Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— Избављени су! — повикаше остали који су своје другове познавали. И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Како наш топ пуче, а наши се војници тргоше натраг, док доле повикаше: „Наш је топ, наш је топ!” а они опет у напредак, а турски коњици прскоше.
” а ми натраг, уђемо у скелу и на десни брег излазимо. Дотрчаше турски брзокоњици напред, повикаше: „Еј, дај лађу, дај лађу!” — Ми од онога човека дознамо да су Турци крџалије.
Они сви повикаше Сирчићу: бумбарећи тј. срећно, срећно! Ми се поклонимо и одемо преко Дрине опет на конак код Сирчића, који се веће
А Милутин прота са Драгачевцима упаде за цигански метериз, а наши сви унаоколо повикаше углас: „Утекоше Турци, утекоше Турци, утекоше Турци!
Док много после одласка наше војске запали се једна кућа у граду; и звоно поче наопако лупати, и Турци онда повикаше: „Ала, ала, ала!” и на град јурише, кога празна нађоше.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Гледам ја — баш ватра! Гори лепо као год с огњишта. Сељаци ударише у смех. — Та то је био чпорет — повикаше неки уза смех. — Знам ја — казаше ми после. — Крстио сам се ђаволској направи...
Кад има шта видети!... На ногама му жуте букагије, као восак!... — Аох! — повикаше сви, а очима узверише од страха. — Погледа... баш букагије!... Шта ће сад? Скинути не може.
— Шта да видиш? Ако 'оћеш, он ће те узети, само да му ја рекнем. Бићеш као у својој кући. — Јес'! јес'! — повикаше и остали, и сад разгранаше хвалити газда-Милуна и салетати Среју да не учини друкчије него да стане код њега у службу.
Са мном мо'ш и сад угодити. — И боље раније да пребринеш бригу — примети Видак. — Јес', јес' — повикаше остали. — Боље раније. — Најпосле како рекнете — рече Среја. — А шта би ти тражио од мене до Митровадне?
— А знаш шта, Миле? — рећи ће Видак — дај му четрнаест дуката, па нек је сретно! — Четрнаест, четрнаест, повикаше остали! То је добро плаћено. Де, Срејо, нек је сретно!... Де, де, де! И Среја слеже раменима па пристаде.
Не дирајте тај гроб! — О ја ћу то да носим — то је старина. — Ама баталите ви ту вашу старину! — повикаше они остали, пристигнувши и они. — Нећете ви то помаћи одатле! — А шта ви знате?... То је ретка старина...
О, како лепо! Само док ја наредим озго. — Хајде, хајде, путуј ти само! — повикаше они за њим. Утом се беше почело да облачи — спрема се киша.
— Право каже — рече један — неће то бити мајмун, него друга нека зверка. — О, будибокснама! — повикаше готово сви углас. И стадоше премишљати шта би то могло бити.
— промрмља у забуни. — Нутоде јако! Па нема га! — узвикну кмет завиривши унутра. — Бог и душа, побегао! — повикаше неки што беху такође пришли. — Шта, шта? Нема га! — упита ћата и стаде завиривати по апсани. — Хм, хм! одиста га нема!
Гледаћемо! — Да га потражимо, господине! — вели кмет. — Неће бити далеко. — Јамачно је где ту у потоку — повикаше неки. И тако сви навалише да га потраже и опет ухвате.
— А не можеш наћи куражна човека... — додаде Ћебо. — Знате, људи, шта? — рече Страхиња одважно. — Шта? Шта? Шта? — повикаше готово сви радознало. — Ако хоћете, ја ћу вам бити воденичар. — Ти?!... Бог с тобом!... Махни се!...
— повикаше готово сви радознало. — Ако хоћете, ја ћу вам бити воденичар. — Ти?!... Бог с тобом!... Махни се!... — повикаше многи зачуђено. — Јест, ја... Барем за једну ноћ — одговори Страхиња поуздано. — Окани се, брате — вели му Пурко.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Скачи! — рече, одступајући од белеге, а очи му сипаху паклену мржњу... Момчдија се умеша. — Нећемо тако! — повикаше са свију страна. — Хоћу! — рече Станко сигурним гласом и приђе мети. – Пазите, јесам ли на мети? Све живо застаде.
— „Из места”? — пита Станко. — Јок, изатрке. Станко се закаса. Кад дође до пања као да крила доби... — Жестоко! — повикаше хајдуци, који то све гледаху нетремице. Станко се окуражи.
