Јакшић, Ђура - ПРОЗА
„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. „Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. „А ко ће за погреб да плати?...
— Простри, брате, твоје јапунџе, — рече Миладин, — овде се можемо мало и поодморити... Ово је ливада мога побратима Живка из Мутнице, неће нам замерити баш и да нас застане... Ноћ беше тиха, трава мирисна, све је мирно...
наново угашену лулу и, удишући дубоко у груди густе димове крџака, стаде, чисто уздишући, приповедати из живота свога побратима: — Видиш, учитељу, ти калуђери, то су зли људи. Ја га не марим никад на путу сретнути.
понеки момак и девојка играју, али усиљено; само Чукурова Стана што је високо дигла главу, па се лукаво смеши на мог побратима... У тај мах се и мени доста допала. По беломе се лицу просуло оно жарко руменило, а очи јој севају као варнице.
И доиста, ја сам те поноћи постао убица свога драгог побратима... Убица из љубави! Преслушај ме, учитељу, па ћеш се уверити да је тако.
Али код мога побратима беше, како женидба, тако и живот буран и необичан... Ако ти се не спава, учитељу, слушај ме до краја!
“ „Лепо, џанум... А да нисте род?...“ Питао га је архимандрит, једнако својим жмиркавим оком мерећи мога побратима. Баш му се из погледа видело да се премишља како и на који начин да га боље оглоби.
разумеш, синко?“, рече архимандрит, очевидно трудећи се да још који цекин од мога побратима изнуди. „И за то треба платити, џанум!...“ „Да платим оче... А кол’ко треба?...
Петку, али рано, пре сванућа, како ме нико не би стигао или сукобио... Код побратима, нисам ни свратио, него сам одсео у манастирској механи; онде попијем кафу и ракију, а међутим сам прегледао све
Ја му све исприповедам шта сам сумњао и о чему сам се оног дана уверио; кад сам свршио, а ја погледам у мог побратима: он је као прут дрктао, а лице му дође бело као листак хартије.
По вечери сви смо полегали да отпочинемо. Ја нисам могао заспати, тиштала ме је боља мога побратима, а и бојао сам се да не учини какву несрећу; али он је мирно лежао, каткад је само дубоко уздахнуо...
старим познаником и гостом, па онда га пође питати: — А, здравља ти, газда-Миладине, да ниси како у путу срео твога побратима Живка? — Нисам, — рече Миладин и ја сам видео како је задрхтао; — нисам га видео, а што вам треба мој побратим?...
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Затим предам мога побратима Дел-Амета поп-Леонтију, Исаилу Лазићу и Јерићу на аманет, док се ја одозго не врамим. Пак онда узјашем на коња и
Што већма пада мрак, то они мене већма окружавају. Како дођемо у табор, мене у чадор, запалише свећу, и једнога побратима покрај мене, седи, а око чадора стража. Свуда седе Турци, пуше чибуке, а сви ћуте.
Веће видим и сам себи говорим: „Е, мога оца сине, баш си долиј̓о веће!” Питам мога побратима, који често ми долази, чува ме и излази: „Шта је ово, побро, око чадора?
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Али... ђаво га знао!... Као да је нека премаглавица!... Оба се побратима загледаше у једну девојку!... Била је то Јелица Севића. Гром девојка!
Па, видећи да Станко ћути као заливен, настави: — Бог ми је свједок!... Твоји јади и моји су, јуначе! Изгубио си побратима — ево га!... Ја ћу ти бити и друг, и брат, и... све!... Ко је теби натрунио, и мени је!... Хоћеш да се збратимимо?...
— Он је отишао у сокоску нахију да тамо то исто чини. — Добро. Вечерас ћемо заједно Катићу. Повешћу још побратима Зеку и Сурепа. Како се договоримо, онако ћемо и чинити. Кад се врати, дружина поспала.
— обрецну се Суреп. Све је пливало у смеху и шали. — Море, људи, да вечерамо! — рече Алекса. — Чекам побратима! — рече Станко. — О курјаку реч, а курјак на врата! — Ево га! — рече Заврзан.
