Црњански, Милош - Сеобе 2
Смешила се тужно. Није била изгубила ни своју лепоту. Напротив, у ту црнину, у коју се сва била повила, није била завила своју риђу, златну, косу. Само су јој очи биле, изблиза, модре, необично.
Црњански, Милош - Сеобе 1
снажним коленима и стопалама као у анђела, бесмртну, и виде је како је, чим је са њим почела да живи, опала и сва се повила, повезана око паса.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Ружица га на лист дочекала. Ластавица пупак одрезала, Б’јела вила у свилу повила, а челица медом задојила. Вила му је до три биља дала: једно биље да се не урече, друго биље, да ми напредује,
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
се оте Па погледа његове красоте, Гледну тамо реку ту широку, Гледну, брате, гору превисоку, Ја како се крај реке повила, Како клета под небо с' узвила, Камен пусти камен је нагнао, За облаке рујне се ватао, Кô да оће на љубавна недра
Страшна брада у њега је спреда, Повила се ко застава лака, Под њу купи он свога хонвèда. Бесно л' јарац ногам' се бацака, У нас очи он упр'ô своје, Очи
ИИ Сунце зађе, дан умире, Магла већ му покров стире, Повила се по долини, Ма се сјаје на висини; Још он тамо, још царује, Још около погледује, Ма пун туге и пун јада, Јера
Облачине већ су мутна крила Више горе лисне се повила, Уји ветар све више и више, Веће капље падају од кише... Ох мој Боже, сад је сасвим тавно, Кô да нојца спустила
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
А последња рујна ружа, У пустоме врту мом, Повила се тако тужно На промрзлом стаблу свом. Кад је студен ветар такне, Стресајући снежни прâ, Она тужно зашумори, Повија
СУМОРНИ ДАН Киша сипи... У даљини Повила се магла густа; Дан пролази у тишини, Гора нема, поља пуста. У Мртвилу све почива, Нигде нема створа жива.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Посад’те се, сви сватови, нека вам је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас! 80. Повила се златна жица из ведра неба, Савила се милом куму у свил’на недра.
То не била златна жица из ведра неба, Већ то била лепа Ружа од добра рода. Повила се златна жица из ведра неба, Савила се милом свекру у свил’на недра.
89. Паде листак наранче Усред чаше јуначке. Да је знала наранча Да је чаша јуначка, Врхом би се повила, Па би чашу попила. И око и чело — Све вам, браћо, весело! 90.
родила те мајка У горици, ђе се легу вуци, Челица те медом задојила, Б’јела вила злату баба била, У свилене пелене повила, Мушкијем те опасала пасом, Дала тебе капу вучетину, Вучју капу и од орла крило, И на капи свакојака биља, А
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Она тројица оборише очајно главе. Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће; по брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злослуто грактање.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Мајка тебе под ружом родила, Ластавица пупак урезала, А пчелица медом задојила, Бела вила у свилу повила, Друга вила бабица ти била!
“ 2 Мајка сина у ружи родила, Ружица га на лист дочекала Ластавица пупак одрезала, Бела вила у свилу повила, А челица медом задојила.
3 Мајка Јова у ружи родила, Ружица га на лист дочекала, Бела вила у свилу повила, А пчелица медом задојила, Ластавица крилом покривала: Нек је румен к’о ружа румена, Нек је бео, као бела вила,
родила те мајка, У горици ђе се легу вуци, Челица те медом задојила, Б’јела вила злату баба била, У свилене пелене повила, Мушкијем те опасала пасом, Дала тебе капу вучетину, Вучју капу и од орла крило, И на капи свакојака биља, А
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Што год дише скоро све је неверно, Ко год љуби саде, све лицемерно; Зло је семе прва мати прво повила, От првога јоште горе друга родила, Најгорим се земља сад наплодила...
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Љубав је била на делу. Повила је њезину лепу главу у страну, оборила јој очи према вртлогу у средини Мртваја вира, а његово је стасито тело нагнула
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
И видео се. Некако се смањила госпа Нола; мање право се држи; смежурала се и повила као маторо дрво кад пресенети. Није волела свога зета никако.