Ћипико, Иво - Пауци
Нама друзим лашје је умрит' него вам богатим, ча јемате ча оставит, — говораше дјевојка безбрижно, не дангубећи и покатшто погледајући на њ. —А да по те дође смрт! — шалио се Иво. —Па?. .. Ма ја сам још млада... —Да ти помогнем брати!
Дани све краћи, а вјетрови јачи. Морска пучина је тамнија и јежури се, а у мутноме ваздуху покатшто завришти јато ждралова, нижући се к југу. Бакараста вијовина на трсима мртво виси, тек што се држи.
Осам поздрава, нико за дуго времена није проговорио ни ријечи. На огњишту би покатшто запуцкетало, док пламен помало замирише. Наједном из покојникове собе изиђоше жена му и сестра.
— То су ваши посли, — одговори стари. — Договорите се како ће вам лашје бит'... Још су посједили и једва покатшто један другоме набацили покоју ријеч, нашто се стари диже рече да је уморан, пак да ће спавати.