Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Дају ти, али по дупло. Најпосле зажмурим, па хајд, оном нашем Чивутину, Узловићу поганом. »Дај забога и побогу!...« Види, где ти је преша, па шиша како он хоће. И тако на једвите јаде ишчупам педесет дуката те начиним ону кућицу..
— И откуд баш он да наиђе на дивљака? — Е кад хоће кога да снађе зло, снађе га. — Ама, побогу, да ли је баш одиста дивљак? — Богами, како казују, јест — рећи ће тетка Синђа.
Откако за се знаду нису се ваљда никад толико пренеразили, као сад кад су затекли Страхињу жива. — Их, побогу, зар си жив? — викнуше сви углас од чуда. — А жив, ја! — одговори Страхиња нешто немарно. — Па шта би, брате?...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Јова повуче Ивана у своју одају. — Ама... то ти озбиљно велиш? — Озбиљно. — Је ли истина, побогу?!... — Да је и мени ко причао, ја му не бих веровао... али обијен сандук и однето све!...
Па, као човек чисте савести, још је ведар и разговопан. Крстом с крсте луди; неки чак рекоше: — Ја тврда срца, побогу брате!... Сиромах Алекса!... Ни сањао није шта му се спрема. Наједанпут наста тајац.
— Које добро? — Па није баш ни добро... 22. ОКРШАЈ Узе Станка за руку, па га одведе сасвим на страну. — Шта је, побогу?! — Ти си јуче имао право. Оног пса, Ивана, требало је убити! — Шта је опет учинио? — рече Станко.
Најзад се све у кући смири... Ето и ње... Још издалека је смотри и пође у сусрет. — Их, побогу!... — рече нестрпљиво. — Морала сам причекати док полежу... — Па ја се и не љутим на те; на њих ми је криво!... Него.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— А колико то траје? — Четири године! Поп преблиједи као крпа и разрогачи очи. — Шта се то, побогу, толико учи? — Науке — рече владика. — А шта ће то њој? — Како шта ће, оче?
Црњански, Милош - Сеобе 2
Само нека он не креће потере, док се Пеја дохвати ритова, борчанских ритова, тамо му је фамилија. Побогу да си ми брат! Па га је и загрлила, око паса. Лепо је, каже, са Пејом живовала.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
СПАСОЈЕ: Је ли велика сума коју вам дугује? ПАВЛЕ: Већа но што би се могла замислити. СПАСОЈЕ: Побогу, шта је тај човек с толиким новцем учинио? ПАВЛЕ: Није реч о новцу; реч је о делу које се не да новцем одмерити.
АГНИЈА: Ја сам ишла, бога ми, и код госпа-Насте, гледала ми у шољу. СПАСОЈЕ: У какву шољу, побогу, жено?!... АГНИЈА: У шољу од кафе!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Кад Јанко заврши, она пружи чашу Мргуду. Пошто се обредише, рећи ће Пуро Мијушков: — Ја, побогу дијете, тако млад, а толико си препатио и чуда доживио! Колико ти је сад година? — Двадесет трећа.
“ — „Ма није, брате, ни од какве тице, него од мазге, од праве талијанске мазге!“ — „Ма, што кажеш, побогу брате? Зар се мазге легу? То нијесам знао!“ — „Ето, знај сад!“ — „А како се излеже?“ — „Лако!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Куда ћеш, де, побогу си брат, у бијели свијет, гдје нема ни Босне, ни свог села, ни нашега говора, ни мајке краве, ни шљивине гране.
— Па шта сад? Откуд овдје? — Кажем, пошао сам да нађем једног дјечака, каквог плавушана, што би најбоље било. — Побогу, човјече, објасни ми зашто их тражиш баш овдје, у овој пустолини? Овдје никога нема.
Пред њима, на састављеним столњацима, пет печених брава (четири овце и ован). — Свраћај , друже предсједниче. — Побогу, Стево, чије ти је то толико печење? — Моје, друже предсједниче, индивидуално. — Твоје?!
