Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Вози... терај! — падали су повици. — Јесте ли нас жељни? — запита дебељко оне из суседног воза. И опет трескање, лупарање вагона, и најзад се све утиша.
— Прекините паљбу, побисте наше! — излете из кукуруза један пешак. — Ура, ура! — разлежу се повици наших пешака из даљине, и батерије замукоше. Не чује се више ни пушчана паљба. Ветар растера прашину и сунце грану.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
„Ах!“ — изусти каплар и испусти пушку. Тога Бугарина дотукоше кундацима. Разлежу се повици: „Удри га!“... „Не дај да бежи! „ „Јаој!“... „Предавам се, братко!“ У њиховим рововима остали су мртви и тешко рањеНи.
Тамо је кркљало. Куршуми су звиждали. Један четник паде. И други. Чују се повици: „Стој! Стој!“ — Ко ли то виче? Али замах нас је захватио. Иза једне ограде од камења скочише неколико Бугара.
Бугари попадаше, и ми, онако у гомили, руписмо у њихове ровове. Разлеже се јаук, кркљање, повици, псовке, урлик. Завладали смо њиховим рововима. „Лези, лези!
Окренуо сам се око себе да бих запамтио место где је пао, па потрчах напред. Преда мном из магле допиру повици: „Живела Србија!“ Осетио сам се као да летим. Али нешто снажно лупи ме у руку, да ми је просто занесе уназад.
Из даљине зачу се музика. Сви се окрећу на ту страну, нагињу и пропињу на прсте. Гласни повици допиру. Чује се: „Живели!“... „Здравствујте!“... „Ура!
— Браво, браво! — чују се повици. „Фикус“ нас погледа. — Немојте да се брукамо... Прескочите асастал и ви... „Ђеврек“ је одмах готов.
Одјекнуше планине и урвине. Отпоче прасак пушака. Митраљез. Наш рововац урликну. Гр-у! Гр-у! Гр-у!... „Јаој!“ Ларма, повици. Гр-у! Земља се тресла. Тамо пакао. Експлозије не престају, Лево свитну ракетла из бугарских ровова. Господе!
Један пас лежао је поред извора и дахтао. А у суседном дворишту врли су жито. Одатле су допирали повици и чуо се шушањ сламе испод коњских копита. — Е-е-е-еј, нане! — чуо се однекуда отегнути глас.
Ћипико, Иво - Пауци
Људи се умирили и ништа не говоре, ну чим мимо њих прође чауш, дрпећи се с козом, наново чују се раздрагани повици и весели смијех... Старији замјеравају младићима што калаше при овакој невољи... — А ча ћемо? — одговори Цирило...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Револвер плану. Коморџија замаче у мрак. Однекуд из мрака допреше гласни повици, као протести и претња коморџија. - Чекајте, брате, рано си почео! — умирује Косту поручник Протић.
Поред нас су журно промицале неке тамне прилике и замицале у ноћ. „Збор... Збор!“ — чули се повици. Али људи су били још на прекретници. Отаџбину су изгубили. У туђој су земљи.
Људи се унезверише. Заклона нигде не беше. Неко викну: — Ево га! — Лези, лези! — чули се повици. Пешаци припуцаше из пушака. Лежемо на земљу. Али земља тврда...
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Сваки час усташе могу стићи овдје. Чујете ли само? Негдје на ивици Гаја чуше се пушке и неразумљиви повици. Лана поблиједи. — Ето их! Гоне некога. — Сакријте се у нашу пећину — промуца Јованче узбуђено. — Какву пећину?