Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Видим воду... понор, све је ближе, а од вике и ларме нисам чуо рођени глас. Позадњи све јаче притискују, људи се већ даве, још мало... земља се пода мном обурва и, као поткована леса, сручисмо се у воду.
Али сада их гађају њихови позадњи, и укљештени, они падају ничице. А из шуме десно куљају као ројеви, ено их где трче, један паде, још један, остали
Пролазећи кроз успутна села, куповали смо храну, а за коње узимали смо из кошева, причајући да ће они позадњи платити. Било је прошло подне када застадох као релеј на раскрсници једнога села.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
А кад севне, готово обневидимо, неки возари застају, те на њих најашу они позадњи. Наша контрола је била искључена. Људи су били препуштени сами себи... Нека нас срећа послужи, хвала Богу!