Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Нек је, вала, и мој ћаћа — брунда Илија. — Ја ћу сад викнути, па нек буде шта ће бити. Момчина се поисправља на утрнула кољена, савија дланове око уста и гласно се продере: — Ехеј, Швабо, колико је сати, здравља ти?!