Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Били смо готови да скочимо на њега. Он као да разумеде, погледа упитно све редом, па онда у Рајка. — Њему! — повикасмо готово углас. Он се придиже, обухвати његову главу и остатак воде сручи му у уста.
— Их, богаму, ко ће сад по блату!... —... а посилни командантов пакује ствари. — Није могуће! — повикасмо сви углас и искривисмо главе, ослушкујући ударе кишних капи. А овде нам је било тако угодно...
— Шта?!... Како?!... Није могуће!... — повикасмо углас и скочисмо. Вест је прострујала кроз ровове и сви се војници окренули на једну страну. — Затварај пушкарнице!
— Прекини паљбу! — повикасмо и изиђосмо испред топова да посматрамо предају непријатеља. Суре и плаве блузе измешаше се...
Док ви овде љуштите санс, дотле пешаци довели женске из Београда... — Женске!... Где су?... Колико? — повикасмо углас. — Јес, богами. Прођем поред куће капетана Свете, командира чете, и чујем песму... Ајд, велим, да свратим.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
На једноме месту нађох једну пројицу, ама волицна, и тражи ми две банке. — Двадесет динара! — повикасмо у чуду. — Очију ми... Боље да глођемо кору, него толике паре да дамо. Проналазимо последње остатке шећера и каве.