владике, него дођи сјутра.“ Кад по том исповједник отиде к владици и замоли га да он одријеши грјешника од гријеха,
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
(Излази) ЦМИЉА: Дако ми чудо нанесе неку прилику! А ви шта рекосте шта ћете? СКИТНИЦА: Ништа, само нешто да питам. Боже, колика кишетина! А ово напољу изгледа неки митинг? ЦМИЉА: Аха. Говори неки Вилотијевић.
МИЛЕ (пробуди се): Ја се од таквих ставова ограђујем! (Поново заспи; враћа се Иконија) СКИТНИЦА: Да вас питам. Сад баш кажем овој вашој, за шанком.
ЦМИЉА: Каже Иконија да вас називају Ћора! АНЂЕЛКО: Па шта с тим? ЦМИЉА: Ништа, само се питам што вас зову Ћора кад нисте ћорави! АНЂЕЛКО: Ћора, то је од ћорисања, погрешно сте протумачили корен!
ЦМИЉА: Јеси приметила да се уопште не познају? ИКОНИЈА: Наравно, лаже док зине! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Могу ли нешто да питам? ИКОНИЈА: Само питајте! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Који су вам оно војници напољу? ИКОНИЈА: Какви војници?
ИКОНИЈА: Јесте л се провели, ил те прерадио? ГОСПАВА: Ти не забадај нос! ИКОНИЈА: Ја не забадам, него питам! Фалила си га, не знам ни сама, у звезде!
ИКОНИЈА: Шта, уватила си да је ожењен? ГОСПАВА: Да ти не би да ти ја полажем рачун? ИКОНИЈА: Морам да питам, кад ниси дошла на време! Они зградилишта чекали, чекали, па на крају опсовали и отишли!
Видла си како се сместа експресирала! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Седите ви, само ја нешто да питам. (Прилази Иконији) Ко вам је ова што истрча? ИКОНИЈА: Која ће бити, Госпава!
ЦМИЉА: А шта да точим за те ваше војнике? ВИЛОТИЈЕВИЋ: Сад ћу да питам. Капетане! Па где су? Кад су отишли? Што сте им дозволили да изађу? ИКОНИЈА: Ја дозволила?
ЈАГОДА: Је ли ти казо куд путује? ИКОНИЈА: Није. ЈАГОДА: А шта, да одем на станицу, да питам за где иде воз у десет и триес? ИКОНИЈА: Не вреди ти ни то.
) ИКОНИЈА: Човече, шта то би? ЦМИЉА: Шта је са Ћором? ИСЛЕДНИК: Налетео! Десето! Тонац! ЦМИЉА: Не смем ни да питам... ИКОНИЈА: Је ли жив? (Затамњење) ВИИ СЛИКА (Периферијско гробље.
Није му се, ето ти, дало ни Кнез Михајловом несретник да се прошета! СТАВРА: Ја се све питам шта је то било соном његовом ногом! ЦМИЉА: Тако ме то потресло!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
написане књиге читам, или уједињен у ком безмолвном месту ходам; о Том МИСЛИМ, О ТОМ се упражњавам и ТО уздишући себе питам, откуд сам на ови свет дошао? Шта сам у њему чинио? И куд ћу из њега поћи?
желећи и иштући. Ја те не питам је ли он монах, ни је ли он добри старац, него је ли достојан поштеним човеком називати се?
” Недалеко од Хормова на[х]оде се нека прекрасна поља која Албанези не зову другојаче него „Лепажита.” Питам и[х] ја шта то значи? „Не знамо“, | кажу ми, „то је име поља.
Познамо се и поцелујемо. Кћи стричева, коју сам при сиси оставио, она сад домаћица и с[а] сином великачким. Питам за једнога комшију, чичу Мијаила. Нејма га; давно се преставио. За другога, с друге стране, чичу Лазу - и он такођер.
Жена, јоште здрава и млада, следователно за рађање људи. Питам је, зар не може другог мужа наћи. Каже ми сирота уздишући: „Нашла би[х] ја давно себи мужа, али, веле, да црква не
не марим, у добром сам месту; свуда Греци, најпаче имући, љубе мусе и стране језике, само ваља дати им се познати. Питам домаћина, архимандрита Јерусалимца, какове се школе и учитељи у месту на[х]оде.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— А шта си то ноћас радија, а? — запита га кувар издалека. Бакоњи се прекиде дах и ноге му почеше клецати. — Питам те: зар ниси спавâ ноћас, кад ниси могâ устати раније, него да ја звоним! — Бо... лија ме трбу! — досјети се Бакоња.
Зар је преминуја гвардијан? — пита их Бакоња. — А ди си ти, јадно дите? — рече Грго. — Шта је с тобокаре? Ја све питам од јутроске: ама ди је мали Јерковић, како то да њега нема, кад ми је највише од прише?
И с меном је сад таки. Не гледа ме у очи и говори ми припокорно, кâ да ће се исповидати у менека. Шта је то, питам вас ја? Јесу ли то шкале прико зида обноћ, па прико гребља ка слугама по сву ноћ, кад је... — Шта то говориш Грго?
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Чађевић прилази багрему, израслом у ноћи, црном према снегу, наслања се на њега, окренут Аћиму: — Знаш што те то питам — мукло шапуће. Аћиму је мати више пута причала: под овим багремом, Василије, први њен домаћин, оштрио је ножеве.
