Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Кад смо били насамо, стаде он уздрхталим гласом говорити: „Побро, није вајде, ја ову Стану, чија је да је, морам за жену узети...
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Док повика думенџија: „Устајте, ко је легао!” — Ја устанем и натраг погледам, а оно се опет бели и рекнем: „Ао побро, црни̓ твоји̓ гусака, а горега мог тихог Дунава!” и одемо даље.
” Питам мога побратима, који често ми долази, чува ме и излази: „Шта је ово, побро, око чадора?” — „Ништа, ништа, побро, састали се Турци те пуше и јегленишу”.
” Питам мога побратима, који често ми долази, чува ме и излази: „Шта је ово, побро, око чадора?” — „Ништа, ништа, побро, састали се Турци те пуше и јегленишу”.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Добро! — рече Зека. — Још нешто, побратиме! — Шта, побро? — упита Зека. — Ово те молим ја: прими ме у твоју чету!... Зека му састави руке око врата.
— упита Зека. — Ово те молим ја: прими ме у твоју чету!... Зека му састави руке око врата. — Ево ти старешинства, побро! — То нећу! Зар ти, који толика чуда градиш, ниси ваљан старешина? И, после, шта ми је то: старешинство?...
Усред најљућег боја, усред највећег окршаја Зека погледа Станка, чије је око севало од раздражења: — Велиш ли, побро? — упита га. — Откад ја на то помишљам!... — рече Станко и трже белокорац.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Тамбур, тамбур, ситна тамбурице, Удри, побро, у сићане жице, Данас има, а сутра нас нема, Ајд' у коло, ко ће ту да дрема?
ти мислиш, море, с послом овим, Што магарци њему се радују, Чкаља твога што они благују, Па ти вичу: здраво, мили побро, Мислиш да је и за људе добро? Па што на штир сиротиња зија, Мислиш чини зато што јој прија?
водице, Нађем једно вреоце студено, Стењем, цвећем дивно окићено, Ту се воде понапијем добро, Те погледим околине, побро, Ал' стајау стене поносите, Липе гране рашириле вите, Нигде никог, дебело залађе, Благо драгу ко ту драго нађе!
Намастирски красни посластица, Вина рујна и пребела леба, И остала што гр'оцу треба, Па намислим у намастир, побро, Те се онде провеселит добро, Наслагат се, добро се налити, Па ондека баш и преноћити.
Стојан на крајину макâ, Па он чува стражу од Турака, И давно је како тамо крену, Њему Раде иде на измену, Радивоја побро Гојко прати, Па га моли и овако брати: „Хајде, брате, хајде, Радивоје, Да ти злато ја покажем своје.
(10/11. 847) (ПИСМО У СТИХОВИМА) Ево тебе пребелога стада, Осамдесет има му комада, Узми, побро, на сајам га гони, Све распродај, ништа не поклони, За овчицу сваку без разлике Ишти до две пребеле цванцике, А
Ох грми, грми, да се стење креће, А вијар чупа из стене дрвеће. Та стење кр'а с' и сваљује, побро, Ал' мора бити, па зато је добро.
Да благо теби!“ побро му је рекô, Те пушку лако од ока салети; Те бије, руши, своју браћу свети. Но што за фајду, и пре беше мало, Ал'
Ал' ћу им се осветити, Ао, мили побро, Док се само поприватим Своје снаге добро. Дегод коју дивну ватим, Дању или ноћу, Испритискат, ижљубити,
Моме младе, моме лепе, Трипут лепше биле, Око мога бела грла Али, побро, пре ти песму Ја обећа једну, Песму трпку и киселу, Горку па и медну.
51. Тако, песмо, сад је добро, Само ситно, моје лане! Погледај је, мили побро, Та има л' јој каке мане? Како с' треска, како звецка. У срдашце како пецка! 52.
Од мене си побро ти старији, Старији су, кажу, паметнији, Та мислиш ли о Цвети мојојзи, Нађе л' мане ти каке на њојзи?
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Дјед обриса оба длана о чакшире и прими сат побожно као нафору пред олтаром. — У реду, побро, биће пажено ко очи у глави.
Жив и здрав. — Ко то, дједе? — Мој побро. Да је он мртав, и његов би сат умро. Па да, тако ти је то. Тога поподнева дјед је био толико удобровољен да ме је
Е, е, Петраче, лијепо ти мене јутрос накраси. Тек тада се самарџија прену и упиљи у свог саговорника. — Побро, шта ти би одједном? — Још он пита! — окрену се дјед мени и Жутији као присутним свједоцима.
— Пази га! Па шта ћу друго и знати ако нећу то. Коњ је Раде Ћопић, то си и сам казао. — Е, видиш, побро, да си бацио чифте у празно. Није тако. Не знаш ти, мој драги, шта је коњ, одмах се то види.