Ма, ово ти рекох да знаш да се овијем стварима не шали!... — Тако је! — повикаше хајдуци са свију страна, гледајући с неким поштовањем свога новога друга. Заврзан се мало љутну.
— загрме са свију страна. — Шта ти је? — упита харамбаша, видећи његово снуждено лице. — Зло. — Зло?! — повикаше сви. — Зло, Станко! Оца ти отоич бацише у тамницу. То дође ненадно.
— Харамбашо! — рече Суреп — да избављамо човека! — Јест, јест, да га избавимо! — повикаше са свију страна. — Да идемо сви!... — Сви нећете!... Нису вредни да на њих крећем сву моју чету!...
Изљубише се, изгрлише, као да су на једном срцу лежали. — Даће бог, ваљда, да се опет здружимо!... — повикаше хајдуци. — Хоће!... — рече Станко. — Чим земаљска правда помири небо и земљу, ето нас! А сад — збогом!
Сунце је прижизало... На друму се појави човек. — Дева! — повикаше. — Где је харамбаша? — упита он. Станко изиде на друм. — Иду — рече Дева. — Лазар их води. Станку заигра срце.
А и пусто срце тражи освете!... Хајдуци се одвојише од устаника и приђоше Станку. — Ми с тобом хоћемо!... — повикаше они. — Добро! ... Катићу!... Поведи ову браћу... Нађи проту Смиљанића, газда-Стојана из Ноћаја, па дижите народ.
— Причај нам како си га убио! — повикаше са свију страна. — Хоћу!... То ће ми бити најмилија прича што је до данас испричах!...
— Шта ли је оно? — упиташе хајдуци. — Запалише наши турску џебану! — рече Ногић. — Јесте, јесте!... Гледај! — повикаше хајдуци. Направила се читава гужва. Оно лагано оступање претвори се у бекство.
Па зар да не скинем зулум са света?... — Тако је, попо! — повикаше са свију страна. — Ја, као свештеник, ово вам не бих смео говорити!...
— Чини ми се, иду... И заиста, на капији се појавише: Суреп, Заврзан, Јован и Јовица. — Добро вече! — повикаше. — Бог добро дао! — А побратим? — упита Станко. — И он ће скоро. Очекује Иванка из Сарајева. — Јесте.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Пала је јадница и дочекала се на земљу прилично непристојно. »Пази фрајле, како ђавòли!« повикаше из других кола паори кочијаши. Али Габриелина кола одлетеше за осталим колима, она остаде у јендеку, а г.
Теодосије - ЖИТИЈА
Због овога обузе ужас и дивљење оне који су ту стојали, и сви сагласно једно повикаше: — Господе, смилуј се! Поцле тога свети архиепископ га украси светим и анђелским и великим образом иночаства,
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
— Ура! Имаш право, брате наш! — повикаше она два магарца изнад врата крчме. До поноћи се крчмар и чича Тришо толико напише да су заборавили ко је од њих
то његов џак с малим прасетом, али кад је већ стигао под саму планину, сусретоше га други бјегунци с вашара и ужаснуто повикаше: — Еј, чича, па ти носиш онај џак с малим лавом!
Мачак Тошо и Миш пророк стругнуше уз крушку и одозго повикаше везаном шарову: — Тако, дакле, као што смо рекли! Само се храбро држи!
“ Треба, значи, од мачака бјежати — рече бијели миш. — Ура, тако је! — повикаше мишеви. — То је заиста мудар савјет. Да није јуначких ногу, нико од нас не би остао жив. Живио наш војвода!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Ми теби хљеба и вина, а ти нама добра и мира! — Дај, боже! Амин, боже! — повикаше домаћи, крстећи се. Кнез прели унакрст бадњак, па сркну и даде чашу госту.
Реците сви, у име своје и својих, по три пута: Амин! Сви, ужаснути, повикаше три пута: „Амин!“... Онда ста дијелити навору и опет бјеше благ. Главари му љубљаху руку, а он свакога у чело.
