Ћипико, Иво - Приповетке
Заплаче од узбуђења и тврдо одлучи да се већ у семинариј неће повратити... Те детиње успомене прођоше Иву Полићу кроз мозак у сећању, као ветар. Пред њим лежало је море.
И падао би меки сутон и долазиле ноћи, тајанствене, мистичне стамбулске ноћи. Те ноћи Иву Полићу остаће урезане у мозгу целога века. Док би смркло, он би, сањајући и маштајући, шврљао око стамбулских џамија.
Највиша моћ и најниже ропство, слава и пропаст, — све то у једној ноћи. Све те слике су долазиле пред очи Иву Полићу. Ишао је даље к мору. Пучина је дрхтала у месечини.