Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Дуго се опирао срцу не хотећи „срдити бога”, али старост га је обрвала. Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала, и горко зарида. Сузе спирају црне мисли, налију препукло срце. Сломљен брод потоне, и ништа се више не види.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Аја, нема тога, Ћиро! »А поновљено пријатељство, то ти је, дете — говорила би ми обично покојница — то ти је, дете моје, баш к’о подгријан цушпајз од кромпира!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Е, мој драги, тако ти је то. Била је покојница, право да се каже, свакаква, то ја најбоље знам. И попити је вољела, бог јој душу простио, једном тако умало није кућу
— А и ви сте ми, матере, нешто боље од нас, а! Ено, и она моја покојница, лака јој ...лак јој онај облак под који је одлетила гаравијех опанака заједно с кућом и шталом ...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Под том анђелском росом, под росом милости, зар може покојница, зар може још да спи? Та како би још спила, та како, како би? — прекипну божја сила и гроб се раздроби.
Белановића А где смо ми? Искаж' нам ти, задушна песмо ми, ил' — немој ти! — навестила нам је, означила је покојница већ: у позоришту смо!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Није њу покојница трпела, иако без свакога разлога, а стварно је то здрава и тако рећи права женска особа била и истицала се.
Располаже она некако и одликује се свим што се од једне жене тражи, и по пуноћи и облини и по другом, док покојница према њој, Боже опрости, као и да није прави женски створ представљала.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Остадоше само још неколико војника са свештеником пука, који навуче епитрахиљ. — Како се звала покојница? Људи слегоше раменима. Она два војника одмицала су журно носећи дете, које је кроз врисак дозивало: — Мамо... Мамо..