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Кад сам му реко, није ни обрву подиго. Још ми каже: „Побогу, зар само зато да потежеш толики пут? Наравно да мајка треба с дететом да се опрости!” И тако, ево мене код тебе.
ЈУСУФ: Ипак треба да припазиш. ХАСАНАГА: Погледај, молим те, колко је стиго да полоче! Кад пре, побогу брате! Попио би и сирће, кад је џабалук! ЈУСУФ: Мораћеш и ти да се припремиш.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Тивтиз се укочио од чуда гледајући толико благо, па га упита: — Побогу, брате, откуда ти толико благо? На то му џомет рекне: — Јесам ли ја теби казô да ће бити крсмета!
Не оштети ми радњу! — Али је то све ласно и бош; куда ћемо с њиме, јер у селу неће моћи станути? Упита га Лаж: — А, побогу брате, што вам хоће толики казан?
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
НИКОЛА: Шта је, брате, побогу? МАКСИМ: Шта је? Имам жену — не жену, него лопова, пустаију, арамбашу. НИКОЛА: Твоја жена пустаија?
) ЉУБА: Шта ћеш то, мајка? СТАНИЈА: Да седнем, уморна сам ти. ЉУБА: Ама немој, мајка, побогу! То је срамота. СТАНИЈА (намести јастук па седне): Ћути, кјерко, ћути, кад није срамота оно девојче, није ни ово.
СТАНИЈА: Да те је био, а не само псово. Како би се ти здрава. читава градила луда? Побогу, имаш ли памет? Еј, Београде, оћеш да поцрниш, какве се џгадије улегоше у тебе. (Опет удара сат.) Колико то изби?
Обрнуше свет наопако, побогу да си ми син, и нико да прокара, да попрети. НЕША: Право каже мајка. Ова младеж узе ма. Што је видило у Паризу, што у
НЕША: Е, није него јошт штогод. Оди, седи с нама. СТАНИЈА: Донеси ми овде нешто да једем. НЕША: Како би то било, побогу, мајка! Нисам те видео толико година, па да не ручамо заједно. СТАНИЈА: Не могу ти од оне браде.
Иди те викај:„Ја сам испрошена.“ ЉУБА: Теби све није право. СТАНИЈА: Ама како ће да ми буде право, побогу, што не ваља? 6. ПИЈАДА, ПРЕЂАШЊЕ ЉУБА: Ево Пијаде, баш добро. ПИЈАДА: Ја сам, па реци.
СТАНИЈА: Ја видим, код вас је све брука, па добро. Ајде да ми тражиш кола. НЕША: Немој, побогу, што ћу рећи кад ме запитају људи?
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Шта си стала као проштац насред собе? ПЕРСИДА (пође). СУЛТАНА: Али докле ћеш ме јести, забога и побогу! Зар не видиш каква ти је соба? Како ти је намештена постеља? Како ти стоји огледало, а? А знаш да се дереш за плаћу.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Ману га Мачак, па торби хрли, другара вади, снажно га грли, милује кресту и репић крив. „Побогу брате, јеси ли жив?!“ А Пијетлић рече: „Умакох смрти, само се земља пода мном врти.“ „Тако ти треба!
Зацвили мишић: Закасних вај, макар ми торбу на поклон дај!“ Смије се Ћоса: „Побогу, брате, мораћу просто од смијеха пући, ова је торба планина за те, никад је нећеш довући кући.
Мачак је очи дремљиве утрȏ: „Побогу Жућо, свануло јутро!“ Жућа се трже, заспао беше, у поток зури ко нека овца, узалуд стража, узалуд бдење, нема ни
Она је, брајко, понела на пут челик ципеле и дрвен капут. „ „Побогу, људи!“ — вучина зину — „Ко би се с таквим рвȏ? Зачас ти кожу са леђа скину. Замисли: челик, дрво!
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
(Заплаче се.) САРКА: Побогу, прија-Гино, ти опет плачеш? ПРОКА: Па пустите жену нека плаче; род јој је покојник па је боли.
