Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Данас ко срца има мора у гору!... — А што остави огњиште? — Од добрина! — јекну из његових груди као ветар. — Побјегао сам да главу склоним... Турци ми побише све — оста ми само мајка и њешто нејачи. Остасмо: они да јадују, а ја да крвим!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Њеки од грађана рече: — Није побјегао принцип, јер чему би се овдје скупљали? Биће најприје да је црногорска војска под градом!
Али сви искрено жаљаху што се не обистини оно прво нагађање, бива да је принцип побјегао! Тај би догађај, можебити, већма помамио омрзнутог пуковника, неголи да су Црногорци изнебуха на град ударили.
Сви спустише орозе на пушкама и пушке објесише о рамена. Рако га запита: — Јеси ли сâм? — Сâм! — Јеси ли побјегао из Котора? — Да. — А кад? — У подне.
А дошао је, господару, и онај принцип што је побјегао из Котора, те згодан ђетић у црногорској ношњи! — А од Брђана не дође нико? — пита владика. — Нико! — рече ђак.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Богами се ја препао да ни тебе више нема. — Како ме неће бити? — Па побјегао и наш митраљезац, Гојко. — Е, мој кумићу, друго сам ја а друго митраљезац — набурено дочека гарави кум.
— А, не друже, ја сам из једног старачког дома, па сам ту скоро ... — Побјегао, а? — Не, не, иселио сам. Регулисао сам пензију, окућио се ... — Па шта сад? Откуд овдје?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
онда као без душе полети к њему па му се о врату објеси, вичући: — Ово је мој човјек, па има већ двије године како је побјегао, а мене са два сина оставио без иђе ишта.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Али кад нам власти јаве да те нестало, те да је прилика да си побјегао у сусједну Црну Гору, онда изгубих свако надање. Отац је рекао да ако те ухвате, да ћете мушкетати, и да је то право.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Приповиједа се да је некакав хотећи уставити таљиге, ухватио за чатлов, па се чатлов скинуо и онај на таљигама побјегао, а он с чатловом пао натрашке и ово казао. Махни и ти рукама, махни!
Илија, по заповијести божјој, гађа ђавола; зато говоре да се не ваља крстити кад гром пуца, да не би ђаво у невољи побјегао под крст, у који гром неће ударити. (Узврдао се као ђаво испред грома).
ВИСОКИ СТЕФАН У народу се нашему приповиједа да је Високи Стефан по смрти оца својега побјегао у Московију, па послије неколико година одонуда с војском преко Маџарске дошао у Србију и с Турцима се био — и
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Изгледала је као разбијена војска. Кад су ствари кренуле сасвим низбрдо, импресарио их је напустио и побјегао. Посљедњим новцем прегнули су да се врате кући, и путовање се прекинуло ондје гдје су им пресушила средства: шарену
у таквим стварима не треба застајати ни пред каквим стидљивим обзирима), можда је, по претходно договореном плану, побјегао с артистицом из „Капитол-Вариéтé”-а, госпођицом Лу-Саломе, у некакав Рио де Жаниеро?
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Како, море... дигоше на тебе сав свијет. — Да није потера ? — Ноћас се дижу на тебе три среза: да си тица, не би побјегао... Али не бој се, неће ником пасти на ум да те тражи у вароши. — Шта веле варошани, жале ли Вуја?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
је страже ухвате и пред везировића доведу, каже му се она одмах да је царска кћи, па га стаде корити што је онако брзо побјегао. — Ја сам се — вели — само шалила; а послије сам те тражила.
Ћипико, Иво - Пауци
чуо је и за оца им, покојнога Раду, који се био, убивши ради преорања земље некога комшију, одметнуо у хајдуке и побјегао у Турску; тамо је и погинуо.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Једни говоре да је он у ту Пећину побјегао кад је први пут видио пушку и пошавши да је огледа (да ли је истина да је онака као што се приповиједа) пробио из ње
Да си мени јуче побјегао, опет бих те данас сустигао!“ Сустиже га накрај поља равна, удари га мачем на довату, до рамена одс’јече му главу, па
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
другарев глас па, обрадован, одговори сасвим искрено: — Тјерам га, али он стално каска за нама и шкакља ме по врату. Побјегао је тек сад, кад си се ти јавио. — Ехе, зна он да се Лазар ничега не боји! — испрси се Мачак.
А кубура? Кад она груне, сам би ђаво побјегао. Мачак нанишани у хрбат звјерке, затвори очи и повуче за обарач. Кврц! Превари га вјерна кубура, не опали.
се Јованчета и онога незаборавног дана кад је тај храбри дјечак пред самим учитељевим носом искочио кроз прозор и побјегао. Да, да, побјегао! — А како би тек било да ја, дјевојчица, и то још најмлађа у разреду, скокнем кроз прозор?
Да, да, побјегао! — А како би тек било да ја, дјевојчица, и то још најмлађа у разреду, скокнем кроз прозор? Ала би то била прича!
Он једини мећу нама није био тучен. — Како да није? — зину Николица. — Па читав четврти разред зна да је он побјегао кроз прозор прије него га је учитељ и такао прутом. Стриц избуљи очи и од чуда забаци шешир на потиљак.
— Ево, нек ова капа стоји ту, на десној страни, гдје би иначе било мјесто вашем харамбаши који је побјегао — рекао му је домишљати кнез Ваљушко. — Она ту иде мјесто њега, а умјесто њега добиће и батине.
— Ту сам! — понови дјечак. — Нијесам побјегао, пробио сам се. Зачуђени кнез није у први мах знао шта да каже. Повезани дјечаци весело зажагорише.
Дабогда цркла, кад се онако избечи очима па не знаш куд би побјегао! Стриц је још дуго лупао неком граном око себе, стругао опанцима, чешкао се и мрмљао: — Их, она!