Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Сад ће, сад... Сунце сија, а земља плитка... Срце думбара по грудима као мал. — Ето их! — викну Радојко и полетесмо ка пушкарници.
— Ја сам га згазио чизмом — упаде Станоје темпирач. — А?... Како рече? — Кад полетесмо, он скочи први, споведе се, а ја у брзини, па на његову главу, те га закачим поткованом чизмом.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Неко викну „Ура“ — и маса потрча. Гранате нам препречише пут. Опет смо прилегли. „Побиће нас овако. Напред!“ — Полетесмо. Неки налетеше на сноп митраљеских зрна и скотурише се по земљи. Привлачим један камен уз главу. „Пуцајте на митраљез!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Непријатељска батерија пратила их је у стопу. Изнад наших глава треснуше шрапнели и ми се несвесно повисмо и полетесмо у заклон. — Склоните се, господине потпуковниче! — скретали смо пажњу потпуковнику Петру.