Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Дај цванцик! — Баш си баксуз, Радане! — рече онај што беше забо прст, тргнувши руку као опарен. — Ето, чим те погледах, изгубих цванцик. — Е, хоћеш ти каиш!... Шта ћу ти ја! — рече Радан. — Како си, Радане?... Поп! Поп! поп!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Усиљавао сам се да „дођем у ватру”. Али кад погледах Јоцу, ја се зачудих. Некака мрачна тајанственост била је на њему. Тако ми је био промењен, да сам изгубио сву вољу за
Али као Црвено море пред Мојсијем, тако се њена лепа и суха ручица испречи преда мном. — Кад јој погледах у очи, видех нешто огромно велико, али не разумем ни оволишно! — Иди, ако ћеш!
Ја је погледах испод ока. Она се је чинила да ништа даље не слуша и вадила је даље дарове за матер. Ја сам сео у угао до пећи и гледа
Она уједанпут стаде и гледаше оштро напред у помрчину. — Да се вратимо? — рече она. Ја је погледах. Око главе је имала црн свилен шал, бачен преко темена, крајеви укрштени под вратом па забачени на леђа.
— Опростите, госпођице, што вам морам противречити. Српски језик нема апсолутно никака сродства с немачим. Ја погледах Ану. Она беше поцрвенела. — Али, Кларо, — рече она обраћајући се гђици Веделовој — како можеш тако што питати!
Африка
Ја очајно и одушевљено погледах ову веранду на којој је диван, пун кожних суданских јастука; стелаж са албумима фотографија, са романима Стивенсона,
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Колико још има? - долете једна цедуљица, а Саша Албрехт показа све прсте једне руке, а на другој сави два. Погледах на свој сат, али тај као и увек није радио тачно. На њему је било два минута до звона.
Та цура ту, и Рашида и моја мајка, зашто су ствари тако идиотски уређене, Боже мој? Погледах Неду са стране, али њено лице било је мирно. Оно би, вероватно, било мирно и да је зграда над нама почела да се руши.
Драга Падавичарка чучала је на црквеном прагу и посматрала комешање око себе, а на лицу јој је био израз усхићења. Погледах још једном око себе. Корњаче су расправљале о фудбалској утакмици, нисам имао времена да слушам о којој.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Та посљедња реченица „еј, нема више дјечака“, која ми се умало не оте из уста, и самог ме уплаши. Погледах зато старца саучеснички и чврсто загризох усну.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Загледах даље а оно облина руку ти истицаше се доста приметно из минтана. Погледах ти у лице и тек тада видех како ти је оно пуно, чисто и светло; како ти се врат очистио од маља; подбрадак се испунио
— Има времена. Рано је. — Па друге године и пре овога времена си иш’о? Ваљда имаш сада мало да учиш. Свршаваш већ. Погледах је зачуђено. Њено смежурано лице беше покривено тамним пегама. Стиснула смежурана уста, а кроз кожу виде се десни.
Као да ишчекиваше нешто а од тога се плашила, дрхтала и застајкивала у говору. Погледах матер, и тргох се уплашено, јер око смежураних уста, играше јој задовољан, једак, подсмех. — Шта хоће и чему ово?
Јер он беше усахнуо, дрвеће исечено а земља гола, трошна и смрзнута. Погледах ка твојој кући из које се још ништа не виђаше и креташе. Само, она ти сад беше — да ли се мени тако учини?
А он? ох! није крив! — Бранила си га тако живо, понизно и верно да нисам знао шта да мислим. Погледах око себе, а зимски дан већ увелике свануо.
Из баште душе ветрић. Занесе ме читање, утонуо сам у приповест, па готово и не дишем. Одједном чух кикот, тргох се и погледах, а оно башта пуна комшијских девојака. Скупиле се око оног ћупчета.
Скупљај памет, јер ти немаш нигде никога. Сâм си. Немој да пијеш. Збогом и — опрости ми! Погледах стрица, а њему се очи овлажиле, трепавице од надошлих суза поднадуле и брк му игра.
Тргох се и погледах небу. Оно чисто и плаво. У даљини преко ограде зелене се баште и винорпади. У чистом и сувом ваздуху кликће шева и
У чистом и сувом ваздуху кликће шева и ластавица. Охрабрих се и опет погледах у гроб, а Станоја црном, умрљаном руком пређе преко очију. Одједном паде ничице костима. — Като...
