Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ко задржа драга мога?“ Уједанпут ђерђев ити: „Та ево га, та ево га! Знам ја кроке свога мила!“ Па напоље поитила. 65. Па га пита де бијаше, Тако дуго де остаде, Јоште нешто друго ћаше, Ал' се њојзи то не даде. „Мина, Мина!
Гладна тамо кроза провалије Једна зверка овамо се вије: Пара месна њу је домамила, На ручак је дивни поитила. Веће стиже, види ручка пуста, Мило му је, облизује уста; Већ докрочи, ха да првог лати, Ал' се трже и гори обрати.