— Ја сам. — Зашто си скупио народ? — Да бранимо своја уставна права и слободу. А питам ја тебе, официру, је ли ово турско село да водиш војску на њега?
У суседним кућама жене врискаво закукаше. — Не лај, радикалски брадоња! Ништа тебе не питам. Теби се, председниче, обраћам: где је општински печат? — Овде је општински печат!
Да није... — Смрзнути леже пред општином. Баш их брига за Аћима и радикале. Чува их војска. — Где ми је отац, питам те? — Тише! Војска је још у твојој авлији. Тражи оружје. А Аћима су ти везаног спровели у Паланку.
Сад ми кажи чије си руке окрвавио. — Научио те неко паметнији од тебе. — Одговарај што те питам! — капетан се закашља од љутине. Тапка марамицом по уснама и ретким брковима.
— Па што ми се прво не окажеш? У оваква времена, ноћу се не иде без лозинке... — Ја те питам: да ли се газдарица вратила? — Како би смела да дође после онаквих батина?
да с Толом... Ђорђе се придиже, седе И Тихо, без срџбе, рече: — Симка, дођи да те нешто питам. — Она се окрену. — Седи крај мене. — Стави јој руку на раме и загледа се у њу. — Молио бих те нешто.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Хоћеш ли најкрупнији бисер мора? Постао би богат... — Шта ће ми богатство? — прибра се дечак. — Последњи пут те питам, јер већ истиче моје време: шта је то што желиш изнад свега на свету? — Да будем виши!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Главна његова дела баве се флором Аустрије. Питам се којим је начином то име, које нисам иначе никада чуо ни прочитао, остало забележено у памети.
Све јој то чини велико задовољство. Питам се ко је у њено женско срце толико дубоко усадио љубав ка научничкој делатности, и тек у току нашег даљег разговора
„Питам се, милостива госпођо, на који волшебни начин доспева господин Лавоазије да удовољи свим обавезама, и налазим само једа
„Није ли о томе још ништа објављено?“, питам даље. „Још не“, одговара ми Лаплас, „та наука примењује се при пројектовању фортификација и зато је државна тајна“.
„...васпитала је једног Шилера и једног Кивијеа! Верујте ми, господине бароне, не мислим да вам ласкам, али се питам да ли је која друга школа у свету била у стању да за тако кратко време однегује таквог једног песника и таквог једног
Природњаци га прихватају а теолози га одбацују и осуђују, и проклињу моју науку толико жучно, да се питам да ли ће црква, када умрем, дозволити да моје тело буде опојано и сахрањено по црквеном обреду.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ја трљам очи и погледам у лампу: љуља се. И под и дуварови и таван све се таласа, а ја га сваки час питам: „Је л' те, молим вас, може ли се иначе? Је л' предратна костобоља?
Ја хоћу да се питам: је л’ та отаџбина била правична, племенита, мудра, је л’ према свима својим синовима била подједнака?
Ја „продајем амрели“. — Ти „продајеш амрели“. и сви ви „продајете амрели“. И онда је злочин кад ја питам: је ли отаџбина од три милиона заслужила да падне милион њене деце само због њених мирисних лугова, бистрих поточића и
за операције: — Студенту Ђури, добровољцу из Задра, одсекли десну ногу испод колена и још се није освестио, а ја га питам: „Како ти је, Ђуро?“ „Нешто ми, вели, фали, али добро је, хвала Богу. Страшни су доктори, господо, прави су касапи.
— Је ли, ама чујеш, друже?! — Умук’о, дабогда! — Батали клетву, реци ми, одговори ми кад те питам: Зашто жаба нема реп? И, друго питање: јеси ли мислио ноћас на оно, знаш?
Ја заустих да нешто питам, да кажем, да осудим, али наглим, љутитим покретом једна друга прилика, кривих ногу, погрбљених леђа приђе нам, па
— Фабрички си радник? — У ливници гвожђа. Отпуштен сам без повода — једва је одговорио Свилар. — То те не питам... Осуђиван? — Никад, господине, нисам... — Стар? — Тридесет четири године. — Учествовао у ратовима?
— Стар? — Тридесет четири године. — Учествовао у ратовима? — У свима сам био... — Чекај! Одговарај што те питам! Јеси ли рањен који пут? — Четири пута, на седам места. — Неожењен? — Јесам ожењен, троје имам деце.
срушим се понова крај пута поред сребрне реке; хтео бих да видим у чему је то ствар, да се смирим, да се паметно питам: шта ми је крив, шта ми је крив? Шта? Зашто да га убијем?
Ја се тржем, подижем збуњено главу и дивљим, нечовечјим криком питам, претим: „Ко је? Ко је? Ко је?“ Не бојим се никог. Рвао бих се са земљом. Смрвио бих је.
Ја га прекидам, зовем и узимам на крило. „Што не спаваш? Је ли што не спаваш?“ питам га. „Чекам те, баба ми казала“... „Ама, Бане“, кажем, „сине, хтео сам нешто да ти кажем, сине... погледај ме.
— Ти знаш, па зашто ме питаш сад? — Тако питам; срећан сам да увек о томе слушам. — Добро, волим те ... Али признајем, малопре, неколико тренутака пре, волела сам
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Разумијете ли? повраћао је и пас — а камоли неће надвојвода! — Питам: гдје је тај пас или тај надвојвода који би повраћали из идејних разлога?
