Станковић, Борисав - КОШТАНА
И што ће сад тамо тек да настане!... АРСА Ето, хаџи, и види! Па сад? Шта да радим? (Полицаји који полази): Чекај ти. (Томи): Збогом, хаџи! (Одлази.) Граја се већ сасвим изгубила у даљини. Вече пада.
АРСА (одлази за њим, задржавајући га): Нећеш тамо, нећеш! Кући ћеш ти! (Одводи га у кућу.) ГРКЉАН (понизно полицаји): Аман, газдо! ПОЛИЦАЈА (сурово их ућуткује): Ћут’! АРСА (враћа се; Салчету, Гркљану): А ви?
Одмах! САЛЧЕ (ђипи пренеражена, пада пред Арсу): Не то, газдо... АРСА (разјарен): У Бању, за Асана! (Полицаји): И ти одмах да идеш у Бању, нађи Асанова оца и кажи му, кажи, да сам му ја — газда Арса — поручио: да у недељу, ову,
Јеси чуо? ПОЛИЦАЈА (понизно): Јесам, газдо! САЛЧЕ (кричи од страха): Не то, газдо! Не то, газдо! АРСА (Полицаји): И ти, кад дођу да је воде, са пандурима да си тамо! И, ако она неће, ти — силом!
Чедо ми је! Одавде ми је, газдо, одавде! (Чупа недра, косу и лице.) Одавде, газдо! АРСА (одгурне је, понова полицаји): У затвор! И када Коштану сватови поведу, само тад је пусти, да се с њом опрости. А до тада ни воде, ни хлеба, ништа!
КОШТАНА (стреса се). ПОЛИЦАЈА (Коштани, показујући јој камџијом на кола): Хајде! ПАНДУР (полицаји): Полицајо, чекај, сад ће Салче, њену мајку, да доведу, да се с њоме опрости.