Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Једном сам га и ја, иако сам знао откуда толика промена, опет запитао: „Побратиме, шта је то с тобом? Шта се то за кратко време учини?
Шта се то за кратко време учини?“ „Не питај ме, побратиме“, рече Живко, али даље не хте ни словца проговорити; а после се тужно осмехнуо и понудио, ме је ракијом: „Пиј,
„Вала, побратиме“, рече Живко, „можемо и донде отист; а право да ти кажем, зато сам ти и дошао да као и ја видим каква ви је слава, да
„Побратиме“, рече ми, „чија је оно девојка што је до мене играла?...“ „То је Стана Чукурова“, рекох му ја, „то је кћи оне жене шт
Ко зна о чему је премишљао; понекад је уздахнуо, болело га је нешто. Кад смо дома стигли, не хте да уђе у кућу. „Побратиме“, вели „имам с тобом нешто да разговарам; имам нешто да ти поверим, а нисам рад да ти и стара мајка о нашем говору што
После сам и то приметио: што ће радити ако јој то мајка не допусти? „За то се не брини, побратиме, мајка неће ни знати: Стана је псе отпратила на салаш, а очух јој се данас добро нацевчио, неће осетити, па да му пола
Е, то је чудно!“ рекох му ја... „Чудно, заиста! Једва се видесте, па се већ и заволесте!... Побратиме, то неће испасти на добро...“ Ја сам говорио као да сам унапред знао шта ће бити...
Кад је све било спремљено, онда ми Живко пришапута: „Побратиме, време је!.. Поноћ је време за свако злочинство, — помислио сам у себи, — љубав не може никад бити злочинство, и то
У крају шљивара нешто се забеле. „То је она“, рече ми Живко, а глас му је дрктао. „Она је, она, побратиме! Познао бих је по ходу, и по дисању бих знао да је она“.
Ко ће то знати? То су тајне које жена ни на смртном часу не исповеда. „Побратиме“, рече Живко, „време је да путујемо; ти седи на свога коња, а Стани ено мој коњ, а ја ћу пешке пред вама.
а он је већ био на ногама, скинуо је са чивилука своју лепу двоцевку; ја сам претрнуо, прискочим ближе њему: „Побратиме, шта си то наумио?...“ Он се тужно осмехну и некако потмулим гласом ми одговори: „Спремам се, као што видиш, у лов...
„И теби сам досадио“, рече потмуло. „Е па збогом, побратиме, ја одох!“ Од то доба ретко да је одлазио кући, по вас дан лута по планинама или се шуња око манастира, некада, опет,
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
” — Ал̓ рече Јова Протић: „Почекај, побратиме, почекај, док на Ђердап дођеш, видићеш како ти је тих Дунав!” — Возе наши возари побрзо, и угледамо Живковића на
— Чује се нешто где хучи! — Пита мене мој побратим Протић: „Чујеш ли, побратиме, штогод?” — „Чујем нешто хучи, а не знам шта је.” — „Оно је — вели — глас твога тихога Дунава.
” — „Чујем нешто хучи, а не знам шта је.” — „Оно је — вели — глас твога тихога Дунава.” ,,Шта, побратиме јадан, зар Дунав и онаки глас има?
” Јошт неколико пођемо, а оно се нешто указа бело по води: „Ено, побратиме, гусака!” — Тек то Јова изрече, а повика думенџија: „Ко се плаши, нек у лађу легне”.
Дође мени Јова Протић и виче: „Е, побратиме, јеси ли жив? Ова два хоће да помру”. Изађем напоље, имам шта и видити: оба седе у снегу, нашарали сву авлију
”.) — Станоје Главаш повикне: „Побратиме Ђорђе, ево калуђера са сабљом!” — Он се при кучи, да види шта је, а Главаш извади пиштољ на Жарка, а Жарко ма̓не
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Ја мислим да нема веће сласти ни среће од освете! — И примаш братство?! — Примам побратиме! Стискоше руке један другом и пољубише се, па онда дигоше очи к небу...
Срце му је нагло лупало, као да би и оно хтело напоље из груди... Мисао за мишљу пролетала му е кроз главу... — Побратиме! — викну га Зека. — Шта је? — Шта би било кад би ми сада срели твога Лазара?... — Откуд је мој?...
Све ми се чини да ћу данас нешто доживети, нешто од чега сам срећан и при самој помисли... Пожури, побратиме!... Иако беху прокисли до кости, иако им ноге клизаху по раскаљеној земљи, они су опет журили...
Хтеде замолити да га уклоне одавде, али му се реч узе. — Деде, Заврзане!... Деде, побратиме!... На посао! И ови приђоше ближе. — Немој тако!...
Зека стао па се загледао у босанске планине... — Шта је?... Што си се замислио, побратиме? — упита Станко. — Ништа, побратиме... Ко се не би загледао у земљу која га је однијала!...
— Шта је?... Што си се замислио, побратиме? — упита Станко. — Ништа, побратиме... Ко се не би загледао у земљу која га је однијала!... Чини ми се да гледам своје раскопано огњиште..
