Ћипико, Иво - Пауци
Мали дио пута једнако се журио, затим успори кораком и пође полакше. Путем је на махове и застајао, обрнуо би се прама мору и, замишљен, попостао.
— Пита' сам ко је... — Чинија ми се је туђи глас... Ма, ето, ви нисте туђ, — говораше полакше, као сам собом. — Како сте? — упита Иво. — Како бог хоће!... Ну нима добра— и промешкуљи се по постељи.