— А, бре, Миле, душу да дâм, само да сам ја — ти! — препаде ме и трже од гледања загушљив глас испред мене. Погледах, а оно се издиже затурен фес на чело и указа ознојено и зажарено мрко лице Младеново.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
ни тамне профиле дрвећа и блискога брега: свет се сузио на мало сребрне воде преда мном и на сазвежђа изнад мене. Погледах у једном правцу и видех најсјајнију звезду како одлете косо у неки далек простор изван земље.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
А звоно као да је јецало. Погледах у правцу села, далеко доле, одакле су светлуцале ватрице као из каквога понора. Ипак се нешто догађало.
И то сад одмах. Одређујем батеријског наредника и тебе — и упре прстом у мене. — На извршење! Отпоздрависмо, а када погледах војнике, учини ми се као да нас жале. Црквени торањ изгледа висок до неба.
— Какав је као човек? — Знаш... довео је једног коња, који бије и предњим и задњим ногама. Погледах га зачуђено, питајући какве везе има његов коњ са мојим питањем. — Ама, како да ти кажем...
— Је ли, богати — обрати ми се наредник ђак Вукосављевић — зар ниси могао добити одсуство? Погледах га зачуђено и слегох раменима. — Знаш ваљда... одсуства су привремено укинута. — Знам...
— Знам... али у изузетним случајевима — он ме значајно погледа. Нека слутња заковитла у мени. Погледах га у очи не бих ли разумео смисао његових речи.
Ту је он... мој брат, мртав... Изиђосмо. Неко рече да зовнемо свештеника. Можда ће он знати. Погледах у сестру. Наслонила се на кола и подбочила главу. Била је бледа. Донеше нам столице.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
овим, осунчаним вукодлаком, још у мутном сну, у вале и пене разнесен, поскочих морем рујним, на игру лак, и лаком. Погледах увис, да ли је то месечине прах, или је ледени вир зоре, што ми гуши дах?
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Тада извадих мој часовник и погледах у њега. Обоје буквално зинуше од чуда кад угледаше мој сребрн часовник. Погледаше се значајно, па ће тек госпа рећи:
Одоцнићете за школу. Ова ме реч отрезни боље од сваког туша. Погледах свуд око себе и кад се видех у својој лепој собици, узвикнух од радости: — Хвала ти, Боже, кад нисам у XXИ веку!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
— Прво: Она не бира — угаљ, папир, дрво, Иверје, перје! А друго, Кад се угреје, топла је за дуго! Погледах, а њој: очи црне, И ноге витке, ко у срне. Струк — мало здепаст, али леп. Чунак — подигнут коњски реп.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
(Новорођенче) 35 — Земља земљу копа? (Човек) 36 — Ја се попех на липу / и погледах низ липу, / али вуку владику / бјелоглаву за кику?
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Желите сигурно да се покрстите“, рекох му ја. „Милостиви господине“, одговори он, „мој изглед не измени крштење“. Погледах га пажљивије.
“ „Не. То је злобна измишљотина. Баш на против: они су те списе спасили од пропасти“. Погледах га зачуђено, а он настави: „Дивно је чудо како је тај непросвећени народ, који није био у стању да дела грчких
„Не чудите се! Провео сам године и године за овим столом, па се ето нагомилаше ти моји преводи“. Погледах му у очи. „Самим тим низом година, не бисте ви могли све ово створити да не беше у вама племенитог славољубља да нешто
Он ми показа још неколико књига, а ја их само овлаш, тобож без интереса, погледах. „Е, сада ћу вам показати нешто изванредно!
„А први примерак дао сам скоро џабе, за осам стотина форинти. Кад на то помислим, препукао бих од муке и јада“. Погледах колико је табака у књизи и израчунах колико је Мардохај за њу платио.
Узех његов цртеж у руке и погледах га. „Ово је сада права, правцата, добро смишљена машина. Овом полугом може се клип много лакше покретати овамо онамо“.
Радост што су ми је причинили моји експериметни вреди оне паре што сам их за њих потрошио“. Погледах Герикеа са дивљењем и поштовањем, па му рекох: „Овако говори прави проналазач!
,Моја нећака Катарина’, рече он представљајући ми је ,ћерка моје сестре Хане’. Ја је погледах, изгледала је заиста као анђео“.
различитих, међусобно оштро одељених, по претходно систематски поврстаних елемената састављено је царство животиња“. Погледах и то дело Кивијево и задивих се свему што сам онде нашао.
“ Кивије се насмеши. „Нисам се на томе зауставио“. Погледах га зачуђено. „Па куда сте могли да кренете пошто сте освојили целу Земљину лопту?“ „У прошлост!