Утом будилник престаде зврјати; она се умири и гледа очајно час Симку час Агатона.) Ама, шта то би, побогу, људи? АГАТОН: Звонила си, Сарка; ето то је било, звонила си. СИМКА: И певала си. САРКА (крсти се).
Ој! ој! (Јављају се један по један из својих соба и прибирају се.) ПОЈАВА XВ ПОРОДИЦА ПРОКА: Шта је, побогу, Агатоне? АГАТОН: Зберите се прво сви! ТАНАСИЈЕ: Сви смо ту! АГАТОН: Е, онда, седите, па ћу вам све по реду казати.
ТАНАСИЈЕ: Па рече ли бар ту једну реч? АГАТОН: Рече, дабоме! ПРОКА (дрекне): Шта рече, побогу, човече! АГАТОН: Није рекао отворено него завијено, али сам ја одмах извео закључак: да тестамент оставља породици да
АГАТОН: Не, него вели: „Дижите руке!” ПРОКА: Ух, побогу, људи, баш нас покојник посече, просто нас посече! ТАНАСИЈЕ: Мене и посече и сахрани.
АГАТОН: У старо, срећно време ванбрачна су деца сматрана као незаконита. САРКА: Па зар су сад законита, побогу, брате? АГАТОН: Нису, ал' се сад некако друкче сматрају.
АГАТОН: Па чекајте, побогу, људи, да вам кажем ствар до краја. Овој девојци, видиш, ја сам већ дао благослов. САРКА: Ију, какав благослов?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Беше то наредник Душан Поп. — Господине капетане, наредио је командант да се вратите на стари положај!... — Ама, побогу човече, шта велиш? — командир се ухвати за главу и дубоко уздахну. — Јеси ли то добро чуо?
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ДАРА: Прегледај Секулину собу, спали све хартије! БЛАГОЈЕ: Какве хартије? ТОМАНИЈА: Побогу, човече, па ти си потпуно сметен! ДАРА: Не стој те ту као завезани! Сваки је секунд драгоцен!
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— Одакле си, побогу, човече?!... — изговори пошто се прибра од чуда, и рашири руке, а узе ме са свију страна посматрати.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
али нека говори ко шта хоће, шта се то нас тиче! ПАВКА (крсти се): Ју, како да нас се не тиче, побогу, човече! XИИ МАРИНА, ЈЕВРЕМ, ПАВКА МАРИНА (долази споља): Добар дан, добар дан, газда-Јевреме! ЈЕВРЕМ: Добар дан!
Напослетку, реци јој нека се стрпи док не нпођy избори... ПАВКА (згране се): Шта је теби, побогу, човече! Ја видим већ да си ти дигô руке, него ћу ја да кидам — па како бог да! ЈЕВРЕМ: Па добро, кидај, а ја...
(Показује на Ивковићеву собу.) СРЕТА: Па јесте, за ову жену! ЈЕВРЕМ: Ух, побогу брате! СРЕТА: Слушај! (Развија и чита један плакатић.) „Содома и Гомора”. ЈЕВРЕМ: А што те црквене речи?
На част странци која ће се и таквом перјаницом закитити! Сима Сокић”. ЈЕВРЕМ: Ух, побогу брате, наружисте грдно човека! СРЕТА: Наружисмо, дабоме.
Зашто да се одречем? Чега да се одречем? МАРИНА: Да се одречете фамилије у корист вашег зета! ЈЕВРЕМ: Ама, како, побогу брате, да се одречем фамилије? МАРИНА: Хоћу рећи, није фамилије, него да се одречете кандидације у корист вашега зета.
ЈЕВРЕМ (престрављен): Ко, брате? Говори ко? МЛАДЕН: Ено их озго, тек што нису дошли! ЈЕВРЕМ: Ама што урлаш, побогу брате! Ко иде? (Шчепа га и дрмуса.) Говори, ко иде? МЛАДЕН: Народ, депутација.