Једино велико, безмјерно ништа. Као и оно које је било прије почетка... Само, питам се: какво ништа? Какво? Бијело или црно ништа? — Ето, само то се питам. — Ко зна! Желио бих умријети у сунчаном дану.
Као и оно које је било прије почетка... Само, питам се: какво ништа? Какво? Бијело или црно ништа? — Ето, само то се питам. — Ко зна! Желио бих умријети у сунчаном дану. Клицу те мале тајне жеље носим у себи од дјетињства.
Плаши ме смрт у предвечерје, смрт у јесен, смрт иза косих завјеса кише. Питам се, увијек наново, већ по не знам који пут, што је то што нас тако силно мами к свјетлости, то чим нас тако силно
Па одакле онда толика жудња за њом? Сâм бог то нека зна! (Уосталом, питам се данас, је ли уопће могуће бити недосљедан?
XXXИ И уопће, питам се, зашто и по којој недокучивој законитости памтимо? По чему нека сасвим ситна, тричава ствар у нама побуди
Изгледа да је у породици постојала једна жица маније за преносивим тушевима. Питам се од чега су се ти људи имали да тако страсно перу. Овај бакин туш био је у ковчежићу.
— Што говориш, синко, што говориш!... Ја те само слушам и питам се у себи: како можеш тако неозбиљно расправљати о тим стварима, тако олако ударати у саме темеље на којима почива
Кад видим људе које загријева и храни оно исто што их је хранило прије много година, у чуду се питам: како то да им та попудбина још траје, како то да још није изгубила своју хранљивост? ...
Али тако спретно, тако непримјетно, да се човјек не би ни сјетио ако му сутрадан неко не каже. Питам се: зар дакле збиља по болницама, па и по боље уређеним, болесници умиру у собама у којима болују?
Али питам се како је уопће генерал доспио у ову провинцијску болницу. И то ми је објаснила болничарка. Већ неко вријеме налазио
Но, понављам, све то важи само за највеће. А за нас ситније, друга је ствар... Често се питам: а што ако сасвим престане та вјера у умјетност? Куд онда? Зар остати при самом хљебу заната? Чему другоме прибјећи?
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
умрећу кô и сваки. — Оно, јест... Али тај живот ?... — Па то те баш и питам. Можеш ли ме гледати овакога ? — Видиш да те гледам — одговори она осмехнувши се.
Да питам нану. После неколико минута промоли се једна проседа мушка глава на вратима и, разгледавши хајдука, зовну га: — Ходи
Може бити да ти могу помоћи саветом, и ако знам да имаш мудрога саветника... Истина, ја и заборавих да те питам: зна ли Вујо да си овамо отишао? — Не зна. То ћу му после казати. Хтео сам...
Хо-хо-хо... — одговори Вујо. — Ама ти се шалиш, а ја те од истине питам — рече Ђурица, па им исприча ради чега су дошли. — Ваљано, побро! Дај сватове!
Да ли он види за кога се ми мучимо? Баш ћу да га питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то попа говорио. Само знам једно: треба добро отворити очи...
« — Шта велиш, море, је л’ то шала? — викну Ђурица. — Имаш ли ти пасош?... Знаш... ја те ништ’ друго не питам, то није наш обичај. Али, ако си заслужио пороту, не чекај полицију... Пасош ти можемо набавити..
Погледам: онај лежи у потоку, а Добросав га дрма за руку. — »Шта је било ?« питам Добросава. — »Ја стојим, вели, под прозором и чекам... ћутим тако, док он одједанпут излети кроз прозор... као врећа..
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— Какав камен? пита је бог. А она рече: — Кад сам дошла најпрви пут, пошла сам да те питам шта ћу радити, а солдат ми није дао yићи, него ми рече да си ти њега овдје поставио да само он к теби улази, а ја не,
Ја сам отишла па сам девет година копала, а кад сам све раскопала, дођем опет да те питам, али ми он опет не даде к теби, него отиде он, па кад је изишао, каже ми да си ти рекао да сав онај камен санесем на
Казуј одмах! Она му рече: — Нема никога. А он вели: — То не може бити. Онда му жена одговори: Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?
— Е, мој побратиме, — проговори царев зет — не идем ја да тебе ћерам из цареве кћери, већ те тражим да те питам шта ћемо сад. Изишла моја жена из јаме, па што тражи мене, којекако; али тебе, што ми је нијеси дао извадити из јаме.
Он ме је молио, усуде, кад сам код њега био на конаку, да те питам шта би то било. Онда му усуд одговори: — То је све зато што не поштује оца и матере; њима баци иза пећке да једу, а
кад сам ноћио у једној кући, тужио ми се домаћин како му се говеда не даду, него све натрашке иду; па ме молио да те питам шта би то било.
Дедо му рекне: — Удри ми два шамара! — Нијесам дошао — одговори садразан — да те бијем, него да те питам што сједиш овђе, па ти свијет удара шамаре, а ти му за то дајеш пара?
— Па на уста, свекре. — Море, ја то знам, али те питам на кога лају пси. — Е, то је што друго, — рече снаха. — Казаћу ти и то, али боље је да питаш мога оца.
