Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Др Дилон, који је дуго живео на Балкану, каже о Бугарима: „Њихове су војничке особине за дивљење, али мало разумеју поезију живота, топла и човечанска осећања. Упорност, неповерење и притворство су особите одлике њиховог карактера.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
За земљу, за слово љубве, поезију љубавну њену, за мадригале воденог цвета, за свадбену песму белог грања, за јулског неба збирке сонета, за песника
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Недић, иначе, пориче Змајеву озбиљну поезију, износећи аргументе којима се не може порећи свака основаност. Тек на крају, гробарски расположени критичар окреће се
није ублажио Недићеву строгу пресуду: то би , отприлике, могло да значи да су Змајеве дечје песме добре, али да у поезију не спадају.
Дубље, скривена разорност дечје песме измиче оваквом резоновању и осећању. Ону прокажену, површну, дидактичну дечју поезију нико никад није озбиљно бранио.
Ако се, остварени понаособ, њихови резултати у неким тачкама могу додиривати, препоручљиво је, и за поезију и за педагогију, да своје тежње остварују независно једна од друге.
са читаоцем: особина на коју модерни дух гледа са подозрењем, али с којом, изгледа почиње опредељивање за дечју поезију.
упућивао га у високе националне и људске дужности, спремао га за једну историјску обавезу: ако је поука гушила поезију у њој је, барем, било неке величине.
ИИИ Вучо је преусмерио нашу дечју поезију. Пукотине су се појавиле у самом схватању васпитавања детета, за које је дечја песма, на посредан или непосредан
Па и несрећа и пустош сељачког живота, виђене очима детета, претварају се у поезију вечите патње и муке човекове. ИИ У предговору Башти сљезове боје Ћопић каже да се у списатељском послу „не може
Питање колико је то исказивање за поезију важно претходно сам већ размотрио (в. текст Наивна песма); Лукићу се, у сваком случају, мора одати признање за
ЕРИЋЕВА ГРУЖА Гружа! — У српску поезију данас, напоредо са њеним значајнијим именима и правцима, укључује се и та брдовита област са оне стране Рудника, тај
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Српска поезија XВИИИ века постала је угледањем на побожну руску поезију с краја XВИИ и с почетка XВИИИ века, и тобожњи александринац Кипријана Рачанина и пољски тринаестерац Христифора
Јован Рајић зна и подражава ту побожну руску поезију, он исто тако зна и за учену псевдокласичну поезију, и за собом ће оставити у рукопису цео један уџбеник реторике на
Јован Рајић зна и подражава ту побожну руску поезију, он исто тако зна и за учену псевдокласичну поезију, и за собом ће оставити у рукопису цео један уџбеник реторике на латинском језику.
Интерпункција му није увек сигурна. Он је писао у стиху и у прози. Он воли поезију и на једном месту вели: »Мени су на сваком језику стихови мили.
мудрости и једино средство не само напретка но и опстанка српскога народа; романтичари место свега тога истичу народну поезију; траже у њој извор и утоку мудрости, сву етику и сву естетику, замену религије и упут за сувремени живот, алфу и омегу
Класичним елементом, нарочито својим митолошким речником, он већ предсказује поезију Лукијана Мушицког, који га је ценио, исто онако као и Јован Ст. Поповић. 1847.
филозофија особито је на цени, и у српску књижевност, нарочито око 1840, почиње улазити немачка сентименталност, у поезију немачка версификација. Настаје оно што је Тургењев назвао »гњурање у немачко море«.
прошлости, за коју је код традиционалистичких Срба било увек много смисла и осећања, и у виду љубави за народну поезију, која је у то доба стекла европски глас.
и 1847. Мушицки је почео певати код Срба када готово нико није певао, и у српску поезију уводи нов правац, псевдокласични, који се у Европи стао ширити после Обнове, и какав је он нарочито нашао у мађарској
риза« којом је одевао своје песме, тежак, усиљен, неприступачан језик којим је писао — још више су чинили његову поезију архаичном, туђом и мртвом. У доба од 1820. до 1840. Мушицки је био јако на гласу.
рада он стоји под утицајем класичне поезије, нарочито Овидија, и ти први његови стихови иду у псевдокласичарску поезију којој је на челу био Лукијан Мушицки. Али Вук Караџић привлачи младога писца. Он 1825.