— А Лазар побеже? — упита Станко. — Сигурно. — Баш да не утече! — рече он, а усне му поигравају. — Побратиме! Сурепе! Заврзане!... Хајде са мном!... — А зар ми нећемо? — упиташе Јован и Јовица. — Много нас је!
— У вртлозима. — Добро је... Него да се повучемо у шибљак — рече буљубаша. Таман се кренуше, а Станко међу њих. — Побратиме, — рече Зеки — с тобом морам говорити. Носим ти поздрав од Чупића. И одвоји се од чете.
Чупић ме посла да ти јавим да пођеш Балотићу и ту ћеш се с њима наћи! — Добро! — рече Зека. — Још нешто, побратиме! — Шта, побро? — упита Зека. — Ово те молим ја: прими ме у твоју чету!... Зека му састави руке око врата.
Ако буде потребе, лако ћемо се договорити; а, после, и твоји људи већ тебе познају... — Онда, побратиме, добро ми дошао! — И Зека издаде налог да се крећу... Пропишта црна земља под грдним теретом...
Сунце се већ спусти на заранке. Зека се само погледа с Девом. — Је ли време? — Јесте. Зека зовну Станка. — Побратиме!... — рече он. — Ми те остављамо! — Што? — Катић ми је поручио да вечерас морам Дрину прећи. Али...
Ко само пушку може носити, он треба да пође тамо! — рече Заврзан. — И полазите сад? — Сад. — Па зар тако, побратиме? — ушта Станко, пребацујући. — Зар би ти отишао без твога побратима?
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Прошло је све. Срамота би ме било од берберина који ме сапуни трипут недељно. Аман, побратиме! Ја нехотично начиних некакав увод.
Добро, побратиме. Ти не знаш да ме ти сâм увлачиш у некакав роман. Сад сам и ја почео да мотрим на сваки њен поступак према мени.
Имам ја својих послова. Ја сам Србин, ја имам стару матер, ја имам свој задатак — зар којеко да ме смета! Побратиме, приповетка је свршена. Ти ниси ништа више ни очекивао. Ти знаш мене. Твој верни Побратим В ПИСМО Н ....
Она ми пружи руку и смејаше се. Ах, побратиме, знаш ли кака јој је ручица! Од то доба било је стотину таких ситнурија. Ја ти их не причам — нашто?
Бар ћу се сад још јаче чувати јаве. Ово је некака опомена на дужност. Побратиме, опрости ми што сам те намучио и овом лудом сликом. Ја знам да ти све ово мора наличити на отрцане немачке приповетке.
Сачувај га. Можда ћемо му се кад слатко смејати. Твој побратим ВИИ писмо У Н., 17. ВІІ 187... Драги побратиме, Одавно ти нисам писао писма без „свионе косице”, „порумењених и побледелих обрашчића”, „малених ручица да их
Просто не треба на њу ни мислити, а то је лака ствар. Твој побратим ІХ Писмо У Н., 14. XИИ 187.. Драги побратиме! То је било овако. Она је била весела, кô што сам ти већ казао.
Му наме іѕ хатефул то мyѕелф Бацауѕе іт іѕ ан енемy то тхее; Хад І іт wріттен, І wоулд теар тхе wорд. Драги побратиме! На сваки начин, ти ниси очекивао тако брзо мојега писма, ниси ни могао очекивати.
XИ ПИСМО . . . . . . . . Побратиме! Добио сам писмо и од тебе и од куће. Оба су подједнака, само је од куће замотано и завијено, а од тебе јасно и
Данас је управо две године дана како је Ана умрла. Шта се није од то доба променило! Ја сам постао сасвим други. Побратиме, пусти ме да се исплачем — последњи пут! Све ме је оставило.
Деца моје сестре још ме непрестано воле — не избијају из моје собе. А моја сестра — ех, побратиме! Ти ме питаш: ама тргни се, болан, стреси ту прашину, дигни још једном поносно главу! — Покушавао сам.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Кад се коцка, кад части, кад пијанчи, сви му кажу да су његови рођаци, сви би да се побратиме, сви га љубе, а брци су им од вина влажни. Сви певају, сви се деру, око њега.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Тек што је чича закорачио на прву грану, он се раздера: — Шта је ово, побратиме? Ено још једног мјесеца, вири из ријеке! — А ја опет видим један како гледа кроз прозор моје крчме!
Упали лампу, па ћемо наставити да пијемо. У току даље пијанке чича Тришо одједном се присјети: — Чек, чек, побратиме, па ја треба да бацим у воду џак с мачком или, можда, џак треба да баци мене?
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Али сад опет полаженик падаше све већма у севдалук; сад он стаде домаћина терати да пију. — Побратиме — виче полаженик — побратиме, немаш, бре, бољег пријатеља од мене!
— Побратиме — виче полаженик — побратиме, немаш, бре, бољег пријатеља од мене! А знаш ли, бре, животињо, да сам зват данас код господина начелника, па нисам
А моја Каја уме да шпорује, мајстор је у томе! Лане сам ти, побратиме, наш’о шест наполеона у сламњачи. Помисли само, а ми све у банкама аконтирамо. — »А откуда то?« — питам је ја.