ЈЕВРЕМ: Које бруке? СРЕТА: Па онај твој говор депутацији. Они сад силно агитују с тим. Шта ти би, побогу брате, да онако поставиш ствар на своје место? ЈЕВРЕМ: Шта ми би?... Казао сам ти... то није мој говор, то је његов.
ЈЕВРЕМ: Шта вичу? МЛАДЕН: Тако, вичу! ЈЕВРЕМ: Ама, шта вичу, побогу брате, шта вичу? МЛАДЕН: Свашта! Једни вичу: доле!... Други: горе! Једни: уа! Други: живео!
ПАВКА: Како за петнаест дана? ЈЕВРЕМ: Квартир, а ћерку одмах! ПАВКА: Побогу, човече! ЈЕВРЕМ: Нека сад иде па нека гласа за њега. ПАВКА: Јеси ли добро размислио, Јевреме?
СПИРИНИЦА: Јест, тако смо и ми мислили. СПИРА: Ама, не прекидај, побогу, жено, да кажем шта сам хтео! СПИРИНИЦА: 'Ајд', баш говори!
СПИРИНИЦА: И Спира је отишао да гласа против њега. ПАВКА: Шта кажеш? Ију, шта је вама, побогу! Окрете се свет тумбе! ДАНИЦА: А како ће ствар изгледати кад не буде отац изабран, можеш и сама замислити.
СПИРА: Ето, тако. Не можеш да му ухватиш крај, па то ти је! ЈЕВРЕМ: Побогу људи, зар нико ништа не зна? Ама, зар може то да буде да нико ништа не зна?
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
У сваком трећем-четвртом броју новина тек читају неки допис или против капетана или против председника. »Шта је ово, побогу брате!« — питају се чича-Милисављеви пријатељи — »овога чуда досле не беше у селу!
Е чини ми се да ми је овде стајало! — рече Срета и удари се по темену. — Ама шта је, побогу! казуј — вичу сви. — Слушајте — рече Срета, и поче читати: »Из Рио де Жанеира јављају да је тамо букнула
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Не каже: шаша, него: шаша! И не каже: шишмиш, него: шишмиш! Сигурни сте да није свраћала? ИКОНИЈА: Побогу, човече, па нисам блесава! Кажем вам да би се сетила да јесте!
ЦМИЉА: Да вам донесем воду и коцку шећера? ЈАГОДА: Ма каку! Коцку! Дајте ви мени. Вињак. И то дупли! ЦМИЉА: Побогу, зашто тако дрхтите? ЈАГОДА: Саћете чути! Пођем прво. На станицу. Девети колосек. Кад ти се појави. Тај!
Па за то служи карактеристика, то је бар јасно! Ма ајте, молим вас, какве аустроугарске трупе, побогу, људи? Који краљ Петар? Ама на каквим волујским колима? Сумарени? Кажете баш тако: сумарени?
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
— буквица, азбука, алфабет, абецеда алфа — а (грчко слово) аман — узвик преклињања и вапаја или милости и опроштаја; побогу, забога амвон — проповедаоница; узвишено округло место у средини цркве анатема — проклетство Апелес — старогрчки
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Као што га у воденици видиш, такав је и у постељи. .И оно ради као да ујам узима.“ — „Побогу, сестро, како га тршиш?“ — „Трпим га јер је крвопилан радник. Мени су деца све и свја, а он, нека га, нек ради.
Симка! Чујеш ли?“ Она се придигла на јастук и, не отварајући очи, упитала: „Шта је теби, побогу, човече? Јао, шта да радим? Не Могу више, не могу више овако“... „Јеси чула шта сам ти говорио?
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Али, побогу, само је изненадни страх био избезумио несрећне родитеље. Не рекосте ли сами да су они били луди од бола?
Узбунило је ово Митра, па му каже: „Побогу, вели, пријатељу, јеси ли ти зрео човек? Зар не знаш, вели, шта је то велика варош?