— Разумјех, ефендум; него да те нешто питам: хоћу ли кроз седам година више радити и служити те него досад? — Хај, хај, то се зна, а да како?
Уто дође попово једно дијете те прошапти попу на ухо: — Послала ме мама да те питам хоћемо ли заклати једнога интова кнежева те је јутрос уљегао у нашу кућу с нашим интушама, али ћемо га пуштити?
Ја те не могу одријешити од гријеха прво него питам владике, него дођи сјутра. Кад потом исповједник отиде к владици и замоли га да он одријеши грјешника од гријеха,
— Петар ковач, — одговори дијете — поваздан је уз наковањ. — Не питам те то, но ко је у овоме селу најјачи. — У мога стрица: во Зимоња.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Као измишљени да су били људи Са жртава својих и својих подвига! И ја питам себе, док се душа буди, Да л' доживех све то, ил' читах из књига.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Пошто сам стално затезао лукове, кожа на мом стомаку је ојачала и постала слична крокодилској па се често питам да ли можда захваљујући овој вежби чак и данас могу да варим и камење.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Кад год данас читам о Кајзеровим физичким вежбама у Дурну, сетим се тог лета године 1879., и питам се ко је одао ту моју тајну Виљему Хоенцолерну?
Све је то у многоме допринело да ми живот у Колеџу буде потпунији. Питам се да ли је под овим утицајем дато и званично име овој школској установи: “Колумбија колеџ града Њујорка”, када је
Сећам се његове, готово фанатичне одбојности према механизмима, и питам се шта би он данас рекао кад би чуо аутоматски клавир, грамофон, радио, а да не споменем чудовишни биоскоп!
године, питам се да ли је могуће, чак и данас, изложити смисао ове теорије људима који нису по професији физичари. Мислим да је
” Светско мњење се преокренуло и често се питам да ли ћемо бити у стању да одржимо високо мишљење о нама које уживамо у великом делу света, који сада зна наше врлине,
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ДАРА: Мама, забога, мама, шта ти говориш! А питаш ли ти, бога ти, мене: пристајем ли ја? ЖИВКА: Па не питам те. Чекам да видиш најпре младожењу, па ћу онда да те питам. ДАРА: Ама, оставите се ви младожење.
ЖИВКА: Па не питам те. Чекам да видиш најпре младожењу, па ћу онда да те питам. ДАРА: Ама, оставите се ви младожење. Питајте ви најпре пристајем ли ја да напустим мужа.
АНКА: Боже мој, откуд ја знам како стојим! ЖИВКА: Хтела сам да вас питам, да ли на вас онако лако натрче мушки? АНКА: Па, како да вам кажем, госпођо, мушки су мушки, они натрчавају уопште
Ноблес оближ. И још нешто, госпођо, ако ми дозволите само да вас питам? ЖИВКА: Је л' то опет због отмености? НИНКОВИЋ: Да, госпођо. Само, питање је... како да кажем...
ДАРА (долази). Где си, бога ти? ЧЕДА: Ја? Код адвоката. ДАРА: Шта ћеш код адвоката? ЧЕДА: Ишао сам да га питам: постоји ЛИ какав закон по коме се удате жене могу удавати! ДАРА: То ниси морао ни да питаш.
ЧЕДА: И то је истина. ВАСА: Па дабоме да је истина и зато, видиш, питам ја тебе као паметног човека: шта ће теби жена? ЧЕДА: Сасвим, сасвим, није ми потребна. ВАСА: Дабоме да није.
ЧЕДА: Сасвим, сасвим, није ми потребна. ВАСА: Дабоме да није. ЧЕДА: Право кажете. Једино, питам ја вас, ујка-Васо, да ви мени објасните: шта ће Никарагуи жена? ВАСА: Каквом Никарагуи?
ВАСА: Каквом Никарагуи? ЧЕДА: Па ономе што треба да узме моју жену. Видите, ја се само питам: шта ће њему жена? ВАСА (мало у забуни): Њему?
Ето, видиш, то сам имао, у име Живкино, да те питам: хоћеш ли да је оставиш или нећеш? ЧЕДА: Дакле, то је све што сте имали, у име госпаЖивкино, да ме питате?
Али, ако те треба што посаветовати, ја и онако знам, умем да одмерим шта је право а шта није. ЖИВКА: Не питам те ја шта је право а шта није, него те питам какви су то закони у овој земљи, кад полиција не може да забрани новине
ЖИВКА: Не питам те ја шта је право а шта није, него те питам какви су то закони у овој земљи, кад полиција не може да забрани новине које вређају једну министарку?
знам већ шта ћу им рећи... Чек' само да се обучем... ВАСА: Ама, промисли мало, да л' ћеш добро учинити! ЖИВКА: Не питам ја више да л' је добро; идем да упаднем у седницу па да им ја покажем... Чекај само да се обучем! (Одјури у собу.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— Јесам, честити оче! — Јеси ли Србин, питам, Иване Војиновићу? — Јесам, честита молитво наша! — Још једном, Иване Војиновићу, право и здраво, тако ти све у
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
И зато се песник сад сећа тебека... Ја не питам даље, све са ума смећем; Овај венац свежим, росним пољским цвећем На гроб, који душом дршћућом облећем, Човеку
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ВАСИЛИЈЕ: Та немојте се шалити, мајсторице, него ја сам дошао да питам какве ћемо аљине за Евицу. ФЕМА (подбочи се): Молим те, кажи ми, с ким мислиш ти да говориш? ВАСИЛИЈЕ.