Море, зверка сам ти, побратиме, па ме нема! Ено га видиш тамо онај. Носим га већ пет година; и још ће пет да ме носи. Брински штоф, све сама чиста
Е, тако је некако и наш полаженик изгледао. — Ево, прико и побратиме — храбри га Јова, — само форме ради, да се испуни та њихова формалност! Моја ће жена на леђа, а ти унутра.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
И ОПОМЕНА 707 ПРЕВОДИ 712 ДЕ СТАНАК МОЈ 713 ЗАПИСИ 714 (1) (ЈАО КЊИГО, АЛА СИ МИ ДИВНА) 715 (2) (АЛ' УЗАМАН, МИО ПОБРАТИМЕ) 716 САБРАНЕ ПЕСМЕ И ПЕСМЕ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА. И. У БЕЧУ у јерменскоме намастиру 1847.
Кад чудотвор мишку силну крену, Па удари ту последњу стену, Онај део што пута пречио, Оде у пра, побратиме мио, Други само пуче па с' отвори, А водица иза њ зажубори, Па потече бистра и весела, Нигда така ја не виде
Уз обалу лађа притурена, А у лађи возари лагуни, Та све они убави мајмуни, Весла њима дрво одабрано, Побратиме, то јерје танано, Крма беше дебела јерина, А на крми једна страшна псина.
Та чудо је, побратиме мио, Ни у сну га неси никад снио: Каква стаса — лице кâ зорица, Око бистро лепше нег Даница, Даница нам носи белог
Хеј чаушу, овамо и к мени! Ма ко с' ово, побратиме, жени? „Та Змајевић, да ли не знаш Гојка?“ А млада му — „Цвета је девојка, Мила ћерка — но пиј, што си стао — Де
Затим Цвета роди две ћерчице, Као мајка беху лепотице. И тако сам песму довршио, Па те молим, побратиме мио, Опрости ми што ми није боља, А најпосле како ти је воља, Свакојако жив и здрав ми био, И кад имâ, рујно винце
Али грану од истока сунце, Те погледа оној гори чарној, И угледа, па се разрадова, А гдје не би, побратиме мио! Кад на сусрет њему одсјајује Красна кита горскога цвијећа, Чета, брате, горскијех хајдука, А једина још
небеси јавља И чује се по горици славља, Пева славуљ са дубове гране, Пева песму, та нема јој мане; Ал' де мане, побратиме мио, Де ту мане, што Бог научио? Нема чуда до од вишњег Бога!... Но гледнимо сад јунака свога.
Рече јунак: „Да грдне невоље!“ Ал' је опет зато добре воље. Та чу ли ме, побратиме мио, Ко весео туна не би био? Тако јутро, таке околине. Ко ту не би скакô од милине?
Ја тек дома, ал' гле Рада амо: „Помагâ Бог!“... А ја ћута само. Опета је Раде говорио: „Шта је тебе, побратиме мио? Шта је тебе, а тако ти Бога! Зар ти друга не познајеш свога?
Ето части Српчића старина, Част господска под небом милина, Само штета, побратиме мио, Што ти диван туна неси био. Три већ дана, ал' још није доста, Још не пушта Рајко свога госта, Те га води у
Па је њему говорио 'вако: „Ти ћеш дома останути јако, Доста амо још ће бити друста, Побратиме, све сокола пуста, Дивну помоћ покрени за нама, Да злотвору удвојимо муку, Да удримо тим орлушинама, Да збијемо
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
На Михољдан, крсну славу нашу, Петрак је освитао код наше куће, свечан и обријан, и здравио се с дједом : — Побратиме Раде, да нам буде срећан данашњи светитељ.
и једног јутра, ево ти га обувена и потпасана, љуби се с дједом и утјешно пророкује: — Брзо ћемо се ми опет срести, побратиме, округла је земља. Једне године тако, растајући се с дједом, он му пружи повелик излизан џепни сат.
Једне године тако, растајући се с дједом, он му пружи повелик излизан џепни сат. — Ево ти, побратиме, ово ћеш ми сачувати за догодине. Зарадио сам га у добра човјека, па ми је све страшиво да га ђегод не пропијем.
Чим га видим, а мени срце заигра: ево га, пљунути Раде Ћопић! Ђе си ми, Раде, побратиме мој! Дједу стадоше очи. — Па баш твој Раде, а? Е, фала ти, побратиме, на тој части.
Ђе си ми, Раде, побратиме мој! Дједу стадоше очи. — Па баш твој Раде, а? Е, фала ти, побратиме, на тој части. — Јест, вјере ми — занесено распреда старац не примјећујући да се дјед уозбиљио.
— наваљивао је мајстор. — Бог с тобом, немој кукавну марву ружити. — Раде, брате и побратиме, а је л икада коњ отео жену свом најбољем другу? ...Шта је мене некад окренуло овим путем?
