Црњански, Милош - Сеобе 2
Та јека звона била је дубока, а љуљала је, не само њега, него и Подољ, цео Кијев, цео свет, и земљу и људе, у сан, као неко море. Други његов, незаборавни, доживљај био је снег.
Идући дан, са својих малих и уских пенџера, Исаковичи су могли, мирно, да посматрају последице и рушевине те поплаве. Подољ, у ком се беху населили дошљаци из Аустрије, из поморишког и потиског, сербског диштрикта, личио је на згариште.
Сунце је било обасјало и Дњепар и Кијев и Подољ. Обасјало и кућу трговца Жолобова саграђену од липовог дрвета. После своје посете код болесника, на дан мученика
А то васкресење није било обухватило само њихову фамилију, него и остале досељенике, сербске. Подољ се орио сад, увече, од сербске песме.
Сад га је вукао са собом, по свету, као и своју жену и децу, које је био доселио, са Исаковичима, у Росију, у Подољ. Звао се Маринко Мојсилович, а био је из Голубинаца.
десило да је Павле, почев од своје славе, Светог Мрате, у Кијеву, био чичизбео, госпожи Јулијани, док је обилазила Подољ у раскошној тројци и делила поклоне Вишњевскове, сиротињи.
А затим, да је то он, који виче. Госпожа Јулијана се зачуди, кад јој, једног дана, рече да неће у Подољ, да обилази сународнике. Неће више. Налазила га је да седи и шкраба молбе. Писао је Костјурину, молбе.
Кочијаш је са њим јурио, кроз Подољ, до његове куће, као да га гоне. Застао је пред кућом Жолобова, као да је кола извртао.