Горде, жена му, бављаше се нечим крај њега, а Стево сио на столовачу пред вратима. Све троје готово у један глас повикаше: — Наш Јанко! Дође! Добро дошао.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Таман су се деца умирила, а учитељ запита: — Шта је данас, који дан? — Среда, господине! — повикаше сви. — Мир! Један нека говори. — Среда, господине! — устаде један и рече.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Знаш ли, да и ти имаш? Метнула је „она“. — Ех?! — и нагох се јаче к њима. — Јес’, јес’! — повикаше оне, — знамо чак и какве су! Њене су ките везане црвеном врпцом и у свакој има по једна лала. — А ваше?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
— па појми да се пусти — ал' хоћеш! нити се може пустити нит може стати. Видјеше да су награбусиле, па у глас повикаше: — Ко си, да си, молимо те престани! А он им онда каже: — Казујте гдје су очи мојега господара!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Ни једноме не би мило! Повикаше сви у мах: „Ко си, казуј сад одмах, јер нас грдно хвата страх! трнци плазе, у пете нам
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Сигурно онда када смо отишли за сламу. Е, па... ви знате, има да се нађе. — Разумем! — повикаше углас. — Ту... код трећака... четвртака... Хја! — и мигну оком. — Кад падне мрак... Ајд сад!
Али спољни изглед је ипак безбрижан, наоко ведар, војници се шале, или се смеју само једним крајем усана. Око подне повикаше да спроводе заробљенике и сви потрчасмо на друм. Било их је до стотину.
метак, тада Траило распали бусеном земље Јанкуља, помоћника нишанџије, који се само занесе и оста збуњен на топу. Повикаше војници да се склони у заклон, и један га свуче као врећу у рупу.
Полетеше у заклон. Али један се поведе и паде пред отвором. — Рајко, Рајко — повикаше војници. Један га дохвати за рамена, остали га прихватише и спустише лагано између граната. Лежао је непомично.
трећа посред рова... а четврта на саму ивицу онога прореза, одакле полетеше у висину неки диреци и земља. — Ура! — повикаше пешаци. — Тобџија, удри сада, тако ти бога! — виче неко и кроз ров се разлеже весео жагор.
Ама да је у црну земљу закопан, пронаћи ће га они. — Јесте ли разумели? — понови оштрије каплар. — Разумемо! — повикаше углас стражари. И тако даље. Прича се понавља.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Хо, младићу, ја сам то све преживео... Скућио, окусио домаће среће, раскућио... Као на електрици !... — Како то!? повикаше Гојко и Љубица, зачуђени.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
3ар немаш ниједан орден?... — Немам. — Колико ти је година? — Шесет. — Па још ниједан орден?! — Ниједан. Повикаше гласови кроз масу, као оно на вашару кад се чудовишта приказују.
— Прави мудрац!... Ретка памет!... — повикаше весело са свију страна, тврдећи како га је сам Бог као анђела с неба послао да их спасе.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— 'Оћеш да срчеш туђе, а твоје да не мирише!... — Шта, шта је то? повикаше многи не знајући у чему је ствар. — Чујеш, Јовице, не причај! — 'Оћеш дати надницу? — Не дам! — Е, ја ћу да причам.
како ћу рећи... да овај да видим; јесам ли ја код вас онај стари Бурмаз који сам и био... — Јеси, јеси, господине! — повикаше сви у глас. — Добро, браћо. Сад сваки на посао, а ја ћу гледати... овај... шта ћу и како ћу, — рече капетан и диже се.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Једва једном да се свршило и то. — Шта је, шта је? — повикаше сви. — А, Робеспијеру, и ти, Марате, и ти, Кутоне, па и ти, шустеру Симеоне — и подиже свој шешир увис у знак
— Дакле: или ја или Провир из кафане. Јер ово је скуп једномишљеника. — ’Ајде, Провире, ватај пут! — повикаше сви, и Провир изађе. — Тако — вели задовољно Срета.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
— Тодора, Тодора! — повикаше сви. И на изненађење свих — јер су знали да, ма колико наваљивали, мучно ће она пристати, особито пред мужем и
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Сви ђипише, јер се на лицу ђаконовом читало заиста велико чуђење. „Игуман! игуман!“ повикаше људи, а глас им је одавао чуђење помјешано са весељем. И Владика се подиже да се увјери.
Двојица само падоше. „Ха ко је Озринић!“ „Ха ко је Његуш!“ „Удри за крст часни!“ повикаше Црногорци, гађајући из малијех пушака. „Ха за Му’амеда и за вјеру турску!
„Коју ћу?“ запита. „Коју умијеш најбоље!“ одговори сердар. „Дану ону о Бају Пивљанину!“ рече Петар. „Ону, ону“, повикаше остали. Момче одиже главу, преврну очима, па спустивши вјеђе на њих, поче пјесму.