— Ма шта тице, шта ...Ти се већ напио ко мој весели Ниџо. — Јок, побратиме тмурно дочека старац. — Сјећам се као да је вечерас било: помоли се мјесец над гајем, сто метара над нашом кућом, а
Увијек осјетљив на све што је у вези с коњима, Петрак самарџија изненада се прогура до самог сликара. — Вере ти, побратиме, би ли ти мени ово дао, ову слику? — Би, брате, ево ти је. — Шта ће ти то?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
нзвадивши из мараме ону њезину љуску, протре је мало међу прстима, а рибица му се уједанпут јави из воде: — Шта је, побратиме? А он јој одговори: — Утекла ми бабина кобила, па не знам где је.
— Шта је, побратиме? А он одговори: — Утекла ми бабина кобила, па не знам где је. А лисица му одговори: — Ево је међу нама, створила
што је баба кобили говорила, па извади из мараме курјачју длаку и протре је, а курјак уједанпут те преда њ: — Шта је, побратиме? А он му рече: — Утекла ми бабина кобила, па не знам где је.
Кад су се тако познали ови наши јунаци, онда ће Таригора и Кривигреда запитати Марка: — Збиља, побратиме, не питамо те јеси ли нам штогод јаки, јер без тога не можеш нам бити ортак.
Кад то видјеше Таригора и Кривигреда, рекоше Марку: — Е, побратиме, по томе што видјесмо, бићеш нам добар ортак. Али сад да ти кажемо нашу невољу, у којој, као наш ортак, мораћеш нам од
— Добро, јуначе, — рече старац — ја познајем и твоје побратиме, и они су добри јунаци, па су вриједни да им понесеш дарове какве си наумио. Ево ти дјевојака, па бирај које год хоћеш.
Утоме изиђу и горе. Кад га је спустила на земљу, запитаће га: — А вјере ти побратиме, шта ти оно баци мени у кљун, кад сам пошљедњи пут зинула? — Јере ме то питаш — рече Марко — па бацио сам ти меса.
Ту се сад наш Марко опрости с орлетицом, и оде да тражи своје лијепе побратиме. Ишао је он тако, ишао, па дође до једнијех великијех и лијепијех двора.
Онда свети Сава каже ђаволу: — Чујеш, побратиме, баш ако хоћеш да радиш баштованлук, ево сам ти ја ортак, но да се договоримо како ћемо и шта најприје радити и сијати
А овај му одговори: — Печем ракију, побратиме! Онда свети Сава рекне: — Дајде, ортаче, да видим ваља ли. А овај му наточи у чашу.
маховину да тражи свога побратима и да иште два новца, и нашавши га у једном селу код попа у најму каже му: — Ти, побратиме, превари ме. А он му одговори: — Вала, побратиме, и ти си мене.
А он му одговори: — Вала, побратиме, и ти си мене. Потом онај стане искати два новца говорећи да оно ваља платити што је обречено и побратимством
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ИСАЈЛО: Јест, ал’ није ни девојка. МАНОЈЛО: Дакле баба? ИСАЈЛО: Аја! МАНОЈЛО: Побратиме, или сам ја луд или си ти. Шта је дакле та Софија ИСАЈЛО: Није Софија него философија, а то је нешто високо.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
„Побратиме зубати, одакле нам идеш ти?“ А побратим чудно режи, ал не бјежи. „Далеко је моја кућа, ја сам главом
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 128. Дјевојка је туђина братила: “О туђине, Богом побратиме, Приведи ме прико црне горе Без говора, без насмјејања.
Стаде јунак трудан почивати, А дјевојка лице умивати. И да вели гиздава дјевојка: “О туђине, Богом побратиме, Што не пијеш воду непијену, Што не љубиш лице нељубљено?“ И да вели они туђин јунак: “О дивојко, брацка те убила!
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— Од данас да смо побратими! — рече Срета. — И с мен’! — додаде ћир Ђорђе. — Здраво, побратиме! — рекоше и Срета и Ђорђе. — Да бог дâ, побратими! — оговара Мића.
— Да бог дâ, побратими! — оговара Мића. Куцају се и пију, а Цигани свирају »туш« и деру се: »Може, не може!« — Побратиме — грува се Мића у прси — побратиме, молим ти се ка’ брату, и бољем од брата, за нешто. Да ми учиниш један ћеф...
Куцају се и пију, а Цигани свирају »туш« и деру се: »Може, не може!« — Побратиме — грува се Мића у прси — побратиме, молим ти се ка’ брату, и бољем од брата, за нешто. Да ми учиниш један ћеф... — Да чујем!
« (Тако је Мића увек дирао Љубицу зато што је некад била Мађарица). — Има време, побратиме, има време! — уситнио ћир Ђорђе, очевидно у намери да забашури. — ’Ајде, Петре, има ли нешто?
оно што су им Цигани знали да одсвирају, утезао се и дотеривао Мића, а кад сврши тоалету, приђе Ђорђу па рече: — Е, побратиме, није вајде.
Молим те. Мића је знао чаршијски ред па је најпре лепо замолио ћир-Ђорђа. — Молим, побратиме, много ме љутиш с таке речи. Неје за никоје рђавство. Чест и поштење! (Молим те, побратиме, потврђује Мића, разуме се..
— Молим, побратиме, много ме љутиш с таке речи. Неје за никоје рђавство. Чест и поштење! (Молим те, побратиме, потврђује Мића, разуме се... све чесно и поштено. Зар ја у твојој кући толико пута хлеб и со...
