Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
И ти, месече, скутај своје сјање, јерно моја већ зрака заходи под земљу у гроб! ... Да куд се подену твоја лепота, покраснија од свих људских синова, камо ли су твоје бистроугледне, јасне очи, којено бездну водену
Толико је све то весело било што не може бити. Тако пак и Татари сасма преплашени осташе не знајући куд да се подену, на коју ли страну бежати.