Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ТАНАСИЈЕ: Требало је узети бар три свештеника. ВИДА: Три најмање. МИЋА: Покојников је углед то одиста захтевао. САРКА: Срамота од света! Ово је први, седмодневни, парастос, па један свештеник!
ВИДА: Немојте двапут да кажете, али... Кад је човек мало изближе погледа. Мени је баш пао у очи њен нос, исти покојников нос. САРКА: Е, баш си потрефила, прија-Видо, ако је почему другом, а по носу... Пре свега, покојник није ни имао нос.
САРКА: Па имао је, не кажем да није имао, само... ПРОКА (пргаво): Ама, шта сте се ту закачили за покојников нос, као да је то главно. Гледајте ви од чега живимо, а оставите се носа. (Агатону.
САРКА: Ама, какве ствари, нећу ваљда овде век вековати. Процуњала сам мало по кући па нашла покојников шлафрок и папуче, па ето, шта ми фали? МИЋА: А је л' још ко дошао? САРКА: Сви су дошли. МИЋА: Ама, зар сви?
САРКА: Шта ти је, море? ГИНА (ужасно узбуђена): Ју, тако сам се препала! САРКА: Шта имаш да се препаднеш, нисам ја покојников дух. А одакле ти, бога ти? ГИНА: Отуда... била мало...