— И полазите сад? — Сад. — Па зар тако, побратиме? — ушта Станко, пребацујући. — Зар би ти отишао без твога побратима? — Ја бих те известио у свакој другој прилици, побратиме, ама сад нисам могао!... Ја знам зашто си отишао...
— И то она уме!... Извидаће њене траве сваку бољетицу!... Не брини ти! — рече Заврзан поуздано... — Склоните мало побратима, а ми да учинимо један препад на Турке! — рече Зека. — Шта велиш ти, војводо?... — Нека буде како ти велиш, буљубашо!
Станко би вазда, чим би очи отворио, питао мајку или Јелицу: еда каквог гласа од побратима?... Па кад би чуо да нико ништа не јавља, склопио би очи и ућутао. Тако је ишло једно за другим осам јутара.
На десет дана по сахрани Станко се беше толико окрепио да већ могаше припасати оружје и отићи до свога побратима. Што је ближе прилазио Парашници, осећао је како му све јаче срце бије.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
стално јављао по часописима и алманасима. У засебним књигама издао је ове песничке покушаје: Три побратима (Београд, 1844), Песме, две књиге (Београд, 1849.
Ненадовић у то доба називао највећим живим песником српским. Његови епски покушаји: Три побратима, »истинити догађај у Босни« (Београд, 1844), и Сватови (1855), »народна приповетка«, израђени су по свима правилима
У непосредној и свакодневној околини свога учитеља Вука Караџића и свога побратима Ђуре Даничића, он је сасвим ушао у њихове идеје и са себи својственом страшћу бацио се на проучавање народнога језика
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Јесу красна два та побратима, Само трећег да је још међ њима Па би рекâ Милош је устао, И са браћом овуд појахао. Ал' је Стојан на крајину
“ Тако збори, побра с пута свраћа, Па са њим се странпутице лаћа. Лаки коњи, а прелепо доба, Ала лете побратима оба!
јунак променио, У мисао неку заронио, Баш у неку мутну и немилу, Мало збори и то кâ на силу, Мучно језди украј побратима, А све жешће унапред се прима, Кâ од њега да би умакао — Спази Гојко, и беже му жао, Сети с' Цвете, па се и
Нешто тешко носиш у недрима, Па од свога тајиш побратима. Још ме чудно гледнеш понекада, Да ме страва свег спопадне млада. Та мислиш ли о Цвети мојојзи?
Под кулом се све већ искупило, Већ и Гојко озго је сишао, Те по друсту разгледати стао; Тражи јунак Богом побратима, Ал' у чети јунака не има, Гледну даље, и заман бејаше, Већ за њега запитати шћаше, Ал' ето га, ето сивог тића,
чело витешко, Јошта проли две големе сузе, Па ондака 'вако речцу узе: „Ох мој сине, знам ја оца твога, Оца твога, побратима свога...
Кад иђаху до два побратима, Јад носаху вавек злотворима. Млоги су нас Турци осетили, Млоги на нос пред нама с' побили, А најгрђе што имају
Већ Милета дојездио дома, Ма је ево отишао ома, Те он тражи једног побратима, Јер другога на дому не има. Миленко је скупио дружину, Па кренуо некуд на Крајину.
Лаки коњи, а прелепо доба, Ала лете побратима оба; Гора носи за коње травице, За коњике коњи брашненице. „Моје сунце ено сјаје онде, Деде, зеко, још понеси
Откад злато ти угледа моје, Нешто тешко носиш у недрима, Па од свога тајиш побратима; Још ме чудно гленеш кадикада, Да ме страва свег спопада млада.
“ То Милета ... рекао, Те по друсту свуда разгледао, Тражи туна оком још једнога, Још једнога побратима свога. Ал' кад виде да залуд гледаше, Већ за њега запитати ћаше; Ал' ето ти овамо Миленка И он води претила
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Једне године и наша кућа доби сат. Било је то овако: Имао ти је дјед једног побратима и пријатеља, неког Петрака, самарџију по занимању.
— Да није болестан, бог ти га видио? Пропитивао се за њ у вароши, на сточној пијаци, на црквеном сабору, али од побратима ни трага ни гласа. Те јесени нико га под Грмечом није видио.