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Па се зар и у сну онако расприча и занесе. Колика сам пута на чуду био с тога...“ „А што, вјере ти, Крцуне?“ „Немој побратиме те ситнице износити!“ упаде Јанко. „Ма што! није ту никаква зла.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Одакле си? — Одакле ми је и жена. — О Турчине, за невољу куме! — А ти, Влаше, силом побратиме! — ’Оћеш ли добро? — Нећу. — ’Оћеш ли зло? — ’Оћу. — Попо, зар и ти чуваш говеда?
Бог нашему брату домаћину до данас подарио, те му и подржао, а к овима друге, сваке врсне банове кумове и пријатеље, побратиме и браћу Србе придобио, да бог да! Сад да сте ми, браћо, сви здрави и ја с вами.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
кад му човек каже, да му је ту прије неколика дана упала жена, и да је дошао сад, да је извади: онда ђаво повиче: „Шта побратиме, ако Бога знаш! Па то твоја жена! и ти могао с њом живити! И опет дошао да је извадиш!
Царица, као свака мати, скочи брже боље, и одведе га ђевојци у собу. Како га ђаво опази, он му проговори: „Ту си, побратиме!“ — „Ту сам“. „Е добро!
Кад се царев зет види на невољи, спреми се и отиде. Кад дође царевој кћери, а ђаво се зачуди, па повиче: „А! побратиме, шта ћеш ти овђе? Нијесам ли ја теби казао, да ти више не идеш за мном?“ — „Е! мој побратиме!
побратиме, шта ћеш ти овђе? Нијесам ли ја теби казао, да ти више не идеш за мном?“ — „Е! мој побратиме! (проговори царев зет) не идем ја да тебе ћерам из цареве кћери, већ те тражим, да те питам, шта ћемо сад?
па извадивши из мараме ону њезину љуску, протре је мало међу прстима, а рибица му се у један пут јави из воде: „Шта је побратиме?” А он јој од говори: „Утекла ми бабина кобила, па не знам где је.
је баба кобили говорила, па извади из мараме ону лисичју длаку, и протре је, а лисица у један пут те предањ: „Шта је побратиме?” А он одговори: „Утекла ми бабина кобила, па не знам где је.
што је баба кобили говорила, па извади из мараме курјачју длаку, и протре је, а курјак у један пут те предањ: „Шта је побратиме?” А он му рече: „Утекла ми бабина кобила, па не знам где је.
” Он на то пристане и побратими се са старцем. Пошто се побратимише, рече му старац: „Е побратиме, сад, да се дарујемо, ја ћу тебе даровати снагу и благо, а ти мене за оба ова дара само своју душу.
” И цекини из камена пореваше тако да њега притискоше и замало не удавише, а он завика: „Побратиме! побратиме! погибох!” У то долеће му побратим говорећи: „Ево ме, шта је?
” И цекини из камена пореваше тако да њега притискоше и замало не удавише, а он завика: „Побратиме! побратиме! погибох!” У то долеће му побратим говорећи: „Ево ме, шта је?
кад му чоек каже да му је ту прије неколика дана упала жена, и да је дошао сад да је из | вади, онда ђаво повиче: „Шта побратиме, ако Бога знаш! Па то твоја жена! и ти могао с њом живљети! И опет дошао да је извадиш!
Царица, као свака мати, скочи брже боље и одведе га ђевојци у собу. Како га ђаво опази, он му проговори: „Ту си побратиме?” — „Ту сам.” — „Е добро!
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Милићевића остало записано да је, прво, отишао свом побратиму, ханџији, у Бели Поток и да му је рекао: — Побратиме! Да се пољубимо; па отсад нити могу ја тебе чувати од Срба, нити ти мене од Турака.
Радио је на њиви. С њим се у послу смењивао Петар, рођак Страхиње Чупића, млад човек који је желео да се Стојан и он побратиме. Стојан је ишао за ралом, била је његова смена; Петар се одмарао.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ја се сећам добро да сам овако отпочео разговор. „А сад, драги побратиме, причај ми како се реши да се ожениш и све друго што имаш да ми повериш, али право ми кажи, пре свега, која ти је то
Поп је држао читаве проповеди и говорио гласно као да га слуша цела парохија. А ја сам рекао: „Снајка, побратиме, да Бог да целога века били срећни као данас.
Он ме погледа благо-прекорно па ми хитро задржа руку којом сам се машио да тражим новац. — Баш си смешан, побратиме. Остави то, не треба ми. Ти ми требаш. — Па шта је, брате, говори. Гле како си потавнео! — Полако, седи, пуши.
“ И подсећајући се тога утиска, помилован овим дахом детињства, ја се повратих. — Побратиме, — рекох одлучно — ни помислити нисам могао да си таква слаботиња.
Он одмахну руком И дубоко уздахну. — Знам, побратиме. Али да ми ..је само та мука! — Ја видим, ја осећам да имаш крупнијих брига — рекох. — Зашто ми се не повериш?
