Павловић, Миодраг - Србија до краја века
шуме у каменолому кад се последњи камен одвали прст што блиста посвећено и сведочи да сунце пролази под земљом покуњено ал ће да се врати као каженик леп на неименованом пропланку и други: вечерас настаје осека лепоте испод ногу се
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
коморџије приђоше својим колима; тобџије седоше на своја места, као да је неко командовао; официри оборили главе и покуњено ћуте. Сваки је осећао, да се догађа нешто необично, и желео је да не узме учешћа у томе.
Ћипико, Иво - Приповетке
Магаре ме стријеља својим једрим сјајним очима; оно није онакво као што је под теретом — покуњено, трпељиво, већ је живо, окретно и улизане длаке.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
ТОМА ...Никога! Син?! — Синуле муње, па у чело! (Стојану): Кући, бре! Бар да те не гледам! СТОЈАН покуњено, и гологлав, одлази. МАГДА (понизно Томи): Немој, газдо! Не љути се толико! ТОМА (бесно): Како? Да се не љутим?
И с’г, ето ти ги: и жена и деца!... Ја! Ништа немам. Никога си ја немам. Аха!... АРСА (бесно): Кући!... МИТКА (покуњено одлази): Хајд, хајд, ти ми... (Одлази). АРСА (за њим): Кући право! (Циганима). А ви? Зар сте још ту?