Тако и обанђијају добродушну старину, па не може себи да дође. — Па гдје си ти, мој Радоје, што тебе нема? — какоће побро улазећи у двориште, а дјед се правда, весело ширећи руке: — Шта ћеш, обладао посао, притисле године, не мили се
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
ми се, ал' живота ми, — голема, не знам, је ли клетва та, најмањи је бар, знадем, благослов — животом ти се кунем, побро мој, најбоља ти је та још критика, — и боле нико не написа још; у њојзи само замерити је тај хумор што га одвећ
Покојниче драги! сенко ил' душе! пријане, побро, Србине, друже! Ил' гробни низу! ил' рајски вису! увели цвете! однет мирису!
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
(Поћути мало, па се почне церити и крстити.) МАНОЈЛО (пролазећи стане, па удари Исајла руком по леђи). Хеј, побро! Зар си полудио, те се сам на улици смејеш? ИСАЈЛО: Полудио би и ти, да си служитељ код ученог човека.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
бржи, умива лице, бркове глади, припрема пушку, фишеке вади, а онда Пијетлу придику држи: „Кад у лов одем, рођени побро, обоја врата забрави наша, и још ти кажем: чувај се добро од старог лисца, од Мудријаша.
Зачуђен Жућа рашири очи: „Овај нас побро прописно лема, мудрошћу бије, лукавством туче, дрскости овој примера нема!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Певушио је: „Ја сам свој бостан обро, И више не јурим за светском славом... Лепо је живео Авдо, наш побро, Хранио се рибом, млеком и травом, И било му је добро, како је добро Онима који немају никог над главом.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Да је срце тврђе од камена Опет би га растопило злато. Данас мени, сјутра теби, побро: Редом рђа по дружини хода. Добро љето види се спрољећа, Добра нева прве неђељице.
А ти, стари свате, драги брате, здрав био, у лулу сједио, кроз камиш ноге пружио, кошуљу запио! Воље ти је, побро, да се опијеш, него да грозницу добијеш! Домаћине, пијан се ваљао! Јеси ли се већ расуо од весеља?!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Тамбур, тамбур, ситна тамбурице Удри, побро, у сићане жице! Данас има, а сутра нас нема, Хајд' у коло, ко ће ту да дрема......
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Повукосмо се, понесосмо, заједно поред жбуна, лица загњурена у траву... Шта сад мислиш, побро мој, а? Кроз маглу у очима, зажарених образа...
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Ђурица приђе Пантовцу и рукова се са њим. — Је ли ти се досадило, побро, чекајући? — запита га овај. — Богме јесте; излудих од муке — одговори Ђурица. — Ха, сињу ли му душу...
Јеси ли се уморио, бане? — узвикну Пантовац при уласку му. Ђурица, видећи га онако весела, прихвати шалу. — Вала, побро, па и нисам. А ти си ми се грдно намрчио! — Како нећу, јади га убили!
— Ха, побро, је л’ то снајка? Жива и срећна била! Гле ђавола какву је цуру преварио. Старче, кажем ја теби да је ваљано!
— После нећу и да хоћеш — одговори Станка, осмехнувши се. — Ехеј, море, побро, да не страдају твоји чуперци! Ви’ш како је снајка оштра — рече Радован и трже се сам, па, да би тај незгодан израз
— Па да ви’ш, побро, и погодио си — одговори Ђурица. Вујо се насмеја, и држећи то за шалу, додаде и он: — Само ви нема попа, али га
— Ама ти се шалиш, а ја те од истине питам — рече Ђурица, па им исприча ради чега су дошли. — Ваљано, побро! Дај сватове! — скочи Пантовац, па стаде да се обрће по соби, као да некога тражи. — Беспослица! Какво венчање...
Па, напослетку... зар ми баш не бисмо могли без њега ?... — Хе, побро !... да није њега, друкчије би се ти освртао око себе — одговори Пантовац, смешећи се. — Што, зар...
— Шта је ? — запита Ђурица устајући. — Брже, побро, душу ли му... данас ћемо у зечеве — рече Радован смејући се и чешући потиљак. — Потера!... Вујо послао овога...
— рече Ђурица одједном. — Хоћу, бане, с такијем соколом, зашто не бих! Испише чашу заједничку и пољубише се. — Ех, побро, кад би ми дао да пробудим Марушку само да нам испече по једну каву.
Он се загледа у жену и помисли: »Да ли му је то оно дијете? Ова је готово старија од њега«. — Ево ти снахе, побро — рече му Новица. — Деде послужи ђевера, кад си ми тако послушна.
— Знаш... ја сам и тамо, у Београду, све тако.... хи-хи-хи... А што сам оставио једно варошче тамо, бре, побро, као горска вила! Обећа ми да ће доћи, чим је зовнем... — А Станка, болан, шта ти она вели? — Хе... шта ће рећи!...