„Помага ви Бог!“ назва дебелијем гласом, као из бадња, и скиде струку. „Ха! сердару!“ повикаше многи. „Добар дошао сердару?“ „Како сте, јунаци?“ запита он, омјерајући их свијех.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Осињача залелека. Фратар се укочањи на стоцу. — Натраг! — повикаше сва тројица. Ркалина погледа презирно Стипана: — А што се ти уплићеш, ти скитачу, ти вратарски тавозилу, а!!?
Сви остали редом приступише му руци, преклињући се сваки да му није „изгубио ришпет“ и молећи да опрости. Њеки још повикаше: — Добра ноћ, брате Кушмељу, прости и вала ти на части! Ркалина се заплака на поласку. — Ни-и-сам ни ми-сли-ја да...
И ја сам одма посумњâ, а знате на кога? — На кога? — На Стипана, валај — рече Дувало. — Добра ти је та! — повикаше сви. — А шта ти мислиш Брне? — пита га Вртиреп. — Ја мислим да ми је враг однија двиста талира, јето ти шта мислим!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Сви погледаше у њега и хукнуше. Василије пребаци мараму преко рамена, устаде, приђе Лазару: „Дижи се!“ — „Бежи!“ повикаше остали. Само што је Лазар исправио колена, зачуше се два праска, и сви му видеше чађаве образе.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Он застаде мало, замисли се, па запита: „Ко од вас има најдуже подвезице?“ „Паролос из Сибариса!“, повикаше ученици као из једног грла.
„Алал ти вера!“, повикаше већници. „Она велика кула што су је непријатељски топови развалили није се, на срећу, сручила у ров, чиме би
“ „Ја се“, одговори Герике, „не бојим његове паљбе, већ његовог препада“. „Препада!“, повикаше већници, па се опет обратише Фалкенбергу са питањем шта да се чини у таквом случају. „Бори!
„Како си то учинио?“ „Прионух за књигу, и за кратко време постадох ја први ђак у разреду!“, повикаше деца једно за другим. Деца се слатко насмејаше и запиташе: „Шта је било даље?
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Онда сви повикаше: „Дајте му коњака да пресече; да пресече, да пресече.“ Ја сам разумео да ће ми пресећи руку, па сећајући се да сам
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
У том кнез проговори: — Ево Милошева Срете. Шта велите људи? — Нек му је срећно! — повикаше одборници, и Сретен, весео и задовољан, приђе руци поповој. — Срећно да Бог да!
— Колико даш, де? — Шта да дам?... Знам да не можеш. — Хоће да се кладе! Бравос, Марко! — повикаше радознали гледаоци. — Ја хоћу, ето, ал’ он неће за опкладу. — Што да нећу, ко то каже ? — одушеви се терзија.
— Изишла бих, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу пред обична човека. — Далеко му лепа кућа! — повикаше девојке и стадоше да се разлазе са студенца. Станка нарочито заостаде од њих, док не измакоше подоста.
— Стој !... Пуцај !... — повикаше они за Милутином, и Коста, искочивши из заседе, већ пружи пушку, али вранац, трчећи за газдом, заклони га собом, а
— Море, оканите се... шала, кажем ви! — Причај, причај! — повикаше девојке. — Море ништа... здравља ми!... Срели се на путу, па ме пратио до Главице... Пита за све..
— рече свештеник. — И јуче изјутра онај случај у Кленовику ! — одговори капетан. — Шта, ми нисмо чули? — повикаше радознали слушаоци. — Једна сељанка, која је нешто оговарала његову Станку, враћала се из вароши.
— Да није оно... — рече Митар, видевши неку црношарену масу под врљикама. — Она је, убијена!... — повикаше други. Капетан и Митар приђоше врљикама.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Идући тако по свету, наиђе једном на три врло лепе девојке, где ломе чиоде. Ове, видећи Петра где им се приближује, повикаше као из једног грла: — Петре, ходи да ломимо чиоде, па колико чиода данас сломијемо, толико ћемо дана живети.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Па се одједном окренуо Колашинцима: — Ко пева од вас, бре, уз гуслу? — Сено Дурут! — повикаше сви у глас. Дуруту не би мило, али на велико Хамзино наваљивање узе гусле и кликну као вила, озбиљно ређајући Женидбу
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
»О, боже помози«, повикаше сељаци у мојој околини. И још једном: »плотун, картеч, плотун, картеч...« и густи редови непријатеља проломише се;
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Мрак је пао увелико. Командант ми беше послао смену, те се вратим у бивак. Али таман што сам стигао, кад повикаше: — Дижи шаторе! — Ја, богати, сто пута пресекла ме је та команда — вели Мишић. — То „Дижи шаторе!
