Јакшић, Ђура - ПРОЗА
А школа? Школа у оно време једва је где и било... У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг
Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле
гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст,
Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао. Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...
— рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. — Не сумњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...