Ви кец фрајлице, ви кец? ЕВИЦА: Опростите, ја нисам кец. САРА: Ха, ха! Ја немецки питам како се находите. ФЕМА: Не зна вам та ништа, невоспитана је као крава.
МИТАР, ПРЕЂАШНЕ ФЕМА: Ух, ух! Опет ми долази на Врат. (Метне мараму на нос.) МИТАР: Богати, Фемо, дошао сам да те питам шта си полудила, те правиш комендије по кући.
Ко вам је то? ФЕМА: Мога брата кочијаш. МИТАР: Шта сте запушиле носеве, канда сте се увоњале. Говори што те питам или ћу другојаче почети. ФЕМА: Коми фо! Коми фо! Овде се само по моди говори. МИТАР: О, ђаво ти одно и ту моду!
ЈОВАН: Ја не смем да кажем. МИТАР: Не смеш (ћуши га), тко ти је господар? Говори кад те питам! ЈОВАН (уваши се за уво): дао ми је господин филозоф.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
добија у времену Покажи своје срце и умри Нико два пута није био песник Као лекар заљубљен у болести Љубави питам те чему си ме научила Каквим непотребним знањима Птицама заљубљеним у сонет и ћирилицу У ватри — ноћ Изаћи из сна Ал
јој труд да буде птица над празнином и свуд; само је водо-пад док птице падају у своју песму коју не схватају. Питам њено сунце колико је сати Питам јој обале куда ме то воде Питам њене птице како да се вратим Питао бих реку али река
Питам њено сунце колико је сати Питам јој обале куда ме то воде Питам њене птице како да се вратим Питао бих реку али река оде.
Питам њено сунце колико је сати Питам јој обале куда ме то воде Питам њене птице како да се вратим Питао бих реку али река оде. Знам је мада ме тада није било.
јој у ноћ простор по мери мога срца и моћ речи која задржавајући раздаљину остаде у подсвести где бол сваки мину. Питам њено сунце колико је сати Питам јој обале куда ме то воде Питам њене птице како да се вратим Питао бих реку али река
Питам њено сунце колико је сати Питам јој обале куда ме то воде Питам њене птице како да се вратим Питао бих реку али река оде.
Питам њено сунце колико је сати Питам јој обале куда ме то воде Питам њене птице како да се вратим Питао бих реку али река оде.
Петровић, Растко - АФРИКА
Момци нас са брода ословљавају италијански. Разговарамо са њима. Долазе из Ливерпула и иду за Буенос Ајрес. Случајно питам једнога из кога је краја. „Из Спалата!“ одговара он на италијанском. — Јеси ли Хрват? — питам га нашим језиком.
Случајно питам једнога из кога је краја. „Из Спалата!“ одговара он на италијанском. — Јеси ли Хрват? — питам га нашим језиком. — А шта бих био?
То је као неки вокални акорд, изненадан и прек. Када их питам шта значи песма и какве су њене речи, смеју се и они и њина старија браћа која су пришла и поседала око мене.
“ и понављају песму певајући. — „Је ли о љубави песма?“ Они се бучно смеју. — „Јесте!“ Питам их игра ли се уз песму; одговарају ми да се игра са маскама, али да се то сме само дању и само извесних дана.
Молим Вуијеа да ми каже када буде десет минута пре но што морадне сићи, пошто још имам масу ствари да га питам о своме даљем путовању и да му саопштим, па да почнем скраћивати кад затреба.
Покрет руке овога младића да се заштити урезао ми се у сећање, и док ручамо питам Н–а шта је имао да значи. „Кажу да се белеге које носе губавци по телу отварају од најмање позледе или удара, и да се
Сетио сам се нарочито оних сцена на филмовима, где се виде губавци са веловима преко лица. Питам своје сапутнике за све појединости обољења од губе; како се преноси, појављује итд.
Степенице су толико стрме а пролаз тако узан да се у једном маху као у сну питам: хоћу ли се пробити унапред, хоћу ле се извући уназад, или ћу тако остати?
И не ограђује се само на том покрету руке којим ме је задивио, већ када га још питам да ли би се противило њиховим обичајима ако би се и он сликао крај својих жена. на шта Н.
Ко ће ми доносити воду, ко ће ми кувати чај, развијати постељу? питам бојажљиво. Фонтен увиђа шта се догодило и, исто тако, да једино што може то је да ме охрабри.
Сви га задивљено слушају а онда одједном пукоше у громогласан смех. Питам их шта је. Неки младићки глас објашњава да је гријон певао: „Ти си човек, ти си бео, ти си добар, ти си храбар; знаш
Док спремају, гледам их како се крећу око ватре, и видим на једној неки чудан накит око врата. Питам је шта је то, али, пре но што ми њени укућани и одговоре, заспим.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
оде уветар!... Шаку ћеш магле паши носити!... ЋЕРИМ: Крмак!... ХАСАН: Опет те питам: Хоћеш је дати?... Или је не даш? Нестрпељив паша чека одговор...
