Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Кад смо, напокон, кренули напријед, сељачак се присоши уза ме и, кад се у разговору мало раскрави, он поче да се повјерава: — Јеси ли га чуо: имаш, вели, сто руку. Да их нијесам ни имао, морале би ми досад израсти.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И... — гле, готово сам се излануо! Кад човјек узме да се повјерава, непрестано га опсиједа напаст да надода „још нешто”. То „још нешто” ваљда је нешто више него што треба и него што