Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Фрајла Лујза — тако се звала Полачекова кћи — радо је играла са Шамиком; и Шамики се фрајла Лујза допада. Изгледа као бела голубица.
Сви се разиђу. Сутрадан, после ручка, господар Софра и Шамика разговарају се. — Но, отац, како вам се допада Полачекова кћи? — Красна, здрава девојка, и отац честит; матере нема. — Даје покрај ње педест хиљада.
Није ми било до смејања, али морао сам; и Полачек је удовац, па и он се морао смејати. — А како вам се допада Полачекова обитељ? — Добро. Све би добро било, само оно једно да није, што сам ти једаред казао. — Даће се све то изгладити.
Тако се игра до поноћи. Напослетку играју коло. Сад на одмор. Вечерају. Ту је на скупу породица Полачекова, ту је господар Софра са Шамиком. У челу стари Полачек, као гост, а до њега господар Софра, па редом.
— Искрено ти кажем, као отац, није ми мило, али и то ћу прегорети. Види се ваљана девојка, а и сва кућа Полачекова је увек честита била; још сам му оца познавао. Но видећеш, неће ни на то пристати.
Тако Шамика жали за Јуцом. XXИИИ Када је Полачекова у родбину отпутовала, више се није ни враћала. Отац не да. За неко време још чека, жао јој је за Шамиком, али Шамика