Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
је, на махове, хујао и потресао вратницама; торни пас у авлији би понекад крупно залајао па умукао; у селу загрми погдјекад пушка, па опет настане мртва тишина, да се лијепо чуло како из сировијех клада пошти истиснута влага и како један
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Поњекад би засуо ријечима, а погдјекад постао би мучаљив, као станац камен. То је све чудновато, али је чудноватије што је Бакоњу Осињача више љубила но и
Ћипико, Иво - Приповетке
А Лазо, увијек весео, погдјекад изостане, па, док стрепи да га не изгуби, дође у најбољи час; младићки му је осмијех на устима, и њена душа тога часа
А други, што их замијенише, нијесу за њу, — премлади су. Сад ријетко када, с језивим страховањем, састане се погдјекад с којим рибарем или морнарем, разговара с њима, али се не пушта у сиграње: види им у очима пожуду.
свакидашње послове, и тиме хоће да утуче успомене на прошли живот; увече пак приправи вечеру да дочека Марка, јер он погдјекад цијелога дана избива из куће: иде ловити рибе по пустим ратима, па што улови носи у село на продају.
Испрвице се ради тога изиједала и силила се да буде мирна, али с временом увиди да је све залуду, па јој се погдјекад учини да је лудо силом хтјети у себи сатрти своју бесвјесну просту вољу, — па напокон она је на тај начин од непознате
— понови стари и ухвати је за руку. Враћају се истом путањом, а у путу хвата их мрак, и хвата се киша. Антица се погдјекад натраг обазре у ноћ; жене носе дјецу јој у наручју, а једном бјеше и мјесец помолио, и прве зраке заиграше на немирној
До њега, на проповједаоници, стоји скленица воде, да погдјекад покваси осушена уста, и сребрно распеће које на махове дохвата и, прегибљујући се живо преко ограде; показује народу.
Ћипико, Иво - Пауци
Рачунајући на то, синовца је у посљедње вријеме гледао добрим оком и говорио да не лучи њега од својих синова и, погдјекад, из вароши носио му скленицу вина да се у болести окријепи.
Не појим ја њу ради ње; ради ждријебета, велим ти... Говори живо, са заносом, с узиграним очима, што погдјекад као бљесак засјакте, а звучи му глас бистро и једро, док другдје наоко миран је као земља.
Раде лагано корача, окретно прескаче преко стијена, а погдјекад окрене се прама њој и пита је да ли се заморила. Стигоше у букову, стару шуму.
У пећини се купе чобани, једу украдено месо... А погдјекад и цуре гоњају, ако која до руке дође... Што не би чобанче урадило? —Охладно је, — опази жена.
Највише, докони, разговарају, и, погдјекад, кад му бијес дође, Радивој је погна и — гоња је. Цвијета се није уметнула на оца, а не сличи ни брату Ради: малога је
Пође погдјекад у окрајни комшилук да види сина и жену, али са женом не разговара насами. Божица га се клони: одлучила је тврдо прије
На великоме олтару служи неки свештеник: по банцима клече старице и жене, звонце куца и погдјекад зачеста; запаљене свијеће просипљу блиједу свјетлост по цркви, но не могу да освоје таму по угловима, а на високим
Али што га има с њиме? Маша ријетко када му и треба”. Погдјекад, истина, понесе га ум за њом, занесе се; али, ако му није на дохвату, прође му...
Код шампањца фра Анте диже се да наздрави свечару. У прошарици, док говори, погдјекад одбљесну се у сунцу наочари. Док се диже, фра Јере гурну старога калуђера оца Дионисија што до њега сједи и вели
Држало се да вијерно служи господару, умиљат као јање, а првих година нигдје га по вароши ниси могао видети; само погдјекад излажаше пред дућан и шеташе поред куће.
и оно „ије” растезаше. И сељаци новоме господару не налажаху мане. Оно јест, погдјекад очи му запну на којој жени... А и право је, млад је, бикује...
Тако се помало прилагоди домаћему животу. Свакидање шетње уз живо море донашаху му сигурне утјехе. Истина, погдјекад, изнебуха синули би му памећу догађаји из пошљедњих дана; трзнуо би се и осјетио у дну душе печал повријеђених тужних