Употреба речи покојник у књижевним делима


Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Пре годину дана имала је моју посмртну листу у рукама. — Дакле била и годишњица? Живио покојник! Живио покојник! — Зар тако, док смо ми стари свом снагом подизали углед земље, ви сте га обарали — меша се онај

Пре годину дана имала је моју посмртну листу у рукама. — Дакле била и годишњица? Живио покојник! Живио покојник! — Зар тако, док смо ми стари свом снагом подизали углед земље, ви сте га обарали — меша се онај старији човек, бабин

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Бранислав Нушић ПОКОЈНИК „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности

Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Бранислав Нушић ПОКОЈНИК Садржај ПРЕДИГРА 3 ПРВИ ЧИН 20 ДРУГИ ЧИН 48 ТРЕЋИ ЧИН 75 ПОКОЈНИК (КОМЕДИЈА СА ПРЕДИГРОМ У ТРИ

КЊИЖЕВНОСТИ Бранислав Нушић ПОКОЈНИК Садржај ПРЕДИГРА 3 ПРВИ ЧИН 20 ДРУГИ ЧИН 48 ТРЕЋИ ЧИН 75 ПОКОЈНИК (КОМЕДИЈА СА ПРЕДИГРОМ У ТРИ ЧИНА) ЛИЦА Павле Марић Милан Новаковић Спасоје Благојевић Господин

Ристић трговац стајао баш пред својом радњом и ужасно се изненадио кад га је видео. Човек је просто пребледео. Покојник му је пришао, руковали су се и дуго су разговарали на вратима радње.

(Спасоју.) Господин је бескрајан. Рећи ћу вам ја: човек о коме сви знамо да је умро, да је покојник, човек којега смо сахранили, жив је. СПАСОЈЕ (посрне и дрекне): Ко то, ако бога знате?

Матавуљ, Симо - УСКОК

— Шта! — викну кнез... — Да није он теби што говорио? — Није, али јест ми покојник као мало наговијестио, прије но што пођоше на сретњи пут!

Сремац, Стеван - ПРОЗА

На бадњи дан је исти слатки покојник само један орах добио, а одмах истога дана га је задесио и суђени час. Шта је даље с њим било, дознаће читатељ ако

надгробна плоча, а на њој пише: Геотрупеѕ ѕтерницораріуѕ, с тачним назначењем, места, дана, месеца и године где је покојник нађен. Живео је за науку, и био тих и скроман радник и свештеник, или свећеник управо, у храму њеном.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Ни Ита, који је пређе, док је био жив покојник, често долазио, сад готово никако не дође, сем што понекад сети се и пошље као милостињу мало меса да се омрси.

И тако, да сама целе недеље седи, надгледа кућу, чисти, одржава је у оном реду у ком је покојник оставио, да дете негује, мотри да је увек чисто, обучено, да се не би приметило како је без оца...

А она, Аница, дете, данашњица — све то као да Није постојало, а још мање било вредно пажње, говора. Главно је био он, покојник.

Док беше покојник, то је било у кући. И он нам није бранио, узима.. ли смо. А и Аница је све то знала, осећала. И увек се трудила да

ли смо. А и Аница је све то знала, осећала. И увек се трудила да избегне помисао да он, покојник, није ту, у кући, жив, већ да је мртав и далеко, далеко од ње. Грех је био то мислити.

А ово друго, свакидашње, оно је узимато тек онда, пошто се све испуни што треба њему, покојнику. Главно је било ово, покојник, исправност, према њему. А она, дете, па још преудаја?...

А она, дете, па још преудаја?... Ех, Аница би најрадије волела да се више не преудаје, већ да и даље остане овако. Покојник, усамљена, јад, плач, — толико се била навикла на то, да јој је то већ било као омилело.

Иту, да погледа, да му се насмеје, од радости да се заплаче кад га загрли, кад би се одмах, ама одмах, испречио он, покојник. А сада она сама, Аница, није више оно: пређашња Аница, већ жена, а он Ита, још је Ита ...

