Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Их, их, их, леле! Каква срамота!... Црна, црна Ташана, како ће у свет да искочи, — девојче гу станула побегуља!... ГЛАВА ТРИНАЕСТА У њој је прва верзија о догађају испричаном у прошлој глави, верзија која је поникла подаље од
По чаршију се, ете, збори да је Зона станула побегуља, побегуља за онога — онога коцкарина... — Кој, мори? — Зоне, мори... наше Зонче... — За кога рече?
По чаршију се, ете, збори да је Зона станула побегуља, побегуља за онога — онога коцкарина... — Кој, мори? — Зоне, мори... наше Зонче... — За кога рече?
— викну Ташана, па се ухвати за главу, а после се умири мало, па поче: — Ете, како може да си стане „побегуља“ кад си је, ете дом; дома си седи дете; три дин неје искочило из кућу!... Како може тој и да си помисли?!
!“ — „Ћути си, кучко, зборим си ја, како је оцрнела образ? — Па станула, рече, побегуља за Манчу онога... Е што гу не дадосте за њег’, кад је к’смет?
Зони остаде име „побегуља“ иако је враћена јер то што је враћена није још значило да јој је повраћен и стари добар глас њен.
Има си она чàре и за тој! Свет си збори да је побегуља, па када такој вика, збори, када ништо неје било, а оно дођи к ноћи и украдни гу...
ће те чека, па, вика, ако се зове „побегуља“, — берем да знаје зашто се такој зове. Ете, тој ти се поздравила! Води гу, рече, — у Шам ће иде с теб’!