Пази ме, знаш, много. — Ђаво ли си, побро, како ти то удесиш, па ђевојке махнитају за тобом! — Ха-ха-ха... — насмеја се Ђурица задовољно.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— Тврђа вјера од камена, побро, казуј слободно. Онда ће он њој: — Видиш овај прстен? Ја ћy овај прстен метнути ево на овај крај пилава и сахана да
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Док заглух овај траје, не вајде савети, — И ти се, побро, бориш са овом авети. Бори се, побро, бори се, ти ћеш то умети, — Србија ј’ самосвојна, можда ћеш успети; Упућуј
Док заглух овај траје, не вајде савети, — И ти се, побро, бориш са овом авети. Бори се, побро, бори се, ти ћеш то умети, — Србија ј’ самосвојна, можда ћеш успети; Упућуј страсне гласе у једног духа склоп,
Мало ти, побро, рекох, ал’ задовољи с’ тим, Више ћу рећи немо, када те загрлим. »Стармали« 1889. ПОБРИ СТЕВАНУ КАЋАНСКОМ тужна и
— Смрт да кунем, смрт да псујем, Кад се с њоме измирујем? Ја те, побро, могу тражит’, Знам где ћу те скоро наћи, Ал’ ко ће ти празно место Да испуни, изјуначи?
Али има друга жица Што бејаде наша само, Жица пуче, пŷк јауче: Ми се, побро, растављамо! — Ако има надзвездија, Где вечита зора свити, Наше душе, мили друже, Онде ће се загрлити, — Ал’ ми
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
црни кукољ сеје, Нек’ сваки држи оно што је добро, Нек мрзост режи а лудост се смеје, — Ја и ти ћемо, мили српски побро, Да опевамо што нам срце греје, Да опевамо славнога јунака, У мишци крепка, срцем, духом јака.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Кол’ко их је?... Побро не зна!... Али да је чета бесна, Да је дивља, неуредна, Крви жељна, крви жедна, То му кажу црне очи, Свака реч му
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Ту ли си ми, болан, допануо! Ал', тако ми моје вјере тврде, хоће тебе побро избавити јал' за благо, јали на јунаштво!
пуно петнаест данака ја све ходах по турској ордији, и не наћох краја ни хесапа: од Мрамора до сува Јавора, од Јавора, побро, до Сазлије, до Сазлије на ћемер-ћуприје, од ћуприје до града Звечана, од Звечана, побро, до Чечана, од Чечана врху до
до сува Јавора, од Јавора, побро, до Сазлије, до Сазлије на ћемер-ћуприје, од ћуприје до града Звечана, од Звечана, побро, до Чечана, од Чечана врху до планине, — све је турска војска притиснула: коњ до коња, јунак до јунака, бојна копља
Кад је виђе Перо налбантине, још је њојзи био говорио: „Снахо моја, танка Анђелија, зар је мене побро преминуо, те ти водиш дора на продају“ Ја говори дилбер Анђелија: „Мој ђевере, налбантине Перо, није тебе побро
мене побро преминуо, те ти водиш дора на продају“ Ја говори дилбер Анђелија: „Мој ђевере, налбантине Перо, није тебе побро преминуо, но се тебе побро поздравио да му кујеш вересијом дора — да он иде Арапу на мејдан; кад се врати, да ти
водиш дора на продају“ Ја говори дилбер Анђелија: „Мој ђевере, налбантине Перо, није тебе побро преминуо, но се тебе побро поздравио да му кујеш вересијом дора — да он иде Арапу на мејдан; кад се врати, да ти потков плати“.
Перо: „Анђелија, моја снахо мила, ја не кујем коње вересијом; да ми дадеш твоје оке чарне — да их љубим док се побро врати и док мене потковицу плати”.
Вели њојзи болани Дојчине: „Анђелија, моја вјерна љубо, је л' ми побро дора потковао?“ Писну Анђа како лута гуја: „Господару, болани Дојчине, бог убио твога побратима!
Кад је био побратиму своме, побратиму Петру налбантину, он дозивље свога побратима: „Изиђ', побро, да ти потков платим, што си мене коња потковао, потковао вересијом дора!
од Авале: „Ој, бога ми, побратиме драги, ја с' не бојим никога до бога, не бојим се два Јакшића млада; ал' се мало, побро, прибојавам, прибојавам Змајогњанин-Вука из простране Сријем-земље равне, из онога села Купинова; далеко је село
оправила у јабуци стотину дуката, а сувише чичи Радивоју, оправи му сабљу бабајкову, па овако млада говорила: „Ето, побро, дара свакојака, што си мене био у невољи“. Па се с Грујом у образ пољуби.
А јеси ли, побро, долазио под танану Смиљанића кулу? Јеси ли се пењô на пенџере? Јес’ видио Косу Смиљанића?“ Вели њему Бојичић