— Немој, Дане, немој опет на свакога — меко га је смиривао мој дјед бојећи се да не повриједи тајну рану свога побратима.
Ваља нам спјевати пјесму за онога твог побратима, Перу Дошена, а никако не иде. Дедер ти, братац, потруди се, па да ти прогледамо кроз прсте за онај летак.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
ме питат' саде, да вам причам старе јаде, старе јаде, нове наде, што их наша звезда знаде; већ пођите до јавора, побратима оног бора, што га стужи и цацyши неисказом вељих мука Косовкина бела рука, те је њему рука мала грдне јаде
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Сутрадан у зору устану змајеви, узму побратима са собом, па се упуте царевини цара Петра. Онај од њих што имађаше добар нос намириши одмах траг куд бијаше кћи цара
После некога времена дигне се онај што је имао маховину да тражи свога побратима и да иште два новца, и нашавши га у једном селу код попа у најму каже му: — Ти, побратиме, превари ме.
овај што је био у попа у најму стече своју кућицу и ожени се, и један дан седећи са женом пред кућом опази поиздалека побратима где се упутио управо к његовој кући, па повиче жени: — Жено, ето мога побратима! Дужан сам му два новца.
са женом пред кућом опази поиздалека побратима где се упутио управо к његовој кући, па повиче жени: — Жено, ето мога побратима! Дужан сам му два новца. Сад се већ нема куд камо, јер сам му обрекао платити их кад ме нађе.
Али он одговори: — Боже сачувај! Како бих ја оставио тако свога побратима! Чекаћу макар било три дана, докле га не сахране.
Кад поп с осталим људима пође из цркве, побратим каже да он побратима свога, с којим је толико много трговао и соли и хлеба јео, нипошто неће оставити сама, него да ће га сву ноћ чувати.
и опанке му скинуо) до онај који је на ћабу ишао. ЗАШТО ЂАВО ОПАНКЕ ДЕРЕ Приповиједа се како је ђаво некаквога побратима свога све варао и на зло навраћао, докле га није на вјешала довео.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
вечеро, куд та срећа да грдне главаре све потрова и траг им утрије; сâм да Милош оста на сриједи са његова оба побратима, те би Србин данас Србом био! Бранковићу, погано кољено, тако ли се служи отачаству, тако ли се цијени поштење?
На развале царства јуначкога засја света Милошева правда, окруни се слава вјековјечно Милошева оба побратима и лијепе ките Југовићах. Српској капи свуд име погибе.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Колико би пута Марко, бавећи се по годину дана на путу, кад би дошао, прво свраћао тамо, код Ахмета, побратима, и код њега преседео, одморио се и тек онда дошао кући.
А да га је највише волео, видело се по томе што га код „побратима“ остављао, нешто стога што је ближе био манастир, да би могао чешће ићи и тамо учити, а највише да се код Марка и
Али на ужас и трепет браственика, видело се како он, бата им, Марко, чисто жали. И то не толико себе, колико Ахмета побратима, јер за Јусуфчића зна се да мора бити мртав; али, дај Боже, да се на томе заустави, а да ови његови и самога Ахмета са
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Стари грех нова покора. — Дигни узрок, дигнут’ ћеш и гријех. О ЛАЖИ — Лаж је мајка преваре. — У лажи је пуно побратима. — Лаж је слијепа, али је лијепа. — Да је ражи колико је лажи, не би свијет гладовао.
Доста је ђаво опанака подерао док је то и то учинио. — Приповиједа се како је ђаво некаквога побратима свога све варао, и на зло навраћао, докле га није на вјешала довео, а кад га објесе онда га запита види ли што, а он
3а здравље и дуги живот свакојега мојега пријатеља и побратима, кума и друга који се овђе намјерио и који није могао приспјети од дуга пута али посла крута, да их поможе бог и
Ко је од моји' пријатеља, кумова и побратима на дому да ради о добру, а ко је на путу, да га бог пропути и здрава своме дому поврати, пукани' рука, без икакови
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” Обрадује се ови човјек, те ујутро кад сване одвоји се од побратима те онаки какав је крену, и идавши | за дуго почине под једнијем великијем каменом, па почне да куша срећу у штапу.
