Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Кажем ти, бога ти, стидно, па поред њу срамујем се и сам. Дођем тако кући на осуство, кад бесмо у Србију, повечерамо сас татка и мајку, проџакамо о моје муке, борбе и штрапаци, па ајд, на легање. Кад там', бога ти, њу срам, мен' срам.
„Е па умри“, велим, „умри, умри, време ти је, умри. Лепо ћемо те сахранити, па ћемо се вратити кући да повечерамо, а после да прегледамо шта си нам оставио и сутра ћемо ручати, и прекосутра, слатко ћемо јести за неспокој твоје душе,