Он 1825. пише оду у његову част,59 одушевљава се његовим радом, проучава народну поезију и стара се да пише народним језиком. Један Караџићев дописник, Димитрије Тирол, пише 1827. године Караџићу о Јовану Ст.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
ни за живу главу да нагазим на трулу даску, па да поетизирам, јер, ево, реч је о учитељу Максиму, па куд смем ја у поезију, кад је то душевна онанија, како баш сам он рече ономад Саватију, одборнику општинском, приликом једног серкла — који
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
народне прозе био је далеко ужи, а сасвим је изостајала маса страсних пропагатора, какви су били романтичари за поезију. Народном прозом интересовали су се углавном фолклористи и мали број научних радника.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Мислим, ми смо из беде направили поезију, ако разумете шта хоћу да кажем? Прогласили смо све непријатне ствари поезијом, баш као што је некада давно, у оној
Мајмуни фурају за мном у огромним количинама. Дају ми све од себе да и њих малчице пустим унутра. У поезију, мислим! Што се тиче тих дивних, старих журки, какве-такве, оне су биле у сţању да вас изваде из зиме и глуварења.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
како је у мојим папирима, у болници, писало, или је то била просто дизентерија, или тифус, то заиста не спада у поезију. Оно што је главно, био сам поштеђен да идем, као аустријски каплар, у Србију. Не верујем да бих то био преживео.
Он је тада предавао античку, грчку, поезију, из сасвим обичног, баналног, немачког, приручника (Гоесцхен), али је његов начин тумачења био маестралан.
Државотворно. Ракић, кога сам, за његов рад, на Косову, јако поштовао, био је дотерао дотле, да је за поезију сматрао и то кад каже: да ће и он дати живот за отаџбину, неозарен сјајем старих, феудалних, витезова, али свестан
Још је та кула „ебурнеа“, моћна, као станице бежичног брзојава. Већину тих напада на најновију, нашу, поезију, води бедна глупост малих средина. Баш је „популарност“ наше књижевности била узрок да је била тако устајала.
Тражећи стару, навиклу, књижевност, познате, удобне, сензације, протумачене мисли. Лирску поезију вечних, свакидашњих метафора, оно драго циле‑миле стихова, сликова, хризантема, које су цветале у нашим, недељним,
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Падају звезде усред ноћи беле, Падају тол’ко; и, наједном, преста... И ветар пева поезију смрти. А кобне жеље умираху редом, Очајне, страшне, у прозорју бледом, С падањем звезда.
А ветар пева поезију смрти. СЕНКЕ Облаци жути преко моје главе Прелазе простор мирно; заклањају Сунце и небо, и висине плаве, И тужно
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Да је нешто друго у питању, Мушицки не би марио. Али, Вук је знао да за ту народну поезију он, Мушицки, нема одвише разумевања и да певаче, ма како да су даровити, увек доживљава као напаст.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Упрегнуте под било што, вођене било којом уцртаном стазом и уперене на било какву поенту, оне тешко наилазе на праву поезију. Пунио бих му уши свакојаким бунцањем и маштањима.
мушкараца значити мекуштво и хистеризирање, у њиховим ће очима значити скупоцјену крхкост твоје грађе и праву, сушту поезију. Жене не обожавају баш тако „снагу”, као што се обично мисли и говори.
Ту се дух зове морализаторство, па поништава поезију и сукобљује се с чулношћу и с њеном слободом. Али код доиста великог писца, ум не убија пјесника. Ето вам Шекспира.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Једно поподне, које ћу увек памтити, уживао сам у шетњи по градском парку са својим пријатељем и рецитовао поезију. У то време знао сам напамет целе књиге, од речи до речи. Једна од њих је била и Гетеов (Јохан Wолфганг Гоетхе) Фауст.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Зато Маларме одваја поезију од осећања и нагласак преноси на стварање, па у одговору на анкету Жила Уреа о књижевној еволуцији каже: „Пошто се
обичних и елементарних јединица из свакидашњега језичког саобраћања потпуно збуњује читаоца, јер он је навикао да на поезију гледа као на особиту употребу особитих, емоционалноекспресивних језичких средстава, а сада поезија почиње да задире у
Према томе, он није органска, него неорганска језичка творевина мешане природе. За поезију су посебно важне оне особине фолклорне коине које налазимо непосредно у усменом стиху.
Углавном о поезији. Уосталом његов живот, о коме мало шта изблиза знамо, сав нам изгледа као да је прешао у његову поезију, у њене слике и њену музику.
па обично избегавамо да о њему говоримо, што је у Дучићевом случају нешто теже кад треба тумачити и вредновати његову поезију из времена модерне, дакле од почетка века до Првог светског рата. Две су појединости свеједно јасне.
Најпре је јасно да између књижевности и културе посредује језик. То језичко посредовање нарочито је важно за поезију. И друго, пажљивом филологу готово да није могло промаћи да се српски језик на прелазу из деветнаестог у двадесети век
А паралелно с тим добили смо модеран стих – и с њим поезију – који се сасвим одвојио од усменога, уведеног после Вукове реформе.
Опште је познато, наиме, да је Растко Петровић двадесетих година као сопствено, ново тематско језгро у српску поезију увео „тајну рођења“, по свему судећи наспрам подразумеване „тајне смрти“.