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
« Зар и турске колоне с косе? А оне су бар биле крупне и заиста су се могле предвидети... Питам др. Владана, шефа целокупног санитета, колико имамо данас рањеника. Вели преко 200.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Сад ја треба да питам: — обрати му се Светислав — је ли врх Кајмакчалана далеко од тих Зупчастих Камењара? — Па... није далеко.
Доста је било. Измислили су људи нека правила којима насилно заглушују свој разум и механизују своју савест. Питам се сада, зашто се тај сељачки народ коље, ево већ четврта година?
Гру! — разлеже се прасак бомби. Дохватио сам телефонску слушалицу. Да ли је време? Али ми руке дрхте. — Где су? — питам очајно. У овом одсудном часу осећање дужности као да је у мени пригушило сваки страх.
Бора се лупи по челу и окрете се Кости „Турчину“. — Ама де!... Све се мислим да те нешто питам, па заборавим. Сад се тек сетих... Беше ли пре једно... петнаест дана нека Енглескиња код вас у рову? — Јест!
Из очију му је севала нека притајена ватра. — То је просто неко проклетство — одобрава Коста. — Питам се само ја: где се вас двојица нађосте?... И то вас двојица! — вели кроз смех Радослав. — Тхе!
— Тако је. Хвала вам!... Даћу вам и писмену захвалницу. Него питам ја вас... — Он заћута и дршком од ножа удари неколико пута у празну флашу. — А?...
Него питам ја вас... — Он заћута и дршком од ножа удари неколико пута у празну флашу. — А?... Питам ја вас, јесте ли ви данас добили буре од педесет литара овога црнога вина? — Боже сачувај! — Какво вино!
На путу је пробавио двадесет дана. У Греноблу је био месец дана. — Него чекајте, да питам прво ја вас. Чујем да се овде припрема офанзива.
— Море, остави човека нека прича. Доћи ће ваљда ред и на то питање — каже Војин. — Ја то због тебе питам. Видим, нешто много цупкаш ногом — дира га Лука. — Био сам уморан, те ми то и није падало на памет...
Он настави: — Приликом повратка у варош трамвајем, запита ме Арлета: — Хоћу да вас питам нешто... Имате ли какав ваш талисман? Ја необично волим да то скупљам. — Талисман!
— Са мном! — зачудио сам се. — С тобом... Не знам шта хоће... Нисам имао времена да питам. С нестрпљењем смо очекивали обојица састанак са њима. Нашли смо се у парку.. Владао је свуда наоколо свечан мир.
хоћу нешто да вас питам. Али, да ми искрено одговорите? Пристао сам. — Где иду увек Полета и Том? — Ваљда шетају...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
дјеви, Мојеј лепој несуђеној и неверној неви: „Истину ми говориш да се много скитам, Да ја, јадан, забадава за снашицу питам. Нашто ми је снаша кад ја веће сједим, Зашто тако тужим и от туге бледим? И овој је истина, лепото девојко!
До сто рифи блонде (не питам шта кошта!) И толико свиле, знам, биће ми доста; Ципела, шешира, цвећа сваке феле, И за тоалету неке багателе,
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
) Ал’ ко то збори? БОШКО (споља): Има ли кога ту? Отвори, хеј! РАДОШ: Ма ко сте ви? (За себе). Још питам ко? Убица неки, или очајник, Коме је поглед људи омрзô, Те веће сити сунца божијег — Кроз поноћ рију као кртице.
(Са Вујом улази један перјаник сав у ранама.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта је? Шта би? Мој сине рањени! Ал’ што ја питам шта је, како је, Када ми ране твоје казују, А сведоче ми сузе обадве Што се у твојим тамним очима С животом младим
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Столина мајка умрла, па он дошô свом ђеду да потражи своју старевину. — Куд сте то наумили. ако Бог да? — питам ја. — Пошли смо тражити своју прáву... своје старо огњиште и земљу. — Е, мој Мијо, тешко да ти то...
И најпослије доћи ће ми главе. Писарчић: Зар си удовицу оженио? Давид: Како рече? Писарчић: Зар си удовицу оженио, питам те? Давид: Тако ти младости, дијете, не уплећи се у разговор кад ништа не знаш. „Зар си удовицу оженио?...
То се мени о глави ради! А, никс. Судац (умирује га): Не бој се ти ништа. Нешто сам заборавио, па питам господина... Има, Давиде, има так'а школа у нас. Давид: Па баш има у вас та'ка школа терезијанска што се зове?
Судац: Кад је рођен; колико је стар овај твој лопов, Давиде? Давид: Није он ни стар. Млад је он још. Судац: Не питам те то, већ бих рад знати колико му је година. И то ми је потребно.
То ти додај, 'нако испред мене, а у име моје... А сад вас питам по реду и закону, ко ће мени штету платити што је овај лопов починио? Из царске је шуме, па ја млим...
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Тад, запахнут Тобом, ја се питам: Куда? (1912) КОРАЧА ДУГИ НИЗ МРТВАЦА СВАКИДАШЊА ПЕСМА Дани, како тутњи ваш џиновски хук!
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
МАРИЦА: Па питај ме ако ти треба, па ћу ти казати. АНЂА (крсти се): Господе боже! Па добро, ево да те питам. 'Ајд' кажи ми: који ти је тај Ђока? МАРИЦА: Апотекарски помоћник. АНЂА: Апотекарски помоћник?
