Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Радивоју срце пожелело Да угледа Цвету, чедо бело, Па се журе кроз лисну горицу, Да пооде Рајка Жеравицу. Лаки коњи, а прелепо доба, Ала
јој у крило, А око се бистро укочило; Она мучи, па преда се гледа, Бледа, јадна, као крпа бледа: Ох, узаман срце пожелело, Друго чедо он узео бело... Она чула, тамо поитала, Па је Цвету млада огледала: Цвета бела, на свету дивота...