Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Пуцањ... други, више њих. Дах ми стаде. На левом крилу војници полегаше усред оне ливаде. Али не пуцају... Побауљке крећу... Неки претрчавају до једне врзине. И остали се придигоше и сад су поравнани уз живу ограду. Осматрају...
Тренуци су очајно дуги. Остављени онако сами, а изложени отворено, пешаци се грчевито бране. Али не одступају. Побауљке или у скоковима притрчавају некоме камену, грумену земље или дрвету, одакле пуцају. А митраљез као да је побеснео...
Само, дангубили смо много око темпирања зрна. Досети се најзад Траило па нареди да један побауљке оде до каре и отуда извуче сва зрна... Најзад су и темпирник пренели. — Сада смо газде!
Не могу даље... Они у кукурузу се колебају. Неки се побауљке враћају. Још један оркан онако, брзо, брзо, батерија заурла, над врзином блескају димови као мехури, плаве блузе
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Ова неће овога, она онога, па мука.... Још Анђа у речи, а Јово Перов допузи побауљке до мене, па ме ћушка. Ја се сагох и једва га познадох. — Јес' ти, Јово? питам га шапатом. — Ја. — Шта је?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Моје размишљање прекрати ордонанс, који ми јави да ме зове командант батаљона. Вукао сам се готово побауљке кроз ров и прескакао преко војничких ногу.
Овако насумице не можемо прелазити. Договорили смо се да се привучемо обали и осмотримо. Побауљке кроз трње, преко камења, растерујући гуштере, довукли смо се кришом обали.
А онај покрај мене заби лице у земљу, и поче сав да се тресе. Неко јечи: „Јаој, браћо!“ Један побауљке истрча испред мене. Померио сам се и ја, одгурнувши онај камен испред себе. Граната удари позади и земља ме засу.
Драган скочи. — Стој!... Остави га, рањен је. Престрављен, погледао сам кроз отвор. Побауљке вукао се бугарски војник ка својим рововима. Ракетла наново сину.
Тако је, уосталом, и на осталим деловима фронта... Када су прошли испод препрека, пођу побауљке. Двојица на једну, а двојица на другу страну. Пушке нису носили, да им при прилазу не би сметале, већ само бајонете...