Дакле, прво и прво... (Збуни се.) Шта сам оно хтео, господине Вићо, прво да питам? ВИЋА: Кад је стигао? ЈЕРОТИЈЕ: Ама, питао сам то! А, јест! Тасо, дедер читај депешу.
ЈЕРОТИЈЕ: Добро, онда даље... (Чиновницима.) Па припитајте га и ви штогод; ја већ не умем да се сетим шта још да питам. ВИЋА (Алекси): По чему си ти посумњао да је тај младић сумњиво лице? ЈЕРОТИЈЕ: Дабоме, по чему си посумњао?
? АЛЕКСА: Вели, од јутрос је стигао један. ЈЕРОТИЈЕ: Од јутрос, дакле. Господо, упамтите од јутрос! АЛЕКСА: Питам газду: како му је име? Газда вели: не зна. Кад је питао, он му није хтео да каже име. ЈЕРОТИЈЕ: Аха, ту смо!
Није хтео да каже име. Упамти то г. Вићо! ВИЋА: То је врло сумњиво! МИЛИСАВ: То је он! ТАСА: Он је! АЛЕКСА: Питам ја: је л' излазио где, је ли говорио с ким, шта је радио? Газда вели: завукао се у собу па нигде не излази.
Што се тиче војске, не разумем се у војничким стварима, али што се тиче чиновништва, како може да се укине, питам ја вас? Ти си за то да се укине, ал' ја, брате, нисам, јер имам тридесет и две године указне службе.
Почекај још осам година, да напуним године за пуну пензију, па укидај после. А хоћеш да се укину и затвори? Па добро, питам ја тебе: (Ђоки) где бих ја тебе одјутрос ухапсио да су укинути затвори? 'Ајд', реци ми, где бих те држао у 'апси?
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Увек беле чарапе, чиста кошуља на њему. Офиксане ципеле. Свако јутро, када га видим, дирам га, питам: »Море, она твоја баба нешто се провреднела?
Ћипико, Иво - Пауци
— опет ће Радивој. —Још је она као цура, стиди се, болан. .. Ја карах што неће да својој мајци каже ... и питам је насами у четири ока, а она једнако одговара: „Не могу да кажем, — стид ме, мајко!
Колико је мој покојни отац донио јањаца, пршута, јаребица!... Али да, пустимо то, већ да ја вас питам: — Што господин начелник није покојнога оца тражио... већ мене тражи — мене? ...
— И извади новчарку из џепа. Јуре се трже и устаде изненађен. — Не питам вам ја, нити сам говорио за да вам измамим... Зашто ћете ви мени дат'? Бог сачува' и тога!... — Па вратићеш ми!
Он први угледа Иву и усрдно му се јави. — А хтједох да питам оца ти куд си... Нема те у вароши, — и притрча к њему све до лазе. Иво коракну и рукова се.
Док је довршио, сједе, а други погледаше у начелника. — Питам рич! — јави се иза мале станке шјор Пеко. — Липо говори шјор Тадић, ма шјор начелник јема правицу...
— Ма зашто се правдамо?! — завиче дебели месар Тртић: — Прођимо на вотацијун! ... — Питам рич! — јави се након тога рјечкања вијећник из другога одломка и нагло устаде. — Мир! — опомену начелник.
— Ето, на! — развика се без разлога доктор. Ти к'о и остали... Сви питате: „Откуд си дошао?”Зар кога ја за то питам?... И стаде се тужити на неке у вароши што га тим упитом дочекаше. — Не љути се! — мири га Иво.
— Било је и тога, па, човик може поднит више од иједне бештије! — Ма треба јести! — Исто не питам у другога. Пружим се на жало, гледам у море како мала риба велику ждере; куњам по два—три дана, док бог и свети Никола
— Још два—три дана, па адидио! — А камо ћеш? — упита Иво. — Ето, на! — нажести се доктор. — Камо ћу?! Зар ја питам кога што ради, и камо ће ?.... — смијући се пожури да и другоме јави ту веселу вијест!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Волим ли ја своје ближње по твом науку? Следим ли те? Питам те да ли и поред тога моје речи допиру до твога слуха? Има ли наде за мене?
Следим ли те? Питам те да ли и поред тога моје речи допиру до твога слуха? Има ли наде за мене? Питам те, јер не знам како да заволим оне који ме презиру, како да се претварам пред тобом у недужно јагње, кад ме ти
Па добро, питам се, шта имају против мене ти убоги дроњавци меропси, ако већ Димитрије хоће да ме уништи. Помињу глогово трње иако сам
Одлази у сумрак, враћа се у свитање. Потпуно је исцрпљен. Сад се питам каква то силна жудња покреће тога човека да подвргава своје слабо тело таквим језивим патњама.
Показали смо вам сами како је то могуће. Страх ме је и да помислим куд би нас одвела наша непромишљеност. Питам, вас, трезвене људе који овде седите, да ли ћемо широм отворити врата и пустити напоље љуту аждају греха да хара по
Познајем ја њих добро: хоће да искамче још жита из складишта у Кули. Одем до Лауша да га питам хоће ли дозволити да за косидбу поделим десетак врећа јечма. Затекнем тамо Пипца и Кирчу.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Зато се и сада питам на који начин су моји добри професори на брзу руку пронашли и сагласили се у томе да сам најбољи ђак у разреду.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Деца да нису што? ТАШАНА Па нешто га и за децу зовем, а највише за покојника, за гробље. Зовем га да га питам кад пада, кад треба трогодишњи парастос у покој душе да дам.
Сада ето знај, када сам завршавао песму, кад га питам: »Ко да ти љуби танку Стојанку?« и кад он одговара: »Нека је љуби тај Хајдук-Вељко«, ја сам увек замишљао да он тебе
Сишли и дошли, па ми кажу да ових дана треба трогодишњи помен зету — покојнику дати. Па ето дођох с њима да те питам: кад и у који дан пада? МИРОН Какав: »парастос«, »помен«? Коме за душу? МЛАДЕН (зачуђено): Дедо, што питаш тако?
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
О, Боже, опрости и мени маторој грех. Храним тело, а не питам за душу. А ко би се свега сетио! Иде лепотица моја за процесијом, код часних сестара је учила шити, види сваког ђавола
Често и ја сама себе питам то што би ме Тодор питао: да ли добро и право радим, да ли ћу издржати све што на себе узех...
Имање то, Јулице, некако није благословено. Нисам баба картара, знаш ме; али је тако како ти кажем.. Само, питам се, и баш пред тобом, Јулице, да и ти знаш, питам се које је имање благословено? ...
Нисам баба картара, знаш ме; али је тако како ти кажем.. Само, питам се, и баш пред тобом, Јулице, да и ти знаш, питам се које је имање благословено? ...
— Чија је то памет, питам те! — сева и грми Влаовић. И ако не пошљете дете на школе, кућу ћу вам запалити, теби и твојој Рози! Не шалим се!
Чудовиште од жене, и она баш измислила „обожавање”. Мука човека да узме! — Све је то лепо, али ја вас питам: куда то води? Залудила је Роза потпуно оно красно дете.
Далеког истока и Грчке, у светлости културно-философијске историје, једва сам то и напамет научио — коме то треба, питам те! Јевреји твоји знаду само за новчану историју и философију...
Чешће се питам, Павле, кад мислим о сталном враћању јеврејског проблема у историји, да ли не би требало спровести осиромашење Јевреја
Хоћемо ли се ми још дићи, мама, то те ја питам, и то ми кажи! Јосиф је био прави господин и уметник. Све је у њему постајало облик.
— А кад си већ тако добар да лекаре и нас васпитаче некако спрежеш, да те питам шта ћу ја са оним мојим, или шта ћемо обојица са оним нашим Мијом?
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
— У руци је имао штап подобан мотовилу, КОЈИ му место штаке служаше. Сад питам моје читатељке шта би оне радиле кад би им овако стран човек у непознатој пустињи искрснуо? »Ја би се уплашила«.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Некако ми је расејано, не уме ни да разговара као пре, не чује кад га питам и врло рђаво спава. Сања, вели, неке страшне снове и у сну се тако погдекад препадне да често пута скаче са кревета па
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Поднаредник коњушар био је Светозар... Онај бели. Зовнем га и питам јесу ли сви коњи на лицу. „Сви су овде“ — одговори ми он одрешито.
Неке јединице застале, јер су изгубиле везу, те не знају на коју ће страну. — Ама нећу да питам ни за кога! — љути се један командант батаљона. — идем сада где је мени воља, а он нека ме тражи!
Ждери то и кажи хвала, кад си добио. Неки говоре како би се пексимитом могао и коњ убити. — Како ти изгледа? — питам једнога пешака који мрзовољно жваће. Он махну главом, па ће рећи: — Тхе... уста мичу, трбу’ не осећа.
У другоме ходнику затече Душан једнога свога војника. — Где си ти био? — Ишао сам да питам оће ли бити вечере. — Кога ти можеш да питаш... и како да питаш ?? — Па... нашао сам кујну.
— Баш сад, у прошлу недељу, дођем ја у Солун. Пред Беас-кулом сретнем једног мог познаника, пешака, и питам га, има ли шта „онако“... — Шта увијаш, „онако“, „овако“. Кажи: питао си за женске! — дира га Живадин.
Не питам се зашто је све то било потребно. Али утврђујем чињеницу, тако је било, и тако се још увек догађа. Били смо дечаци, ко
Не сумњам. Наша земља биће слободна. Али, друже, бојим се... Ако овако потраје, питам се: ко ће унети заставу слободе у земљу? Тешко ми је много... Не знам шта ће са мном бити.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Царе пита вјерна слугу Лаза: „Ој, бога ти, вјеран слуго Лазо, што те питам, право да ми кажеш! Што ти мене чашу преслужујеш? Што л' на мене криво погледујеш? Али ти је коњиц олошао?
Али вели Старина Новаче: „О мој брате, дели-Радивоје, што те питам, право да ми кажеш: ал̓ је боље тридесет хајдука, али старац Старина Новаче?
“ Јави му се Туркиња ђевојка: „Ја те питам, незнана катано! Ја сам сестра Мустај-бега Личког“. Проговара Јанковић Стојане: „О Хајкуна, да те бог убије!
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Молим те, дај ми мало мира, док се бар просвестим што да чиним, куд ли да идем. Јосиф Но ја те сад на лепо питам толико искажи ми се тко те је преварио и уговоравао се је с тобом да за њега пођеш, како ли је то било?