После некога времена дигне се онај што је имао маховину да тражи свога побратима и да иште два новца, и нашавши га у једном селу код попа у најму каже му: „Ти, побратиме, превари мене.
овај што је био у попа у најму стече своју кућицу и ожени се, и један дан седећи са женом пред кућом опази поиздалека побратима где се упутио управо к његовој кући, па повиче жени: „Жено! ето мога побратима! Дужан сам му два новца.
ето мога побратима! Дужан сам му два новца. Сад се већ нема куд камо, јер сам му обрекао платити их кад ме нађе. Него ја идем лећи у
Али он одговори: „Боже сачувај! како бих ја оставио тако свога побратима? Чекаћу макар било три дана, докле га не сахране.
Кад поп с осталим људима пође из цркве, побратим каже да он побратима свога, с којим је толико много трговао и соли и хлеба јео, ни по што не ће оставити сама, него да ће га сву ноћ чувати.
припе на једно дрво и поче у њу звижђети, док ево ти са свију страна вила и виленика, овога човјека браће и сестара, побратима и посестрима, толико да им броја не бјеше, те почеше по гори брати некаке љековите траве, па дадоше младићу да пије, а
25. КАПА И СВАТ. Зовне побратим побратима у сватове. Овај је имао све приправно од хаљина, јере се свадби надао, али само капе није имао, или је није имао од
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Него да те испратим до пола пута, па иди у Београд! Остало је записано и то да је, уистину, испратио тог побратима, затим му запалио хан па отишао на Авалу.
Можда је то баш рекао и онај што је личио на побратима Петра, само се Стојан Чупић тога не цећа. Турци одвежу свога заробљеника и поведу га у Босну.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Змај XXXВИ Два се тића побратила, до два сокола, Посред боја, посред мила, посред покоља, Крили су се загрлили побратима два, У бој лете, ране љуте храна им је сва. Тако тићи загрљени прелетају свет: Бела једна голубица сусрете им лет.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И баш сам хтео да се подсетим свих појединости оригиналног венчања мога побратима — у том тренутку то ми је било најпријатније размишљање — кад чух кораке и неразумљиво неко гунђање у ходнику, а одмах
м причом; али он ипак има неке везе јер се десио у моме купеу на путу за Вујановац, где сам пошао у госте код свога побратима, и где ћу понова срести крезубог студента. Зато сам га изнео.
Али сам брзо одбацио досадну књигу и стао, без реда, да мислим о свачему. И тако се опет сетих побратима на коме се зауставих, па једног тренутка осетих чак дужност да о њему мислим кад већ идем да га видим.
4 А воз јури, лети. Скоро ће Вујановац. Криво ми је што стижем по мраку. Како ли ћу затећи побратима? Како изгледају снајка, деца? Боба, свакако, велика девојчица?
и шапуташе ми промуклим гласом на уво: Само пази ово што ћу ти рећи: Кад једног лепог дана чујеш да је нестало твога побратима Николе Глишића, немој се чудити. И подижући руку више главе напосле до гуше: — Јер, ево довде је дошло, не довде.
Али ме он зграби: — Седи... марш... седи! Дошао си код побратима; какав ти је, такав ти је! А после ћемо, је л' те господо, да му покажемо знаменитости? Нећемо се постидети, побратиме.
А кад ономад прочитах у неким новинама да је Николе Глишића, тамошњег шефа благајничког одељења, мога побратима, заиста нестало, нимало се нисам зачудио.
А чим одем потражићу исто оно друштво да још једанпут онако славно испијемо за душу мога „покојног“ побратима. Шта, врага? Ако не буде црк'о, као што он говораше за свога кума и њему неће бити рђаво.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук. — Море ти си жешћа од мога побратима. Чујеш, да поведемо и њу на похару. Ђурица се насмеја и погледа Станку. — Она то и тражи једнако — рече он.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Уочи тога дана дође лисица до оног мјеста гдје су њеног побратима убили и бацили у грабу, те узеде његову главу, метну је на врат, кад он оживи.