А она расте, напредује, расцветава се, постаје свесна и разумна, она је на путу да постане оно што сам данас ја. Побратиме, разумеш ли? Ја сам стекао још један свестан живот, задобио сам још једну љубав, ја имам још један свет.
Срећан сам што сам отац, увиђам да никад нисам био тако озбиљан као сад. Побратиме, узми читај ову Бобину карту. Ја сам уверен да ти братски делиш моју радост.
А сад, као што ти рекох, новчана оскудица, оштро окривљавање и друго. Али ја хоћу да ме добро разумеш, побратиме. И с племенитим сећањем на своју љубав: — Ја волим своју жену и с мојим дететом она је разлог мога живота.
И кад сам му трећега дана, на растанку, рекао: — Побратиме, ти си увек био човек, остани то до краја, молим те — он се благо и постиђено насмешио: — Жао ми је што идеш.
— Живио, побратиме! — и ја зграбих за узде. Он ме спази, скочи хитро на земљу па се срдачно изљубисмо, док је свет око нас брисао очи
Тај исти рођак дочекао ме је сад први и пре уласка у кућу изнео страшне, срамне оптужбе. Сад све знаш, побратиме, и сад можеш слутити како ми је у души. Оба дана провео сам код. куће; никога нисам хтео да видим, ни с ким да говорим.
Ето, побратиме, ништа од оне радости коју смо замишљали доле. Бог, који једини зна све моје болове и кога сам молио да ме бар ова чаша
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
За часак беху сви добро повезани, а Јевто стајаше уз њих, чекајући шта ће сад бити. — Вегни де, побратиме, и овога — рече Ђурица, па приђе повезаним младићима, а Пантовац стаде да веже Јевта. — Па, Сретене...
Кад се напи, пружи је Ђурици. — Натегни, побратиме, па да ви’ш како односи све бриге у маглу — рече он сучући густе брке и гледајући једним оком Станку, која сеђаше до
Завукоше се у густ шибљак и поседаше једно до другога. Пантовац одмах извади пљоску и натеже. — Деде, побратиме; не знаш како је ово добро за уморна човека — рече он, пружајући пљоску Ђурици.
— Удовица зар ?... Вуци је овамо! — викну Новица. — Хоћемо ли, побратиме... да се веселимо? А ја нећу казати за ону... тамо у селу — намигну он и махну главом. — Доведи, доведи!...
— Која те вода донесе овамо, Јуло ? — викну он, кад је опази. — Ето нам сад, побратиме, друштва.... да ви’ш како је ваљана ова моја Маџарица! — Маџар си сам, а ја сам Српкиња, боља од тебе !
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Пошто аждаха прождрије јелена, рећи ће му: — Е, побратиме, ти мене курталиса смрти, а сад је ред на мене да се одужим. Мој је отац змијски цар, па хајдемо њему, он ће те добро
Па пође пред њим. Малиша ће те за њом, а она ти га уведе, побратиме си драговићу, у некакву пећину. Када га проведе кроз пећину, дођоше на једно велико поље, а насред поља велики сто, а
Ја ћy овај прстен метнути ево на овај крај пилава и сахана да дође пред цареву кћеп. — Хоћу, побратиме, да је и шта више.
па извади из мараме ону њезину љуску, протре је мало међу прстима, а рибица му се уједанпут јави из воде: — Шта је, побратиме? А он јој одговори: — Утекла ми бабина кобила, па не знам где је.
је баба кобили говорила, па извади из мараме ону лисичју длаку и протре је, а лисица уједанпут те преда њ: — Шта је, побратиме? А он одговори: — Утекла ми бабина кобила, па не знам где је.
што је баба кобили говорила, па извади из мараме курјачју длаку и протре је, а курјак уједанпут те преда њ: — Шта је, побратиме? А он му рече: — Утекла ми бабина кобила, па не знам где је.
Док одједном, изненада, из неког шумарка, бане, брате, пред њега тета лија. — Добар дан, побратиме! — Бог дај, сестро! — А куда ћеш ти, побратиме? — упита га милостивно и слатко тета.
— Добар дан, побратиме! — Бог дај, сестро! — А куда ћеш ти, побратиме? — упита га милостивно и слатко тета. Он јој све поредом и по истини каже. На то ће лија: — Ја знам гдје је твој трс.
Ево сад баш долазим оданлен, и од онога цара што је украо твога оца трс. То ти је барем лако. Него, знаш ти што, побратиме? Учини ти мени ту ствар што од тебе затражим, а ја ћу теби помоћи те ћеш олако доћи до очевог трса.
— Истинита, тврда, права вјера, побратиме, — рече тета лија, и закле му се свим на свијету да га неће преварити. Нато скочи најмлађи син са коња, поводи ноже,
па копај макар управо до зоре, не бој се, ископаћеш трс, а дирнеш ли у железну лопату, готов си, ухваћен, и ја ти, побратиме, онда не помогох више. Стража ће се пробудити, ухватиће те и одвести пред цара, и ту ће ти отићи глава доље.