Шта би? Како то? Побогу, шта би у магновењу? Напрегнут, уздржавајући ужасан бол, судија се опоменуо свега, па осетио грозно, као у хиљаду
А са својим добрим изразом Господ га упита благо: — Но? А сад шта хоће? — Опет да ратују! — С ким, побогу? И зашто сад? — С Бугарима. Не дају им, веле, оно што су отели од Турака! — Добро, а Бугари?
Али се Он изненади кад св. Петар и по трећи пут јави: — Срби, Господе! — Побогу! — узвикну тада Господ, трудећи се колико је год могао да сачува хладнокрвност и задржи ону божанску своју благост.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Он исплива, па кад стане на обалу, окрене се да види шта је са осталима, па видевши да нема ни једнога, рече: — Их, побогу! Умало што не би зло! КАЛУЂЕР И ЕРА Путовао неки калуђер па сретне на путу Еру.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Када ме је упитао да ли сам бруцош и када сам му одговорио потврдно, упитао ме је зашто, побогу, нисам и ја у овој гужви и зашто не браним бруцошку телесну гарду.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЖИВКА: Какве демонстрације, бог с тобом? РАКА: Против владе. САВКА: А шта ти имаш са владом, побогу, синко? РАКА: Немам ништа, али сам и ја викô: доле влада! ЖИВКА: Ето ти, ето ти, па не цркни сад од муке! Ама.
ДАРА: Како?!... А зашто? ЖИВКА: Зато што се јавила једна врло лепа прилика за тебе. ДАРА: Каква прилика, побогу, мајка?!. ЖИВКА: Одлична. Човек од реда, као што ти и приличи. Почасни конзул Ни...
Ево, ја сам направио и списак, па нема нас више од деветнаест. ЖИВКА: Каквих деветнаест, побогу, Васо, па то читава војска! Кога си, бога ти, све уписао? ВАСА (чита): Тетка Савка.
ЧЕДА: Ама, каква удаја, побогу човече! Па зар није она већ две године удата за мене? ВАСА: Јесте, не кажем да није. Видиш, ја сам такав карактер да
ЖИВКА: Не могу, вели, по закону; то није, вели, права увреда, то је само алузија. Ама, каква алузија, побогу брате, зар назвао ме одвратном бабом па то алузија?! ВАСА: Па то није, ал' биће оно алузија што.
(Дочепа столицу.) Склањај ми се с очију, јер ћеш сад погинути, свињо пијана!... ВАСА: Ама, Живка, побогу, стишај се и чекај да ти прочитам до краја! ЖИВКА: Прочитао си ти мени оно што ми је требало прочитати.
ЖИВКА: Иди, иди ми купи мишомор. Чујеш ли шта ти кажем, иди ми купи мишомор!... ВАСА: Што ће ти, побогу Живка, мишомор? ЖИВКА: Хоћу да га отрујем, хоћу као пацова да га отрујем! ВАСА: Остави се, бога ти!... Не бива то!
Збогом господине; збогом, господине Васо. (Оде.) XВ ЧЕДА, ВАСА ЧЕДА (Васи): Ко вам је ово, побогу? ВАСА: А ђаво ће га знати; сам је измислио да нам је род, а види га сад!
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Томе најпре ни Калудрани нису веровали. Побогу. зар може Колашинац вером окренути? Зар може помазан човек прећи у турску веру?
— А зар нећемо свратити код проте? – проговори ми најзад ћутљиви пратилац. — Ено његове куће! — Којега проте, побогу? — Код проте Дејана Поповића. — Шта?.. — узвикнух изненађено.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
Упамти и слободно кажи оцу, брука му не гине! АНЂА: Где бих му то казала, побогу, дете! Не бих ја то њему смела... МАРИЦА: Ако нећеш ти, ја ћу му казати. АНЂА: Немој, боље немој.
КАПЕТАН: На телеграф? Шта ће тамо? ЖИКА: Па ваљда да телеграфира министру. КАПЕТАН: Министру? Каквом министру, побогу брате? Шта има он да телеграфира министру?