А тај је живот био: Ита. Али, увек тада као казна, усред тога, у том слатком, тешком сну о Ити, појавио би се он, покојник. Ништа не говори. Само му јаче одударају они његови пуни, црни бркови од бледа, кошчата, а сада још и мртвачка лица.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Сасвим је Други, други то је Вук; ал' о том Вуку што га мислим ја не приличи ми овде причати, јер Вук је тај, тај покојник је жив, а живима парастос не бива. Да, још је жив!

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Свог френда, дакле, уфурају они у ту тренерку, с мотивацијом да се „покојник у последње време интензивно бавио спортом, то јест пливањем у формалину медицинског института“!

са Аде обратио се тада бираним речима попу: — Извините, друже попе — упитао је он учтиво— је л’ не смета што је друг покојник био католик?

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Имало је ваљда одакле да се плати, а покојник је толико заслужио? ТАНАСИЈЕ: Требало је узети бар три свештеника. ВИДА: Три најмање.

ВИДА: Тако је то, дабоме, кад код толике фамилије туђини управљају и наређују. АГАТОН: Шта ћемо, тако је покојник желео и тако је наредио.

Само знаш, брате Агатоне, покојник је био писмен човек и читао је новине, па је могао мислити у себи: „Овај Агатон јесте био срески начелник, али где год

(Заплаче се.) САРКА: Побогу, прија-Гино, ти опет плачеш? ПРОКА: Па пустите жену нека плаче; род јој је покојник па је боли. САРКА: Па има нас ваљда још рода? ТРИФУН: А има жена можда и меко срце. ПРОКА: Па има, дабоме!

АГАТОН: Е, бога ми ћеш да причекаш, јер ту своју жељу да се тестамент отвори четрдесет дана после његове смрти покојник није само онако казао, него је то написмено изјавио, на записнику код суда.

СИМКА: Баш и ја се то питам. АГАТОН: Е, шта му је требало? Знао је он добро шта му је требало. Покојник јесте био онако племенит и добротвор, и честит, и све што хоћеш, ал' му се мора признати да је био и велики шерет.

САРКА: Де па ти, прија-Гино, то Агатон онако, примера ради. АГАТОН: Па, примера ради, дабоме! ПРОКА: Е, то нам је покојник лепо удесио, бог да му душу прости! АГАТОН: Удесио, него!

АГАТОН: Зато, видиш, што је покојник на оном записнику казао још и ово: „А дотле, док се не отвори тестамент, целокупна моја имовина има се предати на

ПРОКА: Чини ми се, прија-Сарка, ти на ружно навијаш? САРКА: Па ако ћемо истину да говоримо, покојник је волео онако... како да кажем, де... помозите ми. ТРИФУН: Волео је да врде. САРКА: Ех, ето то сам хтела да кажем.

САРКА: Е, баш си потрефила, прија-Видо, ако је почему другом, а по носу... Пре свега, покојник није ни имао нос. ГИНА: Ју, Сарка, како да није имао нос? САРКА: Па имао је, не кажем да није имао, само...

АГАТОН: Ни ја нисам, право да вам кажем. Јест, био сам и горе, кад је покојник боловао, ал' нисам никад онако разгледао кућу. ПРОКА: Па нико није... Покојник није волео да му се дође.

Јест, био сам и горе, кад је покојник боловао, ал' нисам никад онако разгледао кућу. ПРОКА: Па нико није... Покојник није волео да му се дође. ГИНА: Није трпео фамилију. САРКА: А тетку трпео.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

која је одавна остала удовица и вечито иде по судовима парничећи се са сељацима, никако не могући да верује да је њен покојник заиста могао толико да потроши и имање сељацима да прода, а њој и деци ништа да не остави.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

МАНОЈЛО: А без те гуке није мого да докаже да је невин, и да није убица! Зато сада и јесте покојник! ПРОСЈАК: А онај с предикаонице... ослободио сам га очајања и ужаса! МАНОЈЛО: То му очајање отворило очи, а ти?

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

И, нећу душе да грешим, покојник све на време тачно врати, а од тога виде вајде, добро заради, купи баш тај виноград и ту њиву.