То чудо још није својим очима видио. Под њом забоден штап, један дрвен, други гвозден. Онда рече лија: — Ено, побратиме, види, под оном јабуком је један штап дрвен, други гвозден.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Вујана снажно прозбори: – О, Каримане побратиме, не омрзни се!.. Ти да си здра– во! Буди јунак!.. Ех, није то ништа што је мој син погинуо на твојем прагу.
— Добро је и ово да видимо!.. Хеј, побратиме, отварај ноћас! — кликну поп па снажно опет залупа пушком у врата. А преварио се био грешни поп Буњак и изостао у
Опет се он исправи и бодро коракну напред, назвавши добро вече на српском. — Је ли, побратиме, код куће побратим-домаћин? — Јесте. — А хоће ли госте, побратиме? — Па... хоће. Нема Друге.
— Је ли, побратиме, код куће побратим-домаћин? — Јесте. — А хоће ли госте, побратиме? — Па... хоће. Нема Друге. Заповиједај кад те је Бог донио...
— Није, побратиме — невољно изусти домаћин, не могући да се друкчије извуче из незгоднога положаја. — Ето видиш!.. Устани, помакни се!..
— рече најзад Бац Хаџић, колико да затури траг својој збуњености. — Не по једну, побратиме, но колико можемо! — добаци му пакосно поп. — Колико ти душа хоће — опет домаћин крто кроз зубе.
— добаци му пакосно поп. — Колико ти душа хоће — опет домаћин крто кроз зубе. — И вечеру, побратиме!.. И то добру!.. Но прије свега ја сам поп и Србин, а ти домаћин и слуга оџака и образа: ракије одмах да повратим душу!
— Колико хоћеш само да сиђемо доле у кућу. Знаш, побратиме, ови људи не пију ракију, можда ће неко и клањати, па је незгодно...
Овђе, овђе хоћу ракију!.. И ови моји људи да поврате душу!.. Било да ти је муфтија ту!.. У, побратиме, не укори се, што си се збу– нио?!..
— Бога ти јемца дајем да неће дуго бити!.. — Хајде море, никад више! — А зашто, побратиме? — Зато што држава и није за вас... — Нијесам то досле знао... А шта је теби Србија учинила, побратиме? — Свашта!..
— А зашто, побратиме? — Зато што држава и није за вас... — Нијесам то досле знао... А шта је теби Србија учинила, побратиме? — Свашта!..
Хе, ја те зулуме никад не могу заборавити!.. — Пхи, побратиме! — зацерека се поп да се соба затресе. — Јесте, док сам жив то не могу опростити!.. — Пхи, побратиме, колико си слаб!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
(Потпрашује пушку. Пушкарање траје.) ГЛАВАШ: Хајде, Хаџијо! Ти побратиме бољег времена, А носиоче новог бремена, Што ти столећа нарав сурова На мушка леђа грозно товари, Не питајући старе
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
без наслова и без помена аутора, која по мотиву и стилу има извесних сродности са песмом Невоља: Докле ћемо с’, побратиме, ’вако скитати, од кафане до кафане карте играти, од механе до механе вино пробати, а у зору без парице кући бегати?
Станковић, Борисав - ТАШАНА
И знам, кад је умирао, да сам га замолио: »Побратиме, кардо, дај и остави мени Ташану«, да би ми те он дао, као што бих ја, када бих умирао и имао такву жену, само је њему
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Ја имам да вршим дужност начелника окружног у Крагујевцу, а ти си одређен... где оно беше, побратиме? — обрати се Душан Луки. — За начелника среског у Пироту — без размишљања одговори Лука.
Тек тада се реши и командант пука да уз припомоћ војника сиђе. — Слушај, побратиме — обрати се капетан Душан Луки — допусти, молим те, да ти изјавим...
— Ко другоме јаму копа сам у њу пада... Кипислцауф! Хајд, да видимо прво твоја леђа. — Ама, побратиме, молим те, изволи ти први... И кретоше један за другим, поштапајући се. Тек се чује: „О-хо!
Тек се чује: „О-хо!“ Један од њих застане и погледа другог. Пођоше сада напоредо. — Шта велиш, побратиме, када би се опучио онај коњ изнад нас и налетео на тебе? — пита сада Лука Душана. — Ух, бога ти, немој, молим те.
Онда ће нам тамо дати по један појас за спасавање, и рећи: хајд сад на море! — љути се Лука. — Побратиме, заборавио си да кажеш „кипислцауф“ — дира га капетан Душан „резервни адвокат“.
Али, вала, ја ћу издржати, а ти ћеш липсати на путу! — вели јетко Лука, већ љут што га задиркују. — Извини, побратиме, не могу да ти се смејем, боли ме зуб. — А-ха... Е, сад је кипислцауф! — смеје се Лука. И кренусмо...
“ — Хоће он, хоће — додаје Лука. — Он не види крупну ствар, али за ситну... — Ама, побратиме, то није ситна ствар... — То би исто било као кад би неко од нас пошао на осматрачницу, и остао у некој кафани —
А видео си да је дошао ађутант. — Наравно... — Пусти га, побратиме — вели Душан усиљено равнодушним гласом — нека ради по својој глави, шта се нас тиче. Посилни, баци које дрво на ватру!
