Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
А ти бајаги кмет, па засео ту у механи, а није ти ни у уво што се овамо поштеним људма чини штета! — подвикну Рака још жешће. Док ти и Стеван плану, па скочи: — Ама, шта ти хоћеш, Радоване? Хоћеш да ти ја чувам кукуруз, а?
Него, брате, упропастише ме. Није шала онолика штета! — Ама шта хоћеш ти море! — подвикну Стеван и унесе се преда њ. — Хоћу, брате, да ми се потра осече... Оно је пропаст!
То је по атеру! То није право осечено! — удари у вику газда Рака. — Ако ти није право, а ти апелирај! — подвикну му Стеван, па се окрете Сими: — Ето тако, Симо!
— Ама то је старина, ја ћу да носим! — упео се путник. — Нећете ви то ни дирнути — подвикну на њ син покојног Марјана — док сам ја жив! Ви мислите што је год од сиге да је старо.
— одговори Страхиња, па се замисли. Таман Радојка заусти да га нешто упита, док ти се помоли озго путањом Живан, па подвикну: — А, ту ли си, лоло!... — Беж', Страхиња! — врисну Радојка, па побеже к овцама у страну. — Кући се вуци!
— дрекну опет Ћебо. — Шта велиш, синко? — упита баба полако. — Знаш ли ти неког Саву Савановића? — подвикну Ћебо. — А одакле сте ви, децо? — упита баба. — Из Зарожја! — подвикну Ћебо. — А? — учини баба, не чувши добро.
— Знаш ли ти неког Саву Савановића? — подвикну Ћебо. — А одакле сте ви, децо? — упита баба. — Из Зарожја! — подвикну Ћебо. — А? — учини баба, не чувши добро. — Их, ала је глува!
— Знам, децо! — одговори баба. — Једва га памтим. Био је то опак човек! — А где је укопан? — подвикну Ћебо опет. — У Кривој јарузи, под рачвастим брестом... — одговори баба, па опет спусти главу.
И сви троје побегоше, што игда могу, на вратнице... Док, ништа ти бог не даде, излете Живан пред кућу, па подвикну: — Лопови! Пушку амо! Не дај! За њим испадоше још двојица из куће. Груну једна пушка.
И сви стрчаше за пушкомет наниже, па западоше — ко за букву, ко за камен. Утом изби Живан с људима на брдо, па подвикну: — Амоде, лопови, да видите ко је Живан! — Одмичи, море! — продера се Ћебо иза букве. — Сад ће крв лећи!
— Одмичи, море! — продера се Ћебо иза букве. — Сад ће крв лећи! — А ти ли си, Ћебо! — подвикну Живан, па потеже из пушке на онај глас. — Зар тако? — дрекну Ћебо, па опали пиштољ. — У ветар удрите, људи!
— протуњка Вуја, па поче збуњено оптрчавати око коња, гледајући како би најлакше узјахао. Поп се хитну на вранца, па подвикну оштро Вуји: — Седи већ једном!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Међутим, сад је одгурну, као да је нека препрека и подвикну јој, набусито: „Склони се, кад ти кажем! Да те не окара Ђура, па ћеш да кажеш: гле!
пре неки дан окивао и терао у затвор Павла Исаковича, приђе тада кирасиру, узе му, са колена, официрску ешарпу, па му подвикну.
Божич јој, међутим, изненада, подвикну да врати капетану сабљу и да се не понаша неуљудно. Затим јој узе сабљу, преврнув јој руку, тако грубо, да је девојче
А кад Ђурђе поче да виче да је жени право место у харемлуку, она му подвикну да ваљда тек не жели да тамо затвори своју мајку?
Замор, немир, који обузима путнике на путовању. Госпожа Евдокија му, међутим, подвикну да није потребно да јој говори, као што јој је придиковао онај шокачки свештеник, на оном пропланку, на путу у Гран.
Трчкао је по соби, као да је хтео да се претвори у миша. А подвикну Павлу да се губи из његове куће. Нека му Бог буде у помоћи, идућих дана, у Бечу. Неће ни да чује да се меша у то.
Врата иза ње, међутим, отворише се опет, нагло. Онај риђи главурдан јој нешто подвикну, што Исакович није добро чуо, ни разумео – и уплакана жена уђе у собу, из које је тај човек, малопре, био изгурао.
А Кајзерлинг онда погледа Павла у лице, и подвикну, на немецком, громогласно: „Научиће! Научиће!“ Исакович ће, каже, добити пашпорт за одселеније.
Гроф му подвикну да он капетана за мишљење није питао, коме има шта да наређује. Него да капетан има да изврши, што му је наређено.
Кога Путифарка, жена удата, преже. „И ти си, душо, овог презала, а ниси приметила да је шерет!“ А кад јој мати подвикну, да не говори глупости, и да треба да се стиди како са мајком говори, госпожица Божич је изразила мишљење да би
Чинила се весела, али јој се десило нешто чему се није надала. Честњејши Исакович јој подвикну, да је полудела, да одлази, док је није избацио.
Павле се онда нађе у чуду и подвикну јој да устане и оде. Не може даље остати код њега. Па као да му и самом би смешно, подвикну јој да је дете балаво и да
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Сви се у кући тргоше и празновјерно загледаше у придошлицу, а он, као да потврђује њихове слутње, злурадо подвикну: — Аха, утекох ли му, лопову! — А од кога то бјежиш, брате?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— уплашено и увређено поче да му се одупире она. — Па да гледам... Аритон се досети како му она смета, и подвикну јој: — Иди ти, иди спавај. — Ама не спава ми се! — брањаше се она, а већ поче да се диже. — Иди кад ти се каже!