Остало знате. — Бојовић заћута један тренутак и погледа преко људских глава. — јесу ли сви овде? — Сви су, сви — повикаше. — Добро... Онда напред!...
Ваздух као да се проломи. У непријатељским рововима настаде нека ларма. Онда повикаше: „Уре! Уре!“ — бесомучно као да алаучу и појавише се на бедему. Војници се придигоше. Били смо на граници живота.
Опет се залете, али сада потрча поред стола, удари десно на неку децу која повикаше, у великом луку дође на старо место, поче да вришти и удара ногом о земљу.
— Онда се затрча, скочи на сто клањајући се на све стране. — Јаребица!... Јаребица!... Јаребица!... — повикаше. — Ја сам артиљерац — правдао се клатећи се. — Брана ће као пешак лакше скочити.
Чаше и флаше расуше се с треском. Вино прсну по нама. — Ура, ура! — повикаше Руси. — Једино те „шпасава“... ш’о сматрам да си погинуо при јуришу — правда га „Фикус“. Брана озлојеђен.
— Е, хајде, да испијемо и ову последњу чашу... Сад смо готови. Збиља нема више вина? — пита Бора. — Нема, нема! — повикаше углас Радослав и Света ветеринар. — Добро, кад је таква и таква ствар!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Који вас верује Бога и свеца, нека је са мном, Свирепост коме је драга, нек’ остаје турском у јарму!” Сви сад повикаше гласно: „Ми за тобом хоћемо, Ђорђе!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Свијет се био мало смирио, али још, штоно веле, заудара кокија од барута. Тако то потраја једно два-три дана, док повикаше: „Ето, вели Турака Крајишника на Бању Луку! Ето и', кажу, кô на гори листа!“.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
и ту прота прекиде своје тако срећно упоређење, јер све три парке, Клота, Хезис и Атропа, повикаше једногласно: „ију!“ пре но што је човек могао н завршити мисао.
— Где сте ви, где сте ви? — повикаше и једно и друго у један глас, као да би свако за се хтео рећи: А што ми измаче кад смо тако лепо удесили ствар!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Сад је тренутак да се одлучите: хоћете ли бити слободни војници или робови? — Идемо са вама, господине капетане — повикаше они у један глас. Свитало је и већ са новим даном почињало је ново заглавље мучне повеснице народа српског...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Цар Милоша међу очи љуби, ал' још не зна тко је и откуд је. Повикаше кићени чауши: „Спремајте се, кићени сватови, вријеме је двору путовати!
се змијом шестокрилом и донео цара честитога у зубима кано и сокола; с њиме паде Јанку на шатора, сви јунаци виком повикаше: „Зло си легô, војевода Јанко! Зло си легô, а горе устао! Какво чудо на шатору твоме!
неђељи дођоше, прије зоре и бијела дана, и Ђорђине опколише дворе, ударише с обадвије стране, а са двије стране повикаше: „Изиђ’ амо, Петровићу Ђорђе!“ Тко ће љута змаја преварити? Тко ли њега спаваћива наћи?
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Налетио сам само у мраку на пчелињак па сам био мало избоцан. — Охо, ево нашег Лијана! — повикаше дјечаци и потрчаше му у сусрет. Пољар застаде с уздигнутим штапом и у чуду се избечи у Мачка и Вањку.
Повуче дубоко ваздух, а са њим и мрава у нос и двапут громко кихну: — Аћхи! Аћхи! — Жив! Жив! — повикаше и Луња и Јованче па на силу преврнуше Стрица на леђа, иако се он, крадом и ћутке, трудио да остане потрбушке прикован
— Бјежите, ето усташа! Иду од раскршћа! Усташе опазише бјегунце кад су управ претрчавали једну узвишицу под Гајем и повикаше: — Стој, стој! Ено их!
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
« ЗМИЈА ОД ТУЧА Каде код Синајске горе на Мојсеја и на Бога повикаше и у себи мркоташе злобом Жидови за суху храну, ујазби се за то на њих Бог и попусти љуте змије присојне, те много их
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Неје те ни срам! Пи, какво зборење! Иди си дом! Несрећо бећарска!... Дом да си идеш! — повикаше и скочише све на њу. — Кој те је зваја?!... ’Ај’ си дом!... — Кој да си иде дом?! Ја ли?!