“ „Оне се развијају саме од себе! - Ето, видите, драги мој, ја сам човек без икаквих духовних способности“. Погледах га зачуђено, но он оста при своме.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
А ви знате, дакле, шта вам ја кажем. И све што вам ја кажем истина је, очију ми. Па разјарено, јер случајно погледах студента: — ... Нема, дакле, врдања, нема устука. Ми гурамо напред и само напред и опет нап... то јест напред.
И вода ме занесе па ми се учини као да се све са мном на обали креће за реком, и да не бих пао погледах у небо. Ниски, сиви облаци, пресецани шиљковима минарета, јурили су оним истим правцем реке.
Па потпуно уверен у то ја је погледах збуњеним и тако очајним очима које су говориле да сам све на свету готов ради оног олакшања.
“ Ја не знам какав сам тада изгледао. И не помишљајући на какав год утисак од тога, ја је погледах скоро преклињући; кад, наједанпут, у њеним очима севну нешто као запрепашћење и она сва, сва уздрхта.
Ја га погледах зачуђено а он се упола подиже са седишта: — Допустите — рече пружајући ми руку и изговарајући своје име — ја сам архив
Са мене се просто цедио зној. Ја погледах мога клијента а он тек што није заплакао. Као бесан јурнух низ велике камене општинске басамаке, омакох се, претурих
— Молим Вас, да објасним, господине пуковниче! — Шта имаш да објасниш, кучко једна! Ја погледах бесвесно у све, који бесмо ту.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
У први мах ми се учинило као да је тај старац сишао са оне велике слике. Погледах горе и видех да се на слици и даље налази човек за кога сам мислио да је сишао са ње.
Ћипико, Иво - Приповетке
сиједе косе, зарасле обрве и јаки, још здрави зуби; па онда лице, сунцем и посолицм осуто, али још пуно, — и нехотице погледах на шкрапе што преда мном из мора вире. — Сједите, немојте ради мене...
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Косово ми се и овом приликом подругну бољци и мојој тврдокорности. Исправих се у седлу и погледах пут Сазлије и Бабљака. Ваистину диван кут и најлепши на Косову.
— Удри! — викнух му и подигох своју пушку; подиже и он. — Удри, бре, јуначе! — викнух јаче, почеках тренутак, погледах га још једном, па опалих, он се окрену и паде наузнак без душе.
Петровић, Растко - АФРИКА
Ја очајно и одушевљено погледах ову веранду на којој је диван, пун кожних суданских јастука; стелаж са албумима фотографија, са романима Стивенсона,
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Е! богме, тако мора пропасти; ето сад мy гопе цела, ја, тако је то«. Ја не одговорих ништа, само погледах оца проту. — А како ви мислите о томе? — упита ме он с осмејком и стаде трљати руке. Ја му опет ништа не одговорих.
и то од једнога руског вишег официра, и то пред човеком кога он цкопо и не познаје — све то јако ме зачуди, и ја погледах пуковника са недоумевањем.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
у исто време... САРОШ (отворено): Зашто грех? Рекох ли ја то коме? Ето, ти си ту, па реци: погледах ли те како не треба? И да покојник остаде у животу, остала би ми сестра.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Ја се извиних некако и са саучешћем погледах онога грешнога младића, којега извесно, место мене, хватају за доказ. После ове бурне, моја дванаеста љубав била је
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Али ово лице је сад бледо, а очи замагљене. Стајао је баш покрај пута и гледао замишљено у земљу. Погледах и на оне људе около, па ми они познати. — Је ли то пета батерија? Познадох их наједном.
А около неке жене. На трпези било је печења и оглоданих костију. У соби се осећао задах вина. Неодлучно погледах, онда запитах једнога: — Командант? — Ја сам — проговори један дежмекасти човек, у униформи официра.
Ја за њом, али она истрча из собе. Остао сам сâм, па ме, људи, спопаде неки бес. Сав сам цептао. Погледах на кревет, а тада ми паде на памет, да покушам некако сам да скинем чизме.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
ВУК ИИ Око поноћи се дигох малаксао сном, Замочих главу у воду, дуго остадох нем, Замочих руке надуте, и не погледах у дом: Свежина једина тада постаде брижни шлем, Противу дана који пода мном и сада чека Као заморна дубока река.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
препао од страшног Турчина отмичара — Марко сам каже да му је жалост за несрећном снахом улила потребну храброст: Ја погледах на ђевојку, мајко, кад ђевојка грозне сузе пушта, све мараме сузам' поквасила, стакају се ђогу низ копита.
Кад погледах на Турчина, мајко, кад ту аге Белил-аге нема, но му стоје бакрачлије празне; на лабуду нема господара, него двије поле