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
А Господ подвикну тада: „О Павле, чапкуне један, Ко те је довео амо, да рајске јабуке млатиш? Силази са воћке доле! Обуј се и натраг
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
А дечко подвикну за њим, пратећи га очима и веселим погледом, док не замаче за врљике, па онда дохвати палицу и стаде разгледати крушков
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Па ти му они лепо донеше калем и ’артију, а један исукао го тесак виш’ његове главе, па му ђидо подвикну: »Ајде, вели, драговићу мој, испружи се ти ту.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
А Господ подвикну тада: „О Павле, чапкуне један! Ко те је довео амо да рајске јабуке млатиш? Силази са воћке доле!... Обуј се, и натраг
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
За тренут ока умукоше и цигани и свирала, а у Ђуричиној руци севну нож. — Ха, ђидо, зар с леђа! — подвикну младић исколачених очију и бледа лица, па јурну на Сретена, који стајаше блед и непомичан као кип.
Тамо му прегледаше рану, и, видевши да је лако рањен у раме, Пантовац опсова страшно, па подвикну: — Бабетино једна! Надао дреку као да му црева испадају !... — Сваки на своју страну! — викну Ђурица. — Само брзо!
Али га двоумица прође брзо, кад Ђурица подвикну: — Доле косе! Све косе попадаше, а косачи, пребледели од страха, гледаху зачуђено у наперене пушчане грлиће, као да
— викну трећи. — Шта их ту испитујеш... им њихова! — викну Пантовац — још им нађи адвоката... Лези, бре! — подвикну затим Сретену, који се очас пружи по откосу.
— Паре дај! — подвикну Ђурица и замахну ножем. — Хоћу, брате, хоћу, молим те... ево на, ево сад... — муцаше он, вадећи рубац испод појаса,
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Медењаком и привати' крува, — настави Симеун — узја' јопе' на дорина кô на горску вилу, па повади' сабљу из корица и подвикну грлом јуначкијем: „Ан банга баталијун гитара јорда Бања Лука, Кадина Вода, Бронзани Мајдан сема пирден! Баталијун!
“ Моле, преклињу. — „Вакасуз је, честити господару... царски сине!“ — преклиње 'оџа. Ја се окрену' према Медењаку, па подвикну': — „Баталијун гитара јорда Бронзани Мајдан!“ Препаде се 'оџа и попе се на мунару.
То је пред вечеру, па ћеш боље и слађе јести. То је, Асан-беже, и здраво у једну руку. — Дрмну' га јопе' штуцом и подвикну': — Нек сјаше сухарија да узјаше субаша! Нек сјаше субаша да узјаше паша! Нек сјаше паша да узјаше везир!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
А господ подвикну тада: ,О Павле, чапкуне један, Ко те је довео амо, да рајске јабуке млатиш? Силази са воћке доле! Обуј се и натраг
Станковић, Борисав - ТАШАНА
СТАНА А, да се наљуте? Смели би! Знаш, кад им деда подвикну, хаџи Риста у несвест да падне. Љубећи му руке молио га да му опрости. Вели: они нису знали.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кад то зачу Вукашине краљу, он подвикну Рада неимара, Раде викну три стотин' мајстора: гради краље Скадар на Бојани, краље гради, вила обаљује, не да вила
води савезана, и он ћера три товара блага, право иде друмом низ планину; доке паде у бусију тврду, ал̓ подвикну Старина Новаче а на своја два нејака сина, па опали лака џевердана, те погоди Мехмед-Арапина посред паса, укиде га с
Кад то виђе Сењанине Јуре, он се онда натраг повратио, па подвикну на своју дружину: „А на ноге, браћо и дружино! А на ноге и на пушке танке! Око цркве опколили Турци!
Потегли смо на бога и срећу, а по твоју шћеру Љепосаву“. То је Виду врло мило било, па подвикну своје вјерне слуге: „Слуге моје, отворајте врата!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Ђоко, прије него се могао зауставити, још двапут оптрча око Стрица и тек онда застаде још увијек поцупкујући и подвикну: — О-оп, сто-ој! — Тебе данас истукоше, а? — приупита Стриц.
— Их, да сад сретнемо учитеља Паприку! —подвикну Стриц. — Ехеј, казали бисмо, ми смо већ прави домаћини, бринемо се о једној кући у селу. — О правој правцатој кући.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Обазре се он натраг да види Што је, и тко ли је тај, Што му тако подвикну, Ал' чудно чудо виђе: Стајаше седам златних свећњака С горућим свећама, — и усред њих Стојаше неко младо момче
Ама Сампсон то дочу, пробуди се иза сна, скочи јуначки и подвикну: бре, бери мејдан! Не даде им се у руке. И ништа му не могоше учинити, ако и чуваше затворена градска с гвожђем
Ама кад се у злу виде (узе га талас преметати) стаде онда препредати на танко и ситно мрвити, забуни се и врло подвикну: »Помагај господине, погибох! Недај ме мору прогунути, спаси ме!
нека оружата и крилата небесна војска, пак уздиже своју десну руку к истоку откудно сунце излази, те у глас врло подвикну и рече: »Ево, то сви знајте, данаске је спасење томе свету, луча му је синула с неба.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Васка се изнајпре ишчуђавала, снебивала и отимала, али тетка Дока — онако како је бог дао — подвикну јој и развика се на њу тако да се ова уплаши горе него што се икада уплашила од оних који је плаћају — и признаде јој
„Ашкољс’н бре!“ — подвикну усхићена Дока — „куче Ђорђијино! Саг те признавам дек си тетино тетинче! Такој те искам, ешеку ниједан!