И одужише се, вратише, помогоше се и подигоше се. Али покојник умре. Ти баш не беше овде, на путу беше. И ми ти лепо њега, сина, на његов, очев, занат дадосмо, да изучи, да га у

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Па кажем себи: Никола, сад или господар или покојник! Знам да би ми и отац исто саветовао. Начујем да Тома Вучић спрема буну. Бесан човек беше.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

се низ може - под условима о којима ће се касније говорити увеличавати овако: „он, отац јој, ефенди Мита” или „он, покојник, муж, његов отац ”.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Да ли?... можда... јесте... На вилински крили Амо хрли... ту је Наш покојник мили. Па кад протрх очи У тренутку сева, Видех: загрлио Бранко Дескашева.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

У својим великим комедијама (Народни посланик, Сумњиво лице, Госпођа министарка, Покојник и др.) сјединио је главне врлине својих претходника у тој врсти, значајност Стеријине тематике и виртуозност

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Како млад, каква памет да му дође? Зар твој Младен није млад, зар њему није требала памет да дође? Него, откако умре покојник, а он још онако мали, па све сам у дућану. И сад, ето, човек хазну, бисаге с парама да му остави.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Да се то не би десило, метне се око њега мало к. и запали свећом уз коју је покојник преминуо да изгори (ТРЂ, КНР, 33). У народној медицини употребљује се к.

је неизоставна. П. Може бити или 1) у пресном стању, и онда се или оставља на одговарајућем месту (нпр. место где је покојник издахнуо, или гроб), или се (ако се жртва упућује душама) разбацује, или 2) п.

Ту моћ има, на пример, камен, о чему в. мој рад у СЕЗ, 31, 1924, 56 идд. Када се сахрањује покојник за кога постоји бојазан да ће се повампирити, у његов се гроб бацају три камена — очевидно зато да душу, ако би хтела

на два дела, па се оно што падне ван сандука даје једноданцу (рођеном истог дана кад и покојник), а оно »што упадне у сандук остаје мртвацу« (ибід., 497). У неким крајевима облик ј.

Њиме је и покојник, ако му је стављен у нос, заштићен од вампирења (ГЕМ, 25, 1962, 176, Горња Ресава). Тис. Т. дрво »не сме се горети, а

У Горњој Ресави (код Влаха) »онај који је истих година као покојник« носи у погребној поворци окићену ш., и она ће бити засађена на гробу више главе (ГЕМ, 25, 1962, 189).

Бејтуран (артеміѕіа аннуа). В. Симоновић: бајтуран, бејтуран и др. Граном б. помете се место на коме је лежао покојник да би се отклониле нечисте силе (ГЕИ, 19—20, 1970—1971, 163). Бела рада (антхеміѕ арвенѕіѕ).

Ћипико, Иво - Пауци

није већ божји вјетар... Их! Прије него се покојни Нико у гробљу охладио, по селу се шапорило како је покојник на самрти опоручио своје имање своме братучеду Ради, сину Илијину.

опази један вријеменит човјек, гледајући на мјешине причвршћене уз самар, — мора да је коњ превалио усред пута, па је покојник вукао товар крају... Гледајте траг у снијегу... И о томе , разговарају неко вријеме.

Газда преврће листове дужничке књиге, тражи: — Видиш, нису плаћене ни камате за лањску годину. Оно што ми је покојник дао о Светој Кати једва је залегло за дућански прекогодишњи дуг, а послије опет узимао је сијено ... Ти знаш читати?

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Зар сам ја хтела да тако буде, да зет, покојник, рано умре, ати да останеш удовица, у црно да се завијеш, да толике године из куће не излазиш, да свет не гледаш, да

(Шета се, сама себи): Да, »једи, пиј, добро се храни«, а овамо, само гробље, само покојник. Ако уздахнеш — покојник; ако удишеш, што год помиришеш — опет све на покојно, на мртво.