— Ја, богати, он оде... — Није ваљда луд. — Их, шта ћемо сад! — Побратиме, молим те, трчи и кажи му да је све ово била шала — обрати се Душан Луки. — Е, људи, баш је чудан човек.
Онда се обратим Груји, да га попне на кона. — Хајде, побратиме! — рече Груја. — Ех, кад бих могао... Приђе још један војник, и са великим напором га подигосмо.
— добацују војници. Ишли смо баш благом узбрдицом, када Душан приђе Луки. — Побратиме, умеш ли да решаваш загонетке? Не видим ни белу мачку сада, толико ме боле ноге... — Али ово је лака... Пази!
— Тако је, побратиме. Италијански берсаљер. Загонетка иде од уста до уста, па се, и поред свих мука, смеју официри и војници на рачун
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
ракија; по долами токе и ђечерме, златне токе од четири оке; а на ноге ковче и чакшире, жуте му се ноге до кољена, побратиме, као у сокола, а на главу калпак н челенке, један калпак, девет челенака, и десето крило оковано, а из њега до три
одговор, који открива гледање на јуначко и кукавичко држање — гледање које је у основи ове песме: Нека бјеже, драги побратиме!
Када су се они уплашили од живога одерана јарца, ја како ће сјутра дочекати, побратиме, Хасан–агу Куну и његових тридест крајишника, крајишника како ватре живе?
Рече Милош: „Јао моја мајко! Јао Марко, богом побратиме! Јао брате, вила ме устрели! А нисам ли тебе беседио да не певам кроз Мироч планину?
Биле бере по Мирочу вила, биље бере, често се одазива: „Сад ћу доћи, богом побратиме!“ Набра вила по Мирочу биља, и загаси ране на јунаку: лепше грло у Милоша царско, јесте лепше него што је било, а
Кад то виђе Љутица Богдане, он потеже тешку топузину, пушћа за мном уз кршно приморје; довати ме по свилену пасу, побратиме, сапом од топуза, шћера мене за уши Шарину, једва му се у седло повратих и утекох уз кршно приморје.
Ето нама Љутице Богдана, сва три ћемо изгубити главе, већ ходите да ми побјегнемо!“ Ал' говори Милош од Поцерја: „Побратиме, Краљевићу Марко, данас мисле и говоре људи да три бола не има јунака од нас ове три српске војводе; боле нам је сва
Тешке сам ти муке допануо, побратиме, у маџарске руке. Увати ме Вуча џенерале и још моја оба побратима; бацио нас на дно у таваницу, ђено лежи вода до
Лежим, брате, три бијела дана; ако будем, брате, још три дана, никада ме више виђет нећеш: избављај ме, побратиме Марко, јал' за благо, јали на јунаштво!
Када виђе што му књига каже, уд'рише му сузе од очију, па је онда Марко бесједио: „Авај мене, драги побратиме! Ту ли си ми, болан, допануо! Ал', тако ми моје вјере тврде, хоће тебе побро избавити јал' за благо, јали на јунаштво!
коњици под бојним копљима; пред њима је Бошко Југовићу на алату, вас у чистом злату; крсташ га је барјак поклопио, побратиме, до коња алата; на барјаку од злата јабука, из јабуке од злата крстови, од крстова златне ките висе, те куцкају Бошка
“ 16 КОСАНЧИЋ ИВАН УХОДИ ТУРКЕ (ОДЛОМАК) „Побратиме, Косанчић-Иване, јеси л' турску уводио војску? Је ли млого војске у Турака? Можемо ли с Турци бојак бити?
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Удовичке сузе преко божијих дланова теку. Бог и веђама гледа; његове обрве истезују људске снове. Ама побратиме, погледај ми повише од носа! Нит им је беседа из божаставнога писма, него из свога им вртоглавога џепа.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
сокака, а лепи Перица само глади своје брчиће и пусти извештаченим басом (а говорио је обично са пола уста): „А јој, побратиме, пусти ме да умрем!...
“ А побратим Пајица му одговара: „За кога, море, газимо ово блато, а побратиме?!...“ А бацао је око — није шала, толики тријумфи! — и на Зону Замфирову, али још није предузимао ништа.
— Побратиме, — узвикну Митанче — у ватру, — у ватру, у воду, — у воду! Сас теб’ ћу, побратиме! — Знам те, дè! — вели му задовољно
— Побратиме, — узвикну Митанче — у ватру, — у ватру, у воду, — у воду! Сас теб’ ћу, побратиме! — Знам те, дè! — вели му задовољно Мане.
Сас теб’ ћу, побратиме! — Знам те, дè! — вели му задовољно Мане. — Е, што ће ми ћеф бидне, побратиме, да остану резил у чаршију и у свет, ете, те јагуриде чорбаџијске!
Тол’ко, побратиме, е што ми веће треба и свет и живот!?... Ја искашем моја да си бидне, а они ми гу не давају; та кад не може тој да
па нека гу таг узне кој оће и кој сме... — Ће да гу узне, ама треба да си има траву стискавац... — А саг јоште има, побратиме, да нађемо једнога кочијаша. Ама цврст да је, бата да је... — Ти ич бригу да си не береш за тој!