Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
хаљине, кроз капу пропали перчини, кроз чакшире колена, кроз опанке прсти пропали, а кад дођу тамо код везира повичу: „Аман, аман за царево здравље!
” — Онда сви они ђипе и весело повичу: „Еј јуначе, зашто одавно не кажеш него нас плашиш?” Ту се наново ижљубимо и у̓ватимо веру, да ћемо се тући, и одма се
Они сваки пункт један по један саслушају и повичу: „Тако, тако нек нам се суди, да нема глобе ни хатара”. Предамо те пунктове Читаку и два пандура да иду у Кличевац да
оптекли; док пред вече неки калуђер из Каонског Монастира, Макарије, и Петар Молер са 20 момака из шуме проспу пушке, повичу: „Јуриш, јуриш, браћо, ви одозго; побегоше Турци!” Тако се Турци поплаше, побегну Шапцу.
Сад новски капетан отрча на хату к њима; од наши̓ изиђе Кедић и Цинцар Јанко пред њега; повичу: „Не иди, Турчине ближе, кад нисмо веру у̓ватили”. — Онда капетан узе везен јаглук, баци Јанку у руке: „Ето вира!
У том терању сустигну једног старца, салете и повичу: „Предај се, предај се, Турчине, не гини лудо”. А Турчин повиче: „Коме да се предам, које вам је старешина?
А Турчин повиче: „Коме да се предам, које вам је старешина?” — Војници повичу: „Предај се Катићу Јанку” (који се туна наблизо трефио); и Јанко дотрчи са запетим пиштољем у руци, натрчи на Турчина
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Оду у собу где су Гледић и чика-Гавра . — Ми смо већ свршили, — рече Гледићка радосно. — Хвала богу! Браво! — повичу Гледић и чикаГавра. Сад дозову и Марту, па је питају хоће ли за Чекмеџијића поћи, да каже искрено.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
После вечере нуди господар Софра Полачека дуваном. Овај прими кесу и захвали му се. Сад опет почне игранка. Повичу: „Котиљон!” Шамика ће командирати, и то са фрајла-Лујзом. Дивна игра.
Пургери кад виде да се за столом господара Софре „теј” пије, и приметивши како махањем главе „теј” хвале, и они повичу: „Дајте теја, чаја!” И пургери хвале како је добар „теј”. Виде шта други ради, па и они одобравају.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— О, о, што си па за целивање, — одговарају му и кикоћу се. — Море, пуштајте их! Ко ће с њима да изађе на крај! — повичу остали. Отварају им врата, оне се нећкају. Гурају једна другу која ће прва.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Старији и средњи брат повичу: — Не дамо је ове треће поноћи, заиста морамо бар за ову најмлађу сестру знати куд је дајемо и за кога је дајемо, да
онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз бедем и повичу царевићу: — Хајде, — веле — ти пењи се горе на бедем да ти ову другу јелу додамо, па је узми за врх и пребаци је у
Други вели: — Ја могу за један четврт сахата! Трећи вели: — Ја могу за девет тренутака! Онда цареви повичу овоме: — А сад ти, змаје, брже похитај! Овај рашири силу ватрену и донесе заиста за девет тренутака воде с Јордана.
Крену се ови и оду к месечевој мајци. Не назову јој ни помоз-бог, већ одма повичу: — Ево нас к теби, послала нас ветрова мати да нам кажеш чија је девојка!
Кад донесем воду жетеоцима, а они повичу: „Камо ти глава?“ Ја се маши руком, а то нема главе, заборавио је на води. Онда се брже боље вратим натраг; кад тамо,
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Намрштене Маркове очи раширише се, и он погледа по деци некако необично. Као кад повичу човеку да му је за вратом сабља... Он приђе махинално слободном конопцу, дохвати га и стаде... Како ћемо сад?
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
А и сами сељаци, чим би тако нешто у селу затребало, одмах повичу: »Пошљи по Мићу »Официра«, па не бери бригу: тај све зна!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ВУКОТА МРВАЉЕВИЋ Полеће ни јато јаребицах, и свакоју живу ухватисмо. Стога граја стаде међу нама. СВИ И3 ГРЛА ПОВИЧУ: Пуштите их, аманат ви божи, јере их је невоља нагнала, а не бисте ниједну хватали.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Кад се личина стане отезати, ови помисле да Мрдуља иде за њима, па повичу: „Гре Мрдуља, гре!“ А кад личина пукне и они попадају, онда оно реку.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад донесем воду жетеоцима, а они повичу: Камо ти глава? Ја се машим руком, а то нема главе; заборавио је на води. Онда се брже боље вратим натраг; кад тамо, а
Кад га виде браћа, повичу на оца и матер: „Камо те се да видите свога хваљеног сина што иде и краде којешта!” Кад га отац опази, рече му:
Кад донесем воду жетеоцима, а они повичу: „„камо ти глава?”” Ја се машим руком, а то нема главе, заборавио је на води.
“ Старији и средњи брат повичу: „Не дамо је ове треће поноћи, заиста морамо бар за ову, најмлађу сестру знати, куд | је дајемо и за кога је дајемо,
онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз бедем и повичу царевићу: „хајде“ веле „ти пењи се горе на бедем да ти ову другу јелу додамо, па је узми за врх и пребаци је у град, а
“ Онда цареви повичу овоме: „А сад ти, змаје, брже похитај“, овај рашири силу ватрену и донесе заиста за девет тренутака воде с Јордана.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
девојке, па одмах прекрсти штаком, а девојке оживеше и почну опет ломити чиоде, па кад га опазе, а оне из свег грла повичу: — Петре, ходи да ломимо чиоде, па колико год данас чиода сломијемо, толико ћемо дана живети.
Старији и средњи брат повичу: — Не дамо је ове треће поноћи, заиста морамо бар за ову најмлађу сестру знати куд је дајемо и за кога је дајемо, да
онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз бедем и повичу царевићу: — Хајде, — веле — ти пењи се горе на бедем да ти ову другу јелу додамо, па је узми за врх и пребаци је у
Други вели: — Ја могу за један четврт сахата. Трећи вели: — Ја могу за девет тренутака. Онда цареви повичу овоме: — А сад ти, змаје, брже похитај! Овај рашири силу ватрену и донесе заиста за девет тренутака воде с Јордана.
Онда ја скинем своју главу, те њом пробијем лед, и захватим воде. Кад донесем воду жетеоцима, а они повичу: „Камо ти глава?“ Ја се машим руком, а то нема главе, заборавио је на води. Онда се брже-боље вратим натраг.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
кад смо се отуда враћали друмом, наиђемо на наше добровољце, батаљон кнегиње Наталије, они помисле да смо Турци, повичу ура и оборе ватру на нас.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Реши се Таса да „занемоћа“. И он се свесно занија, онда падне и почне да колута очима. Повичу војници. Ту се задесила и два морнара, који дотрче, дохвате Танасија, однесу га у чамац, а одатле на лађу.