(Шета се, сама себи): Да, »једи, пиј, добро се храни«, а овамо, само гробље, само покојник. Ако уздахнеш — покојник; ако удишеш, што год помиришеш — опет све на покојно, на мртво.

КАТА (уплашено, са страхопоштовањем): Е, за то »покојник«, »гробље«, знаш, чедо, ја за те ствари не смем да се мешам. Да ли треба још каква молитва, још какви парастоси,

Ко је тај и шта је тај, који сме тебе још... ТАШАНА (одбијајући): Не то, деда. Није нико, већ он, он, дедо, он, покојник! МИРОН Како: »он«, »покојник«! Покојни твој муж? Не разумем!... (Досетивши се): Ама да га много не сневаш?

ТАШАНА (одбијајући): Не то, деда. Није нико, већ он, он, дедо, он, покојник! МИРОН Како: »он«, »покојник«! Покојни твој муж? Не разумем!... (Досетивши се): Ама да га много не сневаш?

И то како, дедо? Ни жива ни мртва! Умро он, одавно покојник, а свуда је он. Тамо, код вас, по вароши, по чаршији, од њега нема ништа, одавно се на њега заборавило, као да га

А за хаџије: хаџи-Ристу и друге?... Они и онако нису никад ни волели што ме је покојник узео... МИРОН Како »нису волели«? Шта си ти, и каква си, те да они нису волели? ТАШАНА Не знам.

ТАШАНА Не знам. Само знам да су му давали неке њине, хаџијске кћери, а он, покојник, није то хтео, него, као у инат њима, узео баш мене.

да ли се од чивлука сав берићет доноси; да ли се имање не поткрада; да ли су деца здрава и како се негују; да ли се покојник поштује; да ли му се износи за душу, дају помени, пале кандила!... А ја за њих нисам жива.

« — »Слободно, слободно, Сароше«, одговарам ја, »увек, у свако доба. Истина домаћин, покојник није жив, није ту, али је ту његова домаћица, деца, и за пријатеље је његова кућа отворена«. Али он се једнако снебива.

(Понова се заборавља и плане): Дакле, ти би још имао образа да се љутиш! Од кад је покојник умро и ја у црнини... САРОШ (прекида је): Сада знам. ТАШАНА (окреће се и право њему у лице): Па кад знаш...

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

за биографије књижевника и уметника, јер је код тих биографија правило да се свака ствар тако улепша како би велики покојник потомству изгледао што узвишенији и што племенитији.

Лирски песник Н. Н. једно јутро, трештен пијан, срео се са својим будућим биографом. Велики покојник бивао је често пута у животу свиња, али је овом приликом нарочито био забрљавио, тако да није умео чак ни кућу да нађе.

професора Стојана Антића, која је у своје време била сасвим уљудно написана и коју је, као што сам чуо, и сам покојник, док је био жив, прочитао у једном календару и није се бунио против ње. По тој биографији, покојник се родио 1852.

По тој биографији, покојник се родио 1852. године у Петровцу, од мајке Ангелине и оца Миљка, који је био свињарски трговац.

По тој новој биографији, покојник се није звао Стојан, него Спира; он је погрешно носио презиме Антић, јер његово је презиме у ствари Николић.

Као наставник није предавао немачки језик и гимнастику, већ хришћанску науку и нотно певање. Покојник није писао студију о траговима српских речи у санскритском језику, већ о утицају шума на климатске односе.

које су сабрали из писама и других својеручних написа, који би заостали иза смрти кога великог човека, утврдили да покојник уопште није ни постојао.

у приватним писмима покојниковим, а нарочито у онима која је писао док још ни сам није слутио да ће бити велики покојник.

— Нисам. — Како то? — Па ја и покојник смо се израније познавали и, кад сам ушла у седми месец нашега познанства ја сам се без размишљања удала.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

али он је само стискао зубе и јуначки трпио, а у себи је псовао: — Ђаво је појео, тресе ме као да сам врећа, а не покојник! У-ух како пече, као жива ватра. Приђе и Јованче, узе Стрица за руку и неодлучно рече: — Канда је жив. Још је врућ.

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности