Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Преко чаршију трче, та да ме у руке целују, „Живо-здраво“ ми рекну... сал што се срамују да за Манчу, ете, питују... А из очи ги, ете, тој читам!... А ја си веће убаво знајем заради кога ми тај чес’ чине.
нас, ни татко ни мајка ни, не питâ: ’оћемо ли ели нећемо; а саг, кад сами стадомо „татко“ и „мајка“, — саг нас па не питују наша деца!... Преди нâс наши стареји нас не питаше; а саг нас па наша деца не питују!
Преди нâс наши стареји нас не питаше; а саг нас па наша деца не питују! Тој ти је, Јевдо, што каза’, отоичке, наш к’смет!... — Ама, бата-Таско, неје ми мен’ мука ни стра’ за тој!
Нема више девојчики!... Беше!... Беше!... Саг татко и мајка — ништо! Саг си чупенцета бегендисују момци, па ни питују: бегендисује ли татко и мајка зета?... Црна Ташано! Иди си па се беси о ону криву дафину!...
— Хехе, — осмехну се Васка. — Леле, бата-Мане, како збориш па и ти!... — Што си збори? Збори ли? — Збори кад гу питују... — Ћути си?... — Па ћути! — А што мисли кад си ћути? — Е, кој гу знаје!... — А може ли да поје? — Па и поје...
— Па која си збори тој?... — Мори, једна ли збори?! Све си зборе, све ме питују. Па си не знам веће ни што је полоше: ели кад ме питују, ели кад си ћути и промине, те сал гледа на мен’, а душа гу се
— Мори, једна ли збори?! Све си зборе, све ме питују. Па си не знам веће ни што је полоше: ели кад ме питују, ели кад си ћути и промине, те сал гледа на мен’, а душа гу се смеје што гу је, ете, кеф заради наш резилак и срамоту!.
ваздан ме питују!...” Више се није могло трпети. Морао се тражити неки начин и лек злу. Зато су одмах и нашли да ће бити најбоље да