наивна, да нам из дечјег света долази игра чулним обманама, коју је иначе Растко Петровић радо уводио у прозу као и у поезију, али и у есеје, да би јој објаснио књижевну вредност.
су свеједно, бар за нас, лицем окренути према њима: помажу нам да боље схватимо песника и јасније расветлимо његову поезију.
критици, тврдио да у Бандиту или песнику нема, како каже, „космичког сна који је за неко време био обухватио нашу поезију“.
И песници сами и ми који тумачимо поезију имамо обичај да кажемо како се у поезији обликује језичка материја. Али је та материја сачињена све од самих
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Овде је он, по свему судећи, у прозу пренео један поступак који је типичан за поезију: као што постоји обичај да се први стих строфе понови на њеноме крају, или да се прва строфа у песми понови на њеноме
није неочекивано, још мање неприродно, будући да су „планска градња” и „конструисаност текста” карактеристичне за поезију, за стих. Црњански их је, наиме, отуда пренео у прозу, у роман.
Српски надреалисти су, у складу с тим, порицали књижевност као нешто што је институционализовано, славећи поезију, која измиче свим правилима и погодбама.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ЕВИЦА: Опростите, ја нисам богињава. РУЖИЧИЋ: Јунонин сопутниче, прекрасни пауне, имаш ли поњатија о поезију? ЕВИЦА: Шта је то поезија?
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
ПЕСМЕ 159 ЗАМОРЕНА ПЕСМА 161 СУНЦЕ ИСКОРИШЋЕНО КАО ЕПИТАФ 164 ЦРНА ВАТРА 166 СУДБИНА ПЕСНИКА 167 ПОЕЗИЈУ ЋЕ СВИ ПИСАТИ 168 СМЕЛИ ЦВЕТ 170 АГОН 171 РУДАРИ 172 МОРЕ БЕЗ
се постаје велик Тргови ће остати без споменика Некад само песницима доступне тајне Биће проглашене својином народа ПОЕЗИЈУ ЋЕ СВИ ПИСАТИ Сан је давна и заборављена истина коју више нико не уме да провери сада туђина пева ко море и
једнога дана тамо где је било срце стајаће сунце и неће бити у људском говору таквих речи којих ће се песма одрећи поезију ће сви писати истина ће присуствовати у свим речима на местима где је песма најлепша онај који је први запевао повући
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
и белило (не оно карловачко Белило, него апстрактно белило пасторалне поезије XВИИИ века), и што је Шулце за српску поезију био откривен већ добрим пре њега: нека дубља узрочна повезаност и уметничка намера стоји иза свега тога.
Наравно да се тако не ствара живо језичко море, ни клима једино погодна за поезију; тако се најпоузданије припрема смрт поезији.
“ А у вези са горњим, веома је битно додати и следеће. По поезију ове епохе тако карактеристични плачевни малограђански патхос и мистични љубавни сентиментализам црпли су несумњиво
они су били живе снаге наших модернијих поетских могућности и актуелнијих националних потреба, и тек ће они српску поезију извести на шире и слободније видике. Зато у овој Антологији нема ни Његоша.
Нисам, даље, хтео правити ни искључиву антологију лирике. Пре свега, нисам смео не унети у овакву књигу дидактичну поезију Мушицкога: она је најтврђа кичма наше старе поезије.
да није ни смела бити, да којекаквим фриволним олакшицама за читаоце или можда другим ситним преварама нашу старију поезију представим бољом но што је уистини била.
1959. 5) Нарочито сам истакао сатиричну поезију Николе Боројевића, иако прилично једнострано оријентисану и несмелу. у своје време, он је по њој био најпознатији; тек
6) Потпуније сам представио поезију Јована Суботића, уневши осам његових песама којих у првоме издању није било; тај непроучени и неправедно потцењивани
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Зато у средњем веку српска писана књижевност није изградила љубавну поезију, упркос везама са западноевропском књижевношћу где је овај жанр био развијен.
из Европе кордоном турског оружја, покушава да се обнови из себе саме; писана књижевност наслања се на усмену поезију, која живи интензивно, црпећи своја надахнућа, етичка начела и племениту осећајност из сведочанства средњевековне
изворима, они показују како су се историјске чињенице путем мотивских и језичко-стилских образаца транспоновале у поезију, чему је помогла и универзалност саме теме.
Епизујући реалне јунаке свог времена он их је увео у бесмртност, успевши истовремено да оствари једну животворну поезију о сељацима кнезовима и кнезовима сељацима, који се осећају позванима да коначним ослобођењем Србије од Турака
Досегнувши оно што је за епску поезију најтеже, Вишњић је обликовао панораму догађаја, а свеопшти незадрживи покрет народних маса исказао је сјајно нађеним
За српску усмену лирску поезију карактеристично је да исказује осећања путем спољних збивања, махом посредно, у најстаријим временима, изражавајући
Преко Мушицког она се везивала за Хорација и античку поезију али је била отворена и према савременијим песничким токовима, према Ј. В. Гетеу и Ф.