Ћипико, Иво - Пауци
— Питам рич! — јави се иза мале станке шјор Пеко. — Липо говори шјор Тадић, ма шјор начелник јема правицу... Побогу, да се раздили тежацима голина да работа ју, а ми бољи да пушемо у празне шаке! Нека стоји како је одувик!
Па ко би га плаћа? Највише ми посједници. — Јема прав' главар.— прекиде бесједу шјор Кеко. — Побогу, ча би је за другога плаћа?! Па баш сада, кад су овако липе године... Наста жамор међу вијећницима.
— Ја их не знам причекати! — прочитавши, рече Иво. — Није ми мило! . — Ча побогу!. — пресјече га отац у чуду. Не знаш их причекати? А ча си онда учио? Није него твоја линост! Ваља их причекати.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Ређала су се питања на која нико није тражио одговор, питања која су била довољна сама себи. Зар Дадара, побогу? Хоће ли издржати да јој не помене, барем док Лаушева перјаница не замакне иза прве окуке?
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
„Треба јој, госпођи удовици, натрти нос. Остала за Тошом велика богаташица, а побогу, као они њени коњи, грау па грау.
Нађу се код жупника, и толико... Ко је, и шта је, побогу, онај у плавим наочарима? Чандрка по цео дан на оном точку као проклет.
Него, дед, реци шта је то што они желе, можда ћу се и ја с њима сложити. — Да учим технику, и то у Белгији. — Побогу брате! нити знам шта је то, ни где је то!
Јевреји играју своје улоге и са заносом, лудачки! Зар ти то не видиш! побогу брате! Ја видим, и ја их разумем. Као на каквој огромној позорници, сложно, стално, на конац и на једну пару
Допада ти се, је ли? Исак је онда нама читао из Талмуда. — Ух, побогу брате, Розо! — Одмах ћу бити готова; седи! У Талмуду стоји: да нема сиромаха који не учини годишње бар четири добра
— Па зар не видиш како јој је дивна коса! — Пази, рукавице, на шест крупних дугмета. — Али штап, побогу! Штап носе само матуранти и старци. Старе жене, ни оне га не носе, него се воде под руку.
Ови последњи, ако су паметно и досетљиво измишљали питалице, били су бирани, као побогу у француским школама, у „академију”, али то тек од петог разреда. Деца бирају, учитељ само потврди „академца”.
видећемо...” Опет једнога дана, закон живота, побогу као онај орах, дохватио обе куће. Миркова жена, већ у годинама, и са двоје одрасле деце, напустила мужа; а Пантелији
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Станите, станите! — чујем где непознати говори. Окретох се. — Где ћете, побогу, људи?... Ево их Немци на раскрсници села — говорио је један наш сељак, старац. — Где, где?
— Ја не знам арнаутски. А зашто га ти не питаш? — обрецнух се ја на њега. — 3ато... побогу, човјече, ђе ћу ја њему плаћат! — Ама, ми ћемо платити. — Па ми смо иста вјера, не било те!... Шкиптару да платиш!
Шта се доконало? — Једва се једном одлучи — упаде капетан Душан, „активни капетан“ и „резервни адвокат“. — Ама, побогу... — Мир је, дакле, закључен и сутра се враћамо кућама.
Седох и ја, ослањајући се на једну руку, јер нисам могао ноге подавити. — Шта то би, побогу чоче, те изљегосте из земље? — Е, велика сила удари...
Око подне кренуше некуд. Онако изгладнели, исцепани и прокисли, личили су на колону скелета. — Куда, побогу, човече?! — запита потпуковник Петар једнога команданта батаљона. — Пронашли су војници пећине поред реке Врбице...
Рече ми још Танасије, да је сада дошао да набави један велики шатор за свога командира. — Побогу, човече, ти ћеш на крају да заглавиш у апсу — додаде потпоручник Драгиша, који је за све време слушао причање
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Па ко нас издаде, побогу, браћо? — питали су ожалошћени људи. —Ко? Краљ, влада, господа. Све побјегло авионима у иностранство.