После некога времена дигне се онај што је имао маховину да тражи свога побратима и да иште два новца, и нашавши га у једном селу код попа у најму, каже му: — Ти, побратиме, превари мене.
што је био у попа у најму стече своју кућицу и ожени се, и један дан, седећи са женом пред кућом, опази поиздалека побратима где се упутио управо к његовој кући, па повиче жени: — Жено, ето мога побратима! Дужан сам му два новца.
са женом пред кућом, опази поиздалека побратима где се упутио управо к његовој кући, па повиче жени: — Жено, ето мога побратима! Дужан сам му два новца. Сад се већ нема куд камо, јер сам му обрекао платити их кад ме нађе.
Али он одговори: — Боже сачувај! Како бих ја оставио тако свога побратима? Чекаћу, макар било три дана, докле га не сахране.
Кад поп с осталим људима пође из цркве, побратим каже да он побратима свога, с којим је толико много трговао и соли и хлеба јео, нипошто неће оставити сама, него да ће га сву ноћ чувати.
— Их, курво ћорава! Пару дај, ракију бљуј; нити ваљаш ти, нити ти ваља пјесма. ПОБРАТИМИ Састала се два побратима, Турчин и православни, па пошто се добро напише, рећи ће Турчин: — Чујеш, побратиме, ја сад напијати, а ти вичи:
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Неће бацити пушке. Он има у недрима сакривен ћулав. Метнуће га на главу, па испред побратима, као да га на веру води, све кроз арнаутска села. Право његовој кули. Чуваће га као брата.
Ех, није то ништа што је мој син погинуо на твојем прагу. Подигни главу и не жалости се, јер ја имам још синова а ти побратима, а ваљда ће и какав Србин доћи отуда... из Солуна...
Остао је да чува кућу, верујућу у обећања и освајачево хришћанство. Нарочито се поуздао у својега побратима Хаџића из Црколеза, који има у кући више од двадесет пушака, који је његовом помоћу тако добро прошао за трогодишње
У зло доба гласнуше се са куле домаћини, па сазнавши за намерника побратима, после дуж ега саветовања и оклевања сиђоше и подигоше букову засовницу са тешких двокрилних вратница.
ушепртљао и збунио: хоће да сачува законе гостопримства, хоће да задовољи арнаутске госте, а добро зна ћуд свога попа-побратима. Види да је овоме душа дошла у подгрлац, да ништа не види, но хоће да изазивље било и пушка да пукне.
Јер његове снахе, чијој је деци поп кумовао, осећајући сав бол и срамоту за овакав дочек кума и побратима, заклонише га леђима и осташе код вратница све дотле докле он не умаче кроз густу тмину...
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
“ Тако збори буљубаша И за нож се руком маша. Даље тврди стражар стари: „Браћо моја, граничари! Имам једног побратима, А у њему вере има; Па ми дође крадимице С оне стране Тисовице, Потказа ми турске звери: Да су ноћас у намери
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
По свој прилици, са култом мртвих је у извесној вези и врачање за проналажење лица »које ће отварати болесника« (побратима или посестриме) и које ће га, по свршеном отварању, трипут запојити оном водом у коју је врачара — уз ливење »коситре«
Ћипико, Иво - Пауци
ослушкује звукове телеграфских жица, и разговара с њима, а ступове обухвата обима рукама и грли као најмилијега побратима. Испод сеоских кућа причека га Илија. Позна празна парипа, па ишчекује. Не зна што би од њега.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
У саме почетке српског песништва за децу убрајамо песме Луке Милованова (1789–1828), писара, учитеља и побратима Вука Караџића, настале 1810.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Зашто, кад ти је било толико тешко, толико мучно, а ти мени прво да се не потужиш, мени не кажеш; јер ја наместо мога побратима, други сам ти свекар, други отац. (Мирону, понизно): Да се не љутиш ти, дедо, што ја о овоме почињем? МИРОН А не, не.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
сиротињска болничка класа јазбина, и с неким светлим поносом на своје Влаовиће, прича: — А кад сам једаред боловао код побратима Марка, у двема сам собама лежао, преносили ме из постеље у постељу да ми буде мекше и свеже прострто...
