Јакшић, Ђура - ПРОЗА
„Џанум, синко, ти као да си из доње Мутнице?“ рече архимандрит. „Ти си покојнога Марка Пуљића син?... Џанум, то је био добар човек, приложник и ктитор овога храма, ето, божја воља, па умре, џанум!..
јој дукат веза око врата, па јој онда онако кроз нос, калуђерски, протепа: „Ето, џанум, и ја хоћу да те дарујем место покојнога Марка“. Стана се сва заруменела и саже се да га пољуби у руку.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
— „Нисам, Нико, нисам. Него, прото, зашто своје име кријеш? Ниси ли ти син покојнога кнеза Алексе из Бранковине; ниси ли ти онај који си у мојој кући ноћио, кад си одвео девојку из Ужица за твога кума
године 23. септемвра месеца, Никола Мариновић, Земунац, бивши добар познаник, а можно да и ортак покојнога Милана Обреновића, поручи да војвода Милош Обреновић, што пређе може, на кленачки према Шапцу чардак дође: „Имам му
Матавуљ, Симо - УСКОК
Али у манастиру наћи ћете и талијанских и француских и њемачких књига, што је остало од покојнога обата, ако већ нијесу уништене! У тај мах уђе њеколико главара у кућу. Саво устаде, и упути се к њима.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Имаше га у татка једна реч: »Јоргаћи синко-ле, убавачко у памет, збореше татко ми, да си туриш овај реч (од покојнога ми татка Киријакиса) што ће ти саг кажем: »Пушка, симсија и домаћица — не се дава у зајем!« Да запантиш, рече ми, тој!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Они послаше њихова кнеза, а ми мојега покојнога дједа, било му је, кажу, деведесет и једна година, три мјесеца, двије недјеље и један дан.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Дакленка, прид душу и за покој покојнога Ловрића! — Амен! — запојаше сви. — А за здравље Чимавице, ди год бија! — Живија! И сви се обредише.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ВУЈО: Један крајишник чека — кâ имâ би ти нешто рећ... Не жнавам га, ну рукâ бих да је унук покојнога Брацоке — тако га звамо. — Та знаћеш, господару, онога те га је спјевâ покојни Потуцаковић... Баш он.
Ћипико, Иво - Пауци
Газда познаје добро браћу Смиљаниће; чуо је и за оца им, покојнога Раду, који се био, убивши ради преорања земље некога комшију, одметнуо у хајдуке и побјегао у Турску; тамо је и
И, уозбиљивши се, диже се, па им вели: — Дакле, ви продајете Петру Смиљанићу покојнога Рада ваше дијелове оставштине покојнога Ника Смиљанића, и то сваки свој дио за двадесет и пет талијера. Је ли тако?
И, уозбиљивши се, диже се, па им вели: — Дакле, ви продајете Петру Смиљанићу покојнога Рада ваше дијелове оставштине покојнога Ника Смиљанића, и то сваки свој дио за двадесет и пет талијера. Је ли тако? Добро је!
— Видиш, — вели преко залогаја — овдје у селу нешто ми није по вољи: петљанија са попом Враном, парница ради дијела покојнога Нике... — и као сневесели се. — Али ма'нимо то! Де, ти, прихвати боље! —Пусти, разговарај! ... Слатке си бесједе.
Послије неколико дана посла газда свога надстојника Васу нека селом пронесе глас да би газда купљени дио покојнога Нике продао, да испита што ће људи на то, коју би цијену ударили.
Илија протрне, помисли: „Раскомадати?” —Не, господару! —Видиш, — настави господар уозбиљвши се, од ових земаља покојнога Нике мени сада припадају три дијела, а теби тек четврти; кад би се дијелило, ко зна који би те дио запао; могао би тај
— Поћи ћеш у село, — наређује господар растежући бесједе, — па ћеш протелалити да се продају три дијела земаља покојнога Нике Смиљанића... Можда и нећу продати, само да видим на чему сам ...
Ко ће онолики дуг подмирити?” И први пут у животу из душе прекори покојнога оца са непамети. И сине му лијепо пред очима за чим је газда Јово кренуо... Ено комшији Војкану узе све.
Великога ли ми чуда! А што не осуде газда—Јову? Што не осудише покојнога газда—Стјепана, што дође однекуда из Босне, у горим беневрецима од мојих, па у мало година подиже млиницу, покупова
Али да, пустимо то, већ да ја вас питам: — Што господин начелник није покојнога оца тражио... већ мене тражи — мене? ... Као да ја могу знати за њихове послове. . Али, да, мртва уста не говоре ... .
А већ је давно минуо рок исплате прама погодби за купљене дијелове земље покојнога братучеда Нике. Покојни отац хтједе тада да учини погодбу за више година, али газда Вељаше тада: — Учинимо за једну
И премишљајући о томе, опет срџба избива и освета јавља се; осјећа је и тада му је лакше. Зар није газда покојнога оца варао? Веле: „Ко умије њему двије” ... Добро! Али што ради закон да одбрани оне који не умију?