Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
труо, небо ми је заклонио, И чађ пада, и фигуре и контуре разне ниже, И ја стојим и посматрам гареж што се накупио. Подиг'о сам своју руку с обарача вечна мрака, Нема смисла реметити бесмисленост у свом току; Од рођења спремна стоји, мене
Осећам често, у сатима мучним, Језиву сабласт како пропаст плете За народ што је из свога страдања Подиг'о престо отаџбине свете, Олтар слободе и небо надања. Језива сабласт пропаст њему плете.
1910. НАШИ ДАНИ Развило се црно време опадања, Набујао шљам и разврат и пороци, Подиг'о се трули задах пропадања, Умрли су сви хероји и пророци. Развило се црно време опадања.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Оде, ах! Оде! И сад ће се невине ваљати жертве.” Огњеном Ђорђу је веће ускипила жестока крвца: Трипут је подиг’о, спустио десницу снажну недвижим, Тешко јер срцу је слатку раскинути природе свезу.
Кад је ово читао, очи је своје на мене подиг’о, као да је казати хтео: Ти си та Српкиња!” САБЉА-МОМЧЕ, ЦВЕТ-ДЕВОЈЧЕ (стр. 241).
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
такозвани бећарци, које се састоје од само два десетерачка стиха ведрог, обесног и подсмешљивог тона ("Иде лола и подиг'о главу/ зап'о носом о дудову грану").