Он се одликовао и у другим жанровима, а посебно у драми. Драма, уз поезију, филозофију и историју, највише обележава књижевност тог доба. Оригинална драма настаје у трећој деценији 19. в.
Али истовремено она је дала велики допринос развоју српског песничког израза и стиха и вршила сталан утицај на поезију свог времена.
Највећу пажњу поклањао је ипак темама из грчке и римске антике, с којима у нашу поезију улазе класичне форме и симболи.
Иако није био нарочито образован песник нити добро упућен у сувремене песничке токове у Европи, он је дао поезију блиску западним постромантичарским правцима, посебно парнасу и симболизму, извршивши велики утицај на скоро све наше
они су у београдском сивилу први почели да откривају велеградски сплин, који је Бодлер увео у поезију. Најпре је Сима Пандуровић (1883-1960) у збирци Посмртне почасти (1908) готово хладно описивао призоре телесног и
Ћипико, Иво - Пауци
Воњ жестоких трава и задах мора, уз једнолично цвиљење попаца, будили би у њему најслађу поезију и чежњу. Свјећарице лижу по морској пучини. Он их прати погледом и подаје се најсмјелијој фантазији...
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
“. Дитирамбски тон (који је касније прославио Змај стиховима „Ала је леп/овај свет“) карактеристичан је за поезију за децу млађег узраста, баш као и примена ономатопеја у певању о животињском свету.
Покреће 1765. Славеносербски магазин, први часопис Јужних Словена. Пише поезију („Мелодија к пролећу“, „Плач Сербии“ итд.), уџбенике за школе, издаје монографију Живот Петра Великог.
Потписивао се као „Срб Милутин“ (Милутин му је световно име) и показивао је интерес за народни језик и поезију. Писао је родољубиве и сентименталне песме и преводио поучне књиге (Приповетке мојој кћери и Савети мојој кћери
Један од набољих писаца романтизма, Јакшић пише поезију, приповетке (четири збирке) и драме. Умро је у Београду. Мита Поповић (Чика Мита Поповић) (1841–1888), српски песник
Писао је родољубиву и љубавну поезију; објављивао у Даници, Јавору, Летопису Матице српске, Стражилову, Преодници, Голубу.
и министар просвете 1886–1887. Писао је родољубиву и љубавну поезију и приповетке. Збирке песама: Абердар, први јек (1868), Други јек (1870), спев Српски патријарх...
Похађао је гимназију у Новом Саду, Сегедину и Пожуну, а студије медицине напустио је због болести. Преводио је поезију немачких романтичара, а као песник јавља се у часописима (Даница, Матица српска, Млада Србадија итд.).
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Поводом тога, мислећи пре свега на старогрчку епску поезију, Маркс каже: „Што се тиче уметности, познато је да одређени периоди њеног лроцвата не стоје ни у каквој сразмери с
И да је то доиста био нужан услов и за нашу епску поезију најјасније се види из тога што се она касније, у XИX веку, упоредо са продирањем капитализма и технике, врло брзо
довољно јасно показују да чак и један утврђени образац по коме се ствара цела песма није у стању да угуши праву поезију.
и слободном народном речју, наш епски песник је подигао величанствени споменик величини људског срца — нашу јуначку поезију.
Српски еп је поезија војне аристократије. Он је створен тим социјално–историјским условима који су захтевали јуначку поезију. Он је настао у кнежевско–властелинском кругу, његове идеје су идеје националне, а чешће локалне независности.
Целокупна његова садржина и форма објашњиве су само у том случају ако се на њега гледа као на поезију врха феудалног друштва“. Разуме се, Кравцов не тражи да му се верује на реч.
Долазе Турци, војна аристократија је разбијена, придворни певачи силазе међу сељаке, сељаци примају феудалну поезију, показују способност да је преудесе и сувише — певају затим потпуно нове песме, о сасвим другим личностима.
отпор турским завојевачима“, па је према томе овде — може се слободно додати — било највише услова и за јуначку поезију. У протурању своје друге тезе Зоговић је још безобзирнији него у истицању прве.
да су се у томе средишту, у оквиру отпора турским завојевачима, одиграли догађаји најсудбоноснији и за историју и за поезију: велике битке, велики устанци и велике сеобе.
књижевном свету, општио је с њима Јаков Грим, и овај велики пријатељ народних књижевности загреја се одмах за нашу поезију. Он одмах почиње песме приказивати, преводити, хвалити; његово мишљење о њима, тада и доцније, врло је похвално.