Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Старији људи и кметови скупише се код суднице. Ту дође и стари учитељ. Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.
— Добро, господине... — вели капетанова сенка. — Други нико није пред вратима?... — Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима. Довели једно момче. Веле да је запалио кућу своме тутору. — Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!
— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. — Из први мах не хте... Ал’ немој о томе ни помињати!... Муке су то, мој брате!... И да није учинио, признао би...