Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Но не! То је давно било, повјест сада мртва, А љубови нашој жива подобаје жртва. Пој која је срећа оног који љубљен љуби, Јогунасти како дане у пустоши губи; Како љубов, куд год иде, преобража