Димитријевићева удовица је тад намислила да два побратима буду заједно у гробу, али се показало да нова гробница није доста велика да прими и побратима.
је тад намислила да два побратима буду заједно у гробу, али се показало да нова гробница није доста велика да прими и побратима. и после и удовицу Димитријевићку.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Кад помену торпиљере, војници веле: „два побратима“, и кад онако дугачки и витки пројуре поред наших лађа, дижући читава брда од воде, војници им тапшу и машу рукама.
Данас је чак и поручник Протић скинуо појас, и вели: — Док су поред нас она „два побратима“, немам чега да се плашим. Али у једно време наши „побратими“ изгубише се према пучини и сви се људи наједном
Станковић, Борисав - КОШТАНА
С’г на Воскресеније гора и вода се весели. Тики ја сам си нешто много жалан. Од гробје идем. На побратима свећу запали, па зар се много ражали? Половин човек бидна!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
однос према њој (један ће јој бити кум, други девер, трећи ће је узети за „верну љубовцу“), и има се утисак да се три побратима — спремна за борбу и погибију, уједињена најдубљим пријатељством — само утолико и разликују.
8 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ВИЛА Појездише до два побратима преко красна Мироча планине: та једно је Краљевићу Марко, а друго је војвода Милошу.
Напоредо језде добре коње, напоредо носе копља бојна, један другом бело лице љуби — од милоште до два побратима; паке Марко на Шарцу задрема, пак беседи побратиму своме: „А мој брате, војвода Милошу, тешко ме је санак
извадити, све четири ноге подломити, па ћу т' овде тако оставити, те се туци од јеле до јеле, кô ја, Марко, без мог побратима“. Довати се Шарцу на рамена, пак потрча кроз Мироч планину.
Зашт' устрели побратима мога? Дај ти биље ономе јунаку, јер се нећеш наносити главе“. Ста га вила богом братимити: „Богом брате, Краљевићу
Кад то виђе Краљевићу Марко, он бесједи Рели и Милошу: „Чујете ли, до два побратима! Ето нама Љутице Богдана, сва три ћемо изгубити главе, већ ходите да ми побјегнемо!
Кад то зачу Краљевићу Марко, он им онда другу проговара: „Чујете ли, до два побратима! А ви ход'те да их дијелимо: ил' волите на сама Богдана, ил' његових дванаест војвода?
Тешке сам ти муке допануо, побратиме, у маџарске руке. Увати ме Вуча џенерале и још моја оба побратима; бацио нас на дно у таваницу, ђено лежи вода до кољена, а јуначке кости до рамена.
Марку; када виђе што му књига каже, онда Марко другу књигу пише: „Вјерна љубо Вуче џенерала, пусти мене до три побратима, и подај им три товара блага; и пусти ми старога Топлицу, и подај му три товара блага, јер је јунак млого дангубио; и
душо моја, да ти с̓ здраво из табора вратим, а и тебе добра срећа нађе, узеђу те за Милана мога, за Милана, богом побратима, кој је мене богом побратио, вишњим богом и светим Јованом; ја ћу теби кум венчани бити“.
душо драга, да ти с' здраво из табора вратим, а и тебе добра срећа нађе, узећу те за Милана мога, за Милана, богом побратима, кој̓ је мене богом побратио, вишњим богом и светим Јованом; ја ћу теби ручни девер бити“ За њим иде Топлица
Зато згуби мога побратима? На што си се, болан, преварио? А на једну сабљу оковану! Еда бог да: одсјекла ти главу!“ То му рече, уз кулу утече.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Каже му Мане у чему је ствар, а Митанче, наравно, одмах пристане. Допао му се тај начин и усхићен је био досетљивошћу побратима Мана и трљао је руке и смејао се задовољно, уверен већ унапред да ће им све лепо и лако испасти за руком.
За све се сложише, само за девера никако, јер то је право било право младенаца. — Да рекнеш: драгичка! Нашеја сам побратима! — вели Мане Зони, која га је испратила до авлијских